Na povratku imali smo malo prilike da osetimo tursku pravdu, u Egribugiji, u Makedoniji. Putujuci iz Sarigiole preko visokih stena, naidjosmo na nekog agu, koji za svoju mnogobrojnu pratnju bese uzeo sve konje u Egribugiji, tako da kad smo u nju stigli, nije za nas bilo konja, te kako je put sad imao voditi ravnicom, a nasi konji behu jaki i nezamoreni, resismo se da ih jasemo do iduce postaje. Nismo jos bili izasli iz varosi, kad nas zakupac mesne poste zaustavi i izvede pred kadiju, tuzeci nas da smo mu ostetili interes zato sto smo prosli pored njegove postaje, a nismo uzeli njegove konje; kao sluzbenik Sultanov on je imao da naplacuje nesto za sebe za svakog konja koga da pod najam, i niko drugi u tome mestu nije imao prava snabdevati putnike.
Kadija uze da razmatra nas slucaj. Sedeci prekrstenih nogu na cilimu, i oslanjajuci se laktom na cetiri ili pet knjiga velikog formata, naredi slugama da svakome napuni solju kave. U odbranu nasu caus rece da smo imali vazna posla; da smo imali pisma od kajmakama; da smo poslom isli od Sultana nemackom imperatoru; da je on licno bio caus budimskog vezira, i da je imao da nas odvede u Budim, i da niko ne bi mogao ili ne bi trebalo da nas zaustavi. Kadija na to rece da se causu ne sme prekidati put, niti pak zakupac poste treba da ostane bez naknade. Zatim zatrazi knjigu zakupca poste, i svojim trscanim perom napisa da ovome testerdar ima da da naknadu. Nama pozele srecan put.

Iz: Glasnik Istoriskog drustva u Novom Sadu, knjiga VII, Novi Sad, 1934.