Kada se marsal Igor Sergejev sredinom decembra obreo u Beogradu otprve je bilo jasno da nije posredi rutinska, »bozicna« poseta ruskim vojnicima na Kosovu. U saopstenju je stajalo da su pogledi  »slicni ili potpuno isti«, no euforija kojom je visoki gost docekan imala je i svoju skrivenu pozadinu – dodeljen je i njemu visoki orden – hronicari su nabrojali blizu pet hiljada ordena koje je Milosevic podelio – ali je prvi vojnik ipak u mnogo cemu ostao uzdrzljiv. I ordenje i epolete marsalove vec mesecima zasipa pepeo spaljene Cecenije, a nije bilo tajna da se u Moskvi ocekuje Jeljcinov odlazak. Zna marsal – kao i svet – da je ruska politika »personalna a ne institucionalna«, ali to naravno znaju i njegovi beogradski domacini. U svakom slucaju, nisu marsal Sergejev i g. Milosevic slucajni sagovornici – prvom je potrebno da se negde pojavi u momentu kada ruska spoljna politika trpi neuspehe – na Kosovu Rusi ne znaju kako najbolje postupiti – a drugom da i njemu neko dodje u posetu. Ono sto je marsal govorio o potrebi dosledne primene poznate rezolucije SB o Kosovu nije novo, ali je ipak ukazivalo da on govori o svojoj nevolji u Ceceniji gde se kraj jednom strasnom ratu i ne nazire. Precutno se mislilo da se domacinima savetuje cecenski recept, ali je marsal bio uzdrzljiv jer je nesto slicno vec isprobano na Kosovu.
Mnogo sta upucuje na to da se ova poseta i uloga marsala uopste moraju posmatrati u kontekstu koji je siri od same posete.
Nakon Jeljcinovog odlaska najpoznatiji komentatori vec ispituju smisao jedne sibilinske fraze njegovog naslednika V. Putina, koja kaze da u Rusiji »nema jos niceg sto bi zamenilo komunizam«. Vojnici, i ne samo oni, vec traze svoju ulogu u tom »prostoru« i razmisljaju u kategorijama novih svetskih blokova i podela. Nije proslo mnogo vremena nakon otklanjanja kvara na marsalovom avionu i njegovog povratka u Moskvu, a g. Milosevic u novogodisnjem intervjuu–poruci pominje nuznu potrebu stvaranja saveza »evroazijskih« zemalja, koji bi se odupro zapadnoj hegemoniji, sto je – to je dobro poznato – omiljena tema mnogih, posebno vojnih krugova u Rusiji.
Zanimljivo je da marsal Sergejev nije u Beogradu pominjao savez SRJ i Rusije, ali je g. Milosevic i tu pohitao da iskaze svoje jedine nade u smislu ostanka na vlasti. Ove razlike – mozda cak nijanse – dobijaju na vrednosti nakon Jeljcinovog odlaska s vlasti. Sto se Beograda tice, taj je odlazak neskriveno prizeljkivan. Kako sada stvari stoje – nagadjanja inace ima mnogo – poseta je obostrano bila nuzna. No tu se ne bi smela zanemariti i jedna vazna razlika koja vremenom moze dobiti vece dimenzije. Naime, Srbija je po svemu sudeci – posebno po novogodisnjoj poruci g. Milosevica zemlji i svetu – konacno nacinila svoj antievropski izbor, ali se nesto slicno za Rusiju jos ne moze pouzdano tvrditi. Smena u Kremlju je ipak protekla po Ustavu i novi naslednik – iako pocinje u znaku strasnog rata – ne hita da zastrasuje svet. On za sada ne moze bez marsala i generala, ali isto tako zna da bi decidirani sudar sa Zapadom morao da se plati cenom koju Rusija odavno nije u stanju da plati.
Bilo kako bilo, odnosi na relaciji Beograd–Moskva nece biti odlucujuci za sudbinu sveta, ali ce biti pokazatelj koji ce svaki ozbiljniji posmatrac morati brizljivo da prati. To su pokazali i osnovni elementi svega onoga sto smo videli i slusali za vreme posete marsala Igora Sergejeva Beogradu.