Kada lider neke stranke tvrdi da je jedan poredak diktatorski, a istovremeno svoju stranku smatra parlamentarnom, ocigledna je nedoslednost – nemoguce je biti parlamentarna stranka u diktatorskom poretku. Nedosledno je, takodje, izbore smatrati laziranim, a pozivati se na njih kao dokaz vlastite snage. Tako stoje stvari, barem u logici.
Zivot je, dabome, i suvise slozen da bi bas sve podlegalo logici. Doduse, davno je uoceno da i »u ludilu ima metode«, da i u iracionalnosti postoji izvesna doslednost, sto smo proteklih godina i te kako iskusili. Oni koji su spremni da ovaj rezim ruse »i sa crnim djavolom« seju seme cije cemo plodove kusati.
Ako nas, pak, zanima izlaz iz iracionalnosti, u prvi plan dospeva pitanje o doslednosti boraca za demokratiju, o tome koliko se oni sami drze nacela slobode i demokratije, pre svega. Izvesna doslednost bi se mogla uociti od borbe za pravo glasa (1996–97), preko borbe za pravo na zivot (1999) do borbe za slobodne izbore ove godine. Na toj doslednosti mogao bi da se realno, i logicno, zasnuje put ka parlamentarizmu, pod uslovom da se ustanove i uklone drasticnije nedoslednosti. Da pouzdano znamo s kim cemo »tikve saditi«.
Ma koliko bio slozen, zivot ipak nije lisen bas svake logike.