Broj 228-229

Kultura

Pogled u 2000.

Iz individualne borbe pojedinih autora neophodno je preci u kvalitetniju fazu organizovanog, masovnog delovanja protiv antiumetnickih pojava u institucijama i medju samim stvaraocima

Kakva ce za kulturu i umetnicko stvaralastvo biti 2000. godina, poslednja u ovom veku i milenijumu gledajuci osnovne trendove koje smo u prethodnom broju registrovali kao krajnje retrogradne i opasne za duhovno zdravlje nacije, moze se zakljuciti kako bezmalo nista dobro nije na vidiku. Sem nezaustavljivog priliva mladih umetnika koji prirodno traze (i nalaze) prostor za svoj rad i afirmaciju, sve ostalo: zvanicni institucionalni sistem koji treba da ih prati i podrzi, otkupi, trziste umetninama, medijska propaganda i kritika i dr., sve to stoji zakoceno cekajuci neka bolja vremena koja definitivno sama od sebe nece, niti mogu doci.

Unapredjenje stetocinstva

Na vidiku je unapredjivanje kulturnog stetocinstva nekim novim vidovima i dalje nezaustavljivo i nekaznjeno unistavanje institucija od nacionalnog znacaja. To se ogleda u sve cescem kulturnom »posrtanju« cak i onih (politickih stranaka) koji privlace najveci broj eminentnih i nespornih stvaralaca u svim umetnickim oblastima. Gotovo da se danas, ocenjujuci stvarni kvalitet, ne razlikuju izlozbe koje se prave, na primer u Skupstini grada od onih iz Galerije »Progres« ciju smo namenu vec objasnili i koja iskljucivo ide za lokalnim i internacionalnim interesima vladajuce koalicije ciji su kriterijumi za identifikovanje aktuelnog stvaralastva po svim osobinama krajnje problematicni sa strucnog stanovista. Tome ponajpre doprinosi stvarna, zaprepascujuca nezainteresovanost najodgovornijih (ministara i sekretara za kulturu) koji ocigledno nisu u stanju da deluju nezavisno od politicke volje nadredjenih u njihovim vladama koje bespogovorno slusaju uprkos ociglednoj naopakosti. Krunski dokazi za zagarantovano i definitivno propadanje ovih oblasti su i netom izglasani republicki i savezni budzeti koji su iskljucivo namenjeni jacanju represije rezima (Milosevicevih pretorijanskih gardi na koje ce u poslednjoj fazi svoje licne vlasti jedino moci da se osloni) a nikako duhovnoj obnovi koja se sve redje i sve srameznije pominje cak i u programskim dokumentima i predizbornim govorima svih partija od vladajuce koalicije do rastrkane »u vise kolona«, opozicije. Odlucno, u ovakvim prilikama, je nametanje ukusa domaceg snazno ukorenjenog sloja »novih bogatasa«; epoha »nuvorisa« (a to nije osobina samo tranzicijske Jugoslavije) najdublje je postavljena u domacoj likovnoj i popularnoj pseudomuzici (cije je olicenje i glavni promotor, sinonim opstekulturne unazadjenosti koja obelezava tekuci »duh epohe« TV Pink). No, ni rezimska televizija, sledeci svoj politicko-informativni program, nije odolela izazovima loseg ukusa, uostalom u okviru te kuce nalazi se i muzicka produkcija ciji najveci deo forsira komercijalu i neumetnicku muziku sto nikada ranije nije bio slucaj.

Progon umetnika

Sasvim izvestan je i nastavak politickih i sudskih progona umetnika: ovom rezimu svakako nije dovoljno sto, od umetnika, u njegovim zatvorima came pesnikinja Flora Brovina i zivopisac Bogoljub Arsenijevic Maki, a osude ocekuju performer Miroslav Nune Popovic i aforisticar Boban Miletic Maksi i mnogi drugi koji su otvoreno svojim delom progovorili o vremenu i uslovima u kojima zive i rade i, nazalost, cekaju prvu priliku da napuste ovakvu zemlju.
Glavni politicki zadatak i uslov svih uslova za preusmeravanje ovakvih trendova, koji ce nas zasigurno dovesti do samog civilizacijskog dna kada cemo definitivno postati »kloakom Evrope«, jesu opsti izbori ciji bi rezultati morali dovesti do otvaranja drugacijih, novih tokova, te definisanja istinskih ciljeva kulturnog i umetnickog preobrazaja. Za ispunjavanje tog jednog, odlucnog uzora, moraju se ovde organizovati i nakupiti tolike snage, »kriticna masa«, koje mogu da pokrenu vladajuci rezim, tj. koaliciju koja ga olicava na ustupke koje ce ih odvesti u istoriju kao i sve druge komunisticke i nacionalisticke rezime po mogucstvu mirnim, »institucionalnim« sredstvima (kakvi su izbori). Alternativa je jedini rat koji se ovde tokom protekle decenije nije vodio onaj medju gradjanima sa razlicitim politickim uverenjima.

