Broj 228-229

Svakidasnjica

Dva koncepta suvereniteta*

Kofi Anan

Tragedija Istocnog Timora, koja je dosla ubrzo posle tragedije Kosova, ponovno je usmerila paznju na potrebu pravovremenih intervencija medjunarodne zajednice kada smrt i patnja postanu neizbezni za veliki broj ljudi i kada nominalno odgovorna drzava ne moze ili ne zeli da ih zaustavi.
U slucaju Kosova, grupa drzava je intervenisala, a da nije zatrazila odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U slucaju Timora, SB je odobrio intervenciju, ali tek nakon sto je dobio poziv Indonezije. Svi se nadamo da ce situacija ubrzo biti stabilizovana. Medjutim, mnoge stotine, mozda hiljade nevinih zivota je unisteno. Bas kao i u Ruandi pre pet godina, medjunarodna zajednica je optuzena da je ucinila suvise malo, suvise kasno.
Nijedan od prethodnih slucajeva ne moze biti zadovoljavajuci model za novi milenijum. Paralelno sa saznanjem da svet ne moze stajati po strani dok se vrsi masovno i sistematsko krsenje ljudskih prava, saznali smo i da, zelimo li precutnu podrsku celog sveta, intervencije moraju biti bazirane na legitimnim i univerzalnim principima. Moramo da prilagodimo nas sistem medjunarodnih odnosa okruzenju sa novim akterima, novim odgovornostima i novim mogucnostima za mir i napredak.
Drzavni suverenitet, u najjednostavnijem smislu, menja se ali ne od strane snaga globalizacije i medjunarodne saradnje. Drzave su danas u velikoj meri prihvacene kao instrumenti na usluzi svojim gradjanima, a ne protiv njih. Istovremeno, individualni suverenitet, pod cime podrazumevam fundamentalne slobode svake individue, zapisane u Povelji UN i brojnim medjunarodnim konvencijama, dopunjen je novom svescu o individualnim pravima. Citajuci Povelju danas vise smo nego ikad svesni da je njen cilj da zastiti individualna ljudska prava, ne da zastiti one koji ih krse.
Te promene u svetu ne cine znacajne politicke odluke nista laksim. Ali, obavezuju nas da ponovo razmislimo o takvim pitanjima kao sto su kako UN reaguju na humanitarne krize i zasto drzave zele da se upustaju u konflikt u nekim podrucjima, dok u drugim, u kojima je broj zrtava jednako zastrasujuci ili gori, stoje po strani. Od Sijera Leonea do Sudana, od Angole do Avganistana, postoje ljudi kojima je potrebno vise od reci utehe. Njima je potrebna stvarna i postojana odlucnost da se pomogne u zatvaranju krugova nasilja i da im se pruzi nova prilika da postignu mir i napredak.
Genocid u Ruandi pokazao nam je koliko mogu biti strasne posledice nedelanja uprkos masovnim ubistvima. Medjutim, ovogodisnji konflikt na Kosovu izbacio je jednako vazna pitanja koliko delanje bez medjunarodnog konsenzusa i autoriteta zakona moze imati strasne posledice.
Iznikla je dilema o opravdanosti takozvanih humanitarnih intervencija. S jedne strane, da li je legitimno da regionalna organizacija upotrebljava silu bez mandata UN? S druge, moze li se dozvoliti nastavak masovnog i sistematskog krsenja ljudskih prava, sa strasnim posledicama, bez intervencije? Nemogucnost medjunarodne zajednice da pomiri ova dva stava u slucaju Kosova predstavlja tragediju i nista drugo.
Da bi se izbeglo ponavljanje takvih tragedija u narednom veku, verujem da je neophodno da medjunarodna zajednica postigne konsenzus ne samo po principu da masovna i sistematska krsenja ljudskih prava moraju biti kaznjena i zaustavljena, bez obzira gde se desavaju, nego i po pitanju odlucivanja koja je akcija neophodna, i kada, i ko ce je izvesti. Konflikt na Kosovu i njegov ishod zahtevaju hitnu debatu sirom sveta. Svako stanoviste u toj debati mora se podvrgnuti ispitivanju.
Onima, kojima je najveca pretnja buducnosti medjunarodnog poretka upotreba sile bez mandata SB, moze se reci: zaboravite Kosovo za momenat, mislite na Ruandu. Zamislite na trenutak da je, u tim mracnim danima koji su prethodili genocidu, postojala koalicija drzava spremnih i voljnih da intervenisu u odbranu populacije Tutsija, ali da je SB odbio ili odlozio davanje »zelenog svetla«. Da li je trebalo da takva koalicija stoji po strani i ceka, dok se odvijao zlocin?
Onima, kojima je akcija na Kosovu oznacila pocetak nove ere, kada ce drzave i savezi drzava moci da poduzimaju vojnu akciju van ustanovljenih mehanizama za primenu medjunarodnog prava, isto bi se tako moglo reci: ne postoji li opasnost da takve intervencije uruse nesavrseni, ali ipak postojeci sigurnosni sistem ustanovljen posle Drugog svetskog rata i uspostave opasne presedane za buduce intervencije bez jasnog kriterijuma za odluku ko bi mogao da se pozove na presedan i sa kojim posledicama? Nista u Povelji UN ne navodi na zakljucak da postoje prava nekih drzava van njihovih granica. Povelja naglasava da »oruzane snage ne smeju da se koriste, osim u opstem interesu«. Medjutim, koji su opsti interesi? Ko ce ih definisati? Ko ce ih braniti? Pod cijim okriljem? I kojim sredstvima? Trazeci odgovore na ta monumentalna pitanja, vidim cetiri aspekta intervencije koja se moraju razmotriti vrlo pazljivo.
Prvo, »intervencija« se ne sme razumeti iskljucivo kao upotreba sile. Tragicna ironija mnogih kriza koje se odvijaju u svetu danas je da se mogu tretirati sa daleko manje opasnim intervencijama od ove koju smo videli ove godine u Jugoslaviji. Ipak, odlucnost sveta da vodi mirovne operacije, da pruzi humanitarnu pomoc, rehabilituje i izgradi neku teritoriju, varira od podrucja do podrucja, od krize do krize. Ako postoji nova odlucnost da se za svaku humanitarnu akciju zadobije podrska svetske javnosti, onda ona mora biti i mora biti jasno da jeste univerzalna, nezavisno od podrucja ili nacije. Ljudskost je, valjda, nedeljiva.
Drugo, jasno je da tradicionalna poimanja suvereniteta nisu jedina prepreka efektivnim akcijama u humanitarnim krizama. Nista manje znacajni su nacini na koje drzave definisu svoje nacionalne interese. Svet se promenio u raznim domenima od zavrsetka hladnog rata, ali plasim se da nase koncepcije nacionalnih interesa nisu. Potrebna je nova, sira definicija nacionalnih interesa u novom veku, koja ce navesti drzave da saradjuju u dostizanju opstih ciljeva i vrednosti. U kontekstu mnogih izazova sa kojima se covecanstvo ogleda danas, kolektivni interes jeste nacionalni interes.
Trece, u slucajevima gde intervencija silom bude neophodna, Savet bezbednosti telo ovlasceno da ovlasti upotrebu sile po medjunarodnom zakonu mora biti kadar da se suoci sa izazovom. Ne sme postojati izbor izmedju jedinstva SB i nedelanja, kao u slucaju Ruande, i podeljenosti SB i delanja regionalnih organizacija, kao u slucaju Kosova. U oba slucaja, UN je trebalo da pronadje zajednicko stanoviste, imajuci u vidu uporista u Povelji, i deluje u cilju odbrane zajednickog covecanstva.
Jednako vazna kao sposobnost nametanja odluka SB je sposobnost SB da uvidi situaciju, jer ako je nesposoban da iznadje zajednistvo, kad je cilj pravedan, a sredstva postoje, njegov kredibilitet u ocima svetske javnosti moze biti trajno ostecen. Ako drzave koje su se odmetnule u kriminal znaju da granice nisu apsolutna zastita i da ce SB odobriti akciju da zaustavi najteze zlocine protiv covecnosti nece se odlucivati na takve poteze s mislju da ce proci nekaznjeno. Povelja nalaze da SB bude branilac »opsteg interesa«. Ako nije primetno da on vrsi svoju ulogu, u eri ljudskih prava, medjusobne zavisnosti i globalizacije, postoji opasnost da bi drugi mogli zauzeti njegovo mesto.
Cetvrto, kada se borbe zaustave, medjunarodna odlucnost za uspostavljanje mira mora biti snazna kao i za vodjenje rata. U takvim situacijama, takodje, konzistentnost je neophodna. Bas kao sto je i nasa odlucnost da humanitarne akcije moraju biti univerzalne, ako imaju pretenzija da budu legitimne, tako i nasa odlucnost da mir ne moze nastati sa prvim primirjem mora biti univerzalna. Postratno stanje zahteva nista manje vestine, manje zrtava, ako se zeli da se osigura trajni mir.
Razvoj medjunarodnih normi u pravcu intervencija, kako bi se zastitili civili od masovnih pokolja, nesumnjivo ce i dalje postavljati teske izazove pred medjunarodnu zajednicu. U nekim delovima, izazvace nepoverenje, skepticizam, cak neprijateljstvo. Medjutim, verujem da bi, na kraju, morali da ga pozdravimo. Zasto? Zato sto, uprkos svim teskocama u primeni, pokazuje da je covecanstvo danas manje voljno no sto je u proslosti bilo da tolerise patnju u svom okruzenju i vise voljno da nesto ucini povodom toga.

Preveo B. al P.-B.   

*) Iz: The Economist, 1824. 09. 1999.

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar