Narodna skupstina Srbije 21. decembra p. g. razresila je trojicu sudija – Ustavnog suda, Slobodana Vucetica, Vrhovnog suda, Zorana Ivosevica, i opstinskog suda, Bozu Prelevica. Ova odluka naisla je na negodovanje, pa i na ostre kritike, narocito u jednom delu javnosti. U tim reagovanjima bilo je puno reci o nezavisnom sudstvu. Usred polemickog zara ostaje nerazgovetno da li se smatra da nezavisno sudstvo vec postoji, pa rezim hoce da ukloni nesto vec postojece ili se pak rezim plasi nastajanja nezavisnog sudstva.
Pridruzujuci se kritici pomenute odluke, ne mozemo se prikloniti pretpostavci da nezavisno sudstvo vec postoji. Za tako nesto nema valjanih dokaza. Ima, ipak, sudija koji su izrazili zelju da sudstvo postane nezavisno, radi cega su osnovali i odgovarajuce udruzenje. Za sada je sukob, dakle, oko toga da li je nezavisno sudstvo pozeljno ili je nepozeljno. A hoce li sudstvo zaista postati nezavisno, to zavisi od mnogo cega, i ne samo od borbe sudija za dostojanstvo jedne profesije.
Slicno stoje stvari i s akademskim slobodama, autonomijom univerziteta i slobodom medija – nesto sto tek moze nastati ne treba brkati sa postojecim – neslobodama, manjim ili vecim.