»Razmena«

Nagovestaji Seseljeve »retorzije« koja se izvorno odnosi na »dobrovoljnu« zamenu stanovnistva, a koju je docim u domenu umetnosti jos 1995. godine izneo predstojnik Moderne galerije u Zagrebu i istaknuti cimbenik HDZ-ovske kulturne politike Igor Zidic inicirajucu medjudrzavnu i medjuinstitucionalu razmenu kulturnih dobara. Tada je on u jednom intervjuu istakao da se dela srpskih stvaraoca, koja se nalaze u depoima njegovog muzeja, nikada nece javno izloziti, a da je s pravom siguran da ce kolekcije jugoslovenskih muzeja sa njima biti znacajno obogacene, te da stoga ocekuje uzvratnu reakciju: da se iz domacih muzeja, a pre svega iz Muzeja savremene umetnosti, u Zagreb upute radovi koji pripadaju hrvatskom nacionalnom korpusu. Jer sta ce uopste, kako je tada rekao, nakon jugoslovenskog (srpsko-hrvatskog) rata u tom muzeju stalna postavka koja se naziva Jugoslovenska umetnost XX veka? Ova ideja je u nekim ovdasnjim politickim krugovima naisla na plodno tlo: pomislilo se u jednom trenutku kako bi ta vrsta razmene bila potpuno opravdana i cak mogla biti delom deobnog bilansa koji ce se kad-tad naciniti medju ex-jugoslovenskim republikama. No, uslovi za to, makar ovde, nisu jos sazreli. Jer, odgovarajuci na pitanje o eventualnoj takvoj retorziji, u zagrebackom Globusu od 26. studenoga, Radislav Trkulja, direktor Muzeja savremene umetnosti izricito je napomenuo: »U povodu prica o diobi, od toga nema nista, jer zna se, kao sto mi nismo nista kupovali za zagrebacke muzeje, tako ni oni nisu sudjelovali u kupovini djela ovoga muzeja. To znaci da ono sto muzej ima sve, bas sve, je nase... Mi smatramo da Muzej treba biti svjedok vremena. Dakle, on ne treba samo moderne trendove nego mora zadrzati i radove iz bivse Jugoslavije, onakve kakva je bila«. Koliki obrat za one koji bolje poznaju prilike! Vidna je totalna promena njegovog »diskursa« u odnosu na 1993. godinu (nastala pod uticajem zvanicne politike, pre svega JUL-a, precizno govoreci Tatjane Lenard, bivse Trkulje, zaduzene u toj stranci za medjunarodne odnose) kada je iznebuha pao u Muzej sa pricama kako ce od njega napraviti pravi srpski muzej (jer Jugoslavija vise ne postoji, niti je prirodno da muzej koji se iskljucivo finansira »srpskim« parama i nadalje ostane jugoslovenski po izlozbama, kolekcijama i postavkama).

Novi kanali saradnje

Kojim se sredstvima moze uticati na promenu zvanicne politike i u odnosu na nacin i sadrzaj posedovanja i predstavljanja naseg kulturnog i umetnickog stvaralastva u svetu, a ako to nije moguce (a iskustvo zasad govori da zaista nije) pronaci i podrzati alternativne kanale kulturnog delovanja i medjunarodne saradnje (poput Fonda za otvoreno drustvo, Centra za savremenu umetnost, Centra za kulturnu dekontaminaciju i druge nevladine i nedrzavne organizacije kojih bi u bliskoj buducnosti moralo biti znatno vise sa potpunom autonomijom delovanja programskom i finansijskom). Potreba za njima nece prestati ni nakon promene rezima koji bi, kada ovde bude postao demokratski i zaista parlamentarni sistem, trebalo da ima sve korektive za slucaj ponavljanja »sindroma« vlasti koja vazda tezi, makar u ovim krajevima, kako nas je povest poucila, autarhiji i samodrstvu u svakom obliku vlasti od monarhije do komunizma.
Otuda proizlazi i urgentna potreba da se formira sto veci broj specijalizovanih nezavisnih organizacija koje ce profesionalno, pravno, egzistencijalno, materijalno i na svaki drugi nacin pomagati radikalne i kriticki orijentisane umetnike, dakle one koji dopadnu drzavnog progona, a narocito njihove porodice koje moraju osetiti solidarnost protivnika ovog rezima koliko god da je on rigidan, opasan i da je programiran da opstane na duge staze. Osim te ocekivane solidarnosti potrebno je uciniti i niz radnji koje ce dati konkretne rezultate i proizvesti vrlo opipljiv utisak na javnost a pogotovo na rezim koji je uzrok takvoj aktivnosti.
Jedan do najbitnijih pravaca je znatno pojacavanje uticaja na postojece (pa i osnovati nove) samostalne sindikate umetnika koji ce strukovno stititi clanstvo. To znaci da je potrebno umnogostruciti delovanje kroz ta strukovna udruzenja, ojacati ih kadrovski i materijalno i pomoci im u njihovom radu na taj nacin da budu osposobljena da pruzaju svaku neophodnu pomoc ugrozenim clanovima i njihovim porodicama. Zatim, u te najneophodnije aktivnosti spada i ojacavanje profesionalnih sredstva korekcije kakva su kritika, javna rec, delovanje kroz medije i dr. Uticaj na javnost i njena mobilizacija u civilnim drustvima spadaju u najuticajnija sredstva otpora negativnim tendencijama, trendovima ili dogadjajima bilo u delimicnom ili opstem socijalnom okruzenju. To pojacavanje kritickog delovanja kroz elektronske i stampane mas-medije podrazumeva i uticaj na uredjivacku politiku rubrika koje se bave kulturom i stvaralastvom a koje su danas u takvom stanju da gotovo na unisoni nacin i kao po dogovoru izbegavaju ove »skakljive« teme delom svakako zbog postojeceg Zakona o informisanju a delom i zbog evidentne nezainteresovanosti za ove »sporedne i periferne« teme u odnosu na glavne politicke dogadjaje sto je dakako pogresan zakljucak i sam po sebi je gotovo dovoljan dokaz u kakvom je stanju ovdasnja kultura, kako se na nju gleda i kako u sustini predstoji vrlo tezak posao obnove ovog drustva u svim njegovim aspektima.
Ova aktivnost kroz medije ima zadatak da u svakoj prilici ili sto cesce podrzi seriozno stvaralastvo i jasno ga odeli od laznog i komercijalnog koje u mnogim sredinama dominira. Takodje je neophodno uvesti i osnovni red u institucionalni sistem koji podrzava kulturu, otpoceti sa svakom mogucom stednjom u njoj (razlicitim racionalizacijama, centralizacijama opstih poslova uz, dakako, potpunu autonomiju u programskom delu koji mora ostati nezavisan i za njega moraju odgovarati same institucije).
Zatim se moraju potraziti alternativni izvori finansiranja i materijalne (sponzorske) pomoci ozbiljnim umetnicima i nekompromitovanim institucijama. Ovde jednu od glavnih uloga moraju imati ekspertski timovi u novoformiranoj mrezi G17 plus koja se rasprostire kroz celu Srbiju. Danas je vec gotovo 2000 ljudi najrazlicitijih struka pokazalo interes da radi u ovoj organizaciji pa je jasno da je uspostavljena »strucna baza« koja bi na kvalitetan nacin morala da kanalise procese u svim oblastima drustvenog, a jednog dana svakako i drzavnog zivota.

Ucesce u promenama

Iako je u nacelu postalo sasvim ocigledno da »umetnost ne moze da promeni svet«, pogotovo danas kada je definitivno uspostavljen Novi svetski, pre svega ekonomski, poredak, a umetnost je oduvek, kako nas uci istorija, slepo isla za politickom moci i kapitalom i svoje najvece talente stavljala u njegovu funkciju, potrebno je pronaci nove ili drugacije puteve delovanja ovih oblasti u danasnjim, krajnje zaostrenim uslovima. Ukratko: iz individualne borbe pojedinih autora neophodno je preci u kvalitetniju fazu organizovanog, masovnog delovanja protiv antiumetnickih pojava u institucijama i medju samim stvaraocima.
Danasnja civilizacija, iako bremenita opstim problemima, svakako da trazi i nalazi nacina da se oni prevazidju, a u tom procesu svoje mesto mora naci i danasnja Srbija postujuci demokratska nacela i tekovine civilizovanog sveta. A to podrazumeva da promene koje se na univerzalnoj razini budu ucinile, u najskorijoj buducnosti bice posledicno unete u sve domene socijalnog zivota prakticno na svakoj tacki ove planete pa i na ovim prostorima. Mesto koje Srbija bude nasla u tom sistemu civilnih i kulturnih vrednosti bice odlucujuce za njen bukvalni opstanak u tom svetu jasnih interesa i potreba koje nastaju iz novih odnosa, preuredjenja svetske zajednice i procesa koji dominiraju na univerzalnom planu (od politike i ekonomije do globalnog »sela« Internet-civilizacije, kulture i umetnosti cije se reperne ili paradigmaticne vrednosti formiraju u najvecim i najznacajnijim centrima Zapadne Evrope i Severne Amerike). Pogled u 2000. vise nego jasno nagovestava takav odnos odgovoran odnos pre svega prema generacijama kojima svakako da je najmanje svejedno kakav im se politicki i kulturni poredak predaje u nasledje.

Jovan Despotovic  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar