Prateci sudjenje Adolfu Ajhmanu, Hana Arent je uocila »banalnost zla«. Ispostavilo se, naime, da pocinioci naprosto nemaju culo za pocinjena zla, niti za svoju licnu odgovornost.
Svedoci smo, pak, nevidjene perverzije pomenute banalnosti. Kako drukcije razumeti sistematsko kaznjavanje medija i novinara u nasoj zemlji, i to pred administrativnim organima vlasti – sudijama za prekrsaje – kao nekom vrstom »prekog suda«. Uzmimo samo jedan aspekt ovih sudanija – tuzi se i sudi, toboze, zbog netacnosti informacija, a do besmisla skracenim rokovima citavog postupka uskracuje se mogucnost provere tacnosti objavljenih informacija. Vrhunac takve prakse je izricanje kazne agenciji Beta od strane beogradskog sudije za prekrsaje Radovana Bjelobabe (18. aprila, videti Danas od 19. aprila). Kazna je izrecena zbog agencijske vesti koja je objavljena u Blicu (12. aprila) da je u Sremskoj Mitrovici pred radio-stanicom koja je u vlasnistvu saveznog ministra za informacije studentski pokret organizovao akciju pod nazivom »Maticu, ko je ubio Curuviju«. Sudjenje je pokrenuo sam ministar, tvrdeci da mu je povredjen ugled, a kao dokaz je podnet izvod iz opstinske dokumentacije da je Radio M u vlasnistvu SPS-a. Ministar nije dosao na sudjenje, a njegov zastupnik je tvrdio da nije bitno sta je tacno, a sta nije, nego da je povredjen ugled ministra.
Agencija za informisanje je kaznjena, a list koji je informaciju objavio je oslobodjen. Tako se postize privid pravicnosti, a dvocasovna »rasprava«, u kojoj je puno vremena oduzelo »uzimanje generalija«, ostala je u okvirima banalnih pojedinosti – recimo, da li je ministar nadlezan da odgovara na javna pitanja – bez upustanja u sustinu stvari, sta je tacno, a sta nije, i kakvi su motivi i posledice ponasanja aktera koji su se nasli pred sudom.

Ako je dogadjanje u kancelariji sudije za prekrsaje jos i izgledalo da je u granicama legalnosti, pred istom zgradom, u vreme sudjenja, razoblicena je priroda citave sudanije. Studenti iz pokreta Otpor razvili su pred zgradom suda transparent s istim pitanjem »Maticu, ko je ubio Curuviju«, na sta su pripadnici »obezbedjenja« oteli transparent, tukli i rasterali studente.
I ovaj dogadjaj je pokazao karakter sudanija medijima i novinarima. Sve jasnija je i svrha Zakona o javnom informisanju, da gusi medije, kaznjava novinare i spreci uspostavljanje javnosti u kojoj bi se postovalo pravo gradjana na informisanje, kontrola nad vlastima i normalno komuniciranje. Izgleda da ugled zvanicnika raste, kao i kazne nepocudnih, naporedo s bagatelisanjem pitanja o tacnosti informacija. Zaista, pitanje o ubistvu Curuvije je vise nego neugodno.
Analogije s holokaustom i njegovim pociniocima su, svakako, neumesne, na delu je originalan nacin banalizacije banalnog zla, koji trazi ne samo analiticare nego izaziva i prakticare koji bi ga se ratosiljali.