Osmanski istoricar i knjizevnik Mustafa Ali pitao se vec u drugoj polovini 16. veka sta su znacila za osmansku drzavu velika osvajanja prethodnog stoleca. Njegov odgovor temelji se na etnickim stereotipima toga vremena i malo nam pomaze, ali je bitno da je on uopste postavio to pitanje. Trajnim ucvrscivanjem osmanske drzave na Balkanskom poluostrvu za mnoge muslimane toga podrucja islamska kultura postala je visoka kultura uopste. Tako se za nemali broj Albanaca, Srba ili Grka pruzila prilika da stupe u osmansku vojsku, postanu muslimani i u nekim slucajevima da se uspnu do visokih polozaja u osmanskom drzavnom aparatu. Ali, jezik koji su tada koristili bio je osmanski; gradjevine, pak, koje bi katkad podizali u zavicaju, sledile su pravila osmanskog stila. Tako i danas dzamije u Bugarskoj, Grckoj i Albaniji (ukoliko su ostale sacuvane) podsecaju na ranoosmanski gradjevinski stil. Derviski redovi koji su nastali u Anadoliji, vrlo brzo su se ucvrstili na Balkanu. Vec u 17. veku bilo je u nekim balkanskim gradovima znacajnih pesnika koji su pisali na osmanskom jeziku. U nacionalistickoj istoriografiji naseg veka cesto je raspravljano o tome koliko su tu kulturu doneli na Balkan turski doseljenici i kakvu su, pri tom, ulogu igrali islamizirani Grci, Albanci, Srbi ili Bugari. Na ovo pitanje tesko da se moze dati zadovoljavajuci odgovor. Za osmanske sluzbenike, koji su sakupljali podatke za istoriju stanovnistva toga vremena, bila je znacajna, u prvom redu, religija, a samo u odredjenim i relativno retkim slucajevima, etnicka pripadnost.
Iz svega proizlazi da se osmanska istorija, a time i kulturna istorija, moze analizirati tek ako se jako distanciramo od nacionalistickih kategorija. Kulturne razlike izmedju nomada i polunomada, s jedne strane, i sedelackog seljackog stanovnistva, s druge, bile su, jamacno, od mnogo veceg znacaja za kulturu nego granice izmedju etnija. I religiozna pripadnost podanika Osmanskog Carstva bila je za samodefiniciju daleko znacajnija nego etnicka pripadnost; a i osmanska uprava razvrstavala je svoje podanike takodje na osnovu verskih kriterijuma. Pripadnost jednom selu ili, pak, jednom gradu, igrala je, pri samoidentifikaciji svakako vazniju ulogu nego jezik ili narodnost. Osim toga, osnovna razlika izmedju obicnih podanika i pripadnika vladajuceg aparata odredjivala je i njihove kulturne mogucnosti kao stanovnika Osmanskog Carstva. Normalno, kao clan tog aparata moralo se biti musliman, iako je, i u tom pravilu, bilo nekoliko izuzetaka. Poznavanje jezika bila je jedna nikako nevazna pretpostavka za uspesnu politicku karijeru. Jer, pripadnici vise klase, nezavisno od porekla, morali su da znaju osmanski knjizevni jezik, koji je tek trebalo da nauce i oni ciji je maternji jezik bio turski. Etnicki posmatrano, osmanska visa klasa bila je jedna sarena mesavina. Medju njenim pripadnicima bili su i »stranci«, kao Spanci, Italijani i Iranci, koji su dovedeni u zemlju kao zarobljenici ili dosli kao dobrovoljni doseljenici i prebezi. Medju samim stanovnicima Osmanskog Carstva Anadolci kao i Bosanci, Egipcani kao i Srbi bili su angazovani u raznim vojnim redovima i upravi. Iako je, sigurno, dolazilo do stvaranja klika na etnickoj osnovi, etnicki kriterijumi nisu bili odlucujuci za ulazak u osmansku visu klasu. Ova situacija objasnjava i cinjenicu zasto je turski nacionalizam nastao tek znatno kasnije nego nacionalizmi ostalih etnija koje su zivele na osmanskom tlu; naime, tek krajem 19. i pocetkom 20. veka.

S. Faroki, istoricar–osmanista, studirala je istoriju, islamistiku i turkologiju na univerzitetima u Istanbulu, Blumingtonu i Indijani. Radi kao profesor na Minhenskom univerzitetu. Bavi se pretezno privrednom istorijom i derviskim redovima.

*) Iz: Suraiya Farocqi, Kultur und Alltag im Osmanischen Reich Vom Mittelalter bis zum Anfang des 20 Jahrhunderts. Beck, Munchen, 1995. str. 51–52.