Broj 236-237

Pravo 

Sloboda ni proklamovana ni ostvarena

Treba preci veliki korak od narodnog ka civilnom drustvu

Obicno se kaze da diktatori vladaju mimo ustava, da gaze ustavna prava, da su prigrabili svu, a ne samo najvisu vlast. Medjutim, cest je slucaj da su prava coveka ogranicena samim ustavom, te diktatorima nekad nije ni potrebno da se ponasaju mimo ustava. Ustav im cak sluzi za opravdanje njihove vladavine, jer autoritarni rezimi pribegavaju svodjenju legitimiteta na legalitet, tj. na prostu cinjenicu vladanja po zakonima koje su sami doneli. Samim tim je sve pravedno sto je od legalne vlasti doneto.
U nasem politickom sistemu podjednako su zastupljena oba momenta i vladanje mimo ustava i ogranicenost prava coveka samim ustavom.

»Uzimala-davala«

Demokratija kao poredak slobode u nasem pravno-politickom sistemu nije cak ni proklamovana. To ne znaci da ne postoji i poneka odredba o tome. Medjutim, kao sto obicno cine svi autoritarni rezimi (rezim u Srbiji nije izuzetak) u prvim se ustavnim i zakonskim odredbama proklamuje sloboda i demokratija, da bi se u narednim sve proklamovano ponistilo. Nasi ustavi (savezni i republicki) nisu nikakve deklaracije slobode. Zakoni, koji treba da se bave ostvarivanjem i zastitom sloboda i prava coveka, vise su instrumenti poretka za ogranicenje slobode. Cak i poneka ustavna odredba koja deklarise slobodu, biva zakonom dovedena u pitanje.
Navodni diskontinuitet sa politickim sistemom bivse drzave proklamovan je u cl. 14 Ustava SRJ, gde pise: »politicki pluralizam je uslov i jemstvo demokratskog politickog poretka«. Na prvi pogled sve je ovde u redu. Ali, Ustav u cl. 9, st. 4, propisuje da su slobode i prava coveka ogranicena, pored ostalog »i kad je to ovim ustavom utvrdjeno«. Sta ova klauzula podrazumeva vidljivo je na primeru slobode stampe.
Ustav SRJ, naime, »jemci slobodu stampe i drugih vidova javnog obavestavanja« (cl. 36, st. 1). Ovom ustavnom tezom deklarisana je sloboda stampe. Ali tu je i antiteza: »Niko ne moze spreciti slobodu stampe... osim ako se odlukom suda utvrdi da se njima poziva na nasilno rusenje ustavnog poretka...« (cl. 38, st. 2).
Ustav Srbije u cl. 12 daje ovlascenja zakonodavnoj vlasti da uredi postupak i nacin ostvarivanja sloboda i prava coveka.
Zakon o javnom informisanju u cl. 67 sledi ideju ustava o ogranicenju slobode stampe (pomenuti cl. 38, st. 2), jer predvidja da ce se kao prekrsaj kazniti »objavljivanje informacije kojom se poziva na nasilno rusenje ustavnog poretka...«
Ko ce pojmove »nasilno«, »pozivanje«, »ustavni poredak«, odrediti? Vlast, naravno! I podmetace ih pojedincu kao zloupotrebu slobode, ne uvazavajuci da je zagovaranje putem stampe, nekih oblika pritiska kao sredstva politicke borbe, stvar dostignutih politickih sloboda, jer nema konkretne i neposredne opasnosti po poredak u drzavi.

Primena zakona

A koliko je tek problema u samoj primeni ovog zakona.
Kako u prekrsajnom postupku dokazati da je, na primer, ustavni poredak promenljiva kategorija od koje ne zavisi opstanak drzave i da su mnoge drzave napredovale u svom razvoju nakon promene ustavnog poretka; da je sintagma »ustavni poredak« maska za odbranu licne vlasti; da u jednom drustvu i postoje sloboda i demokratija ako se u njemu mogu raspravljati politicka pitanja.
Kako u prekrsajnom postupku dokazati da je »sila« viseznacan pojam i da je fizicka sila samo jedan od njenih mnogobrojnih oblika; da je sloboda katkada i ostvarena putem nasilja. Ili, da je vlada koja je uzurpirala prava coveka i uspostavila tiraniju stavila sebe van zakona (Poper); da su prava na otpor, pobunu i gradjansku neposlusnost prirodno pravo, akt civilne kulture i javni cin koji treba da doprinese uspostavljanju slobode; da demokratija ima pravo na samoodbranu, jer bi u suprotnom veliki deo price o ljudskim pravima bio prazna retorika (Honore).
Cesci je slucaj da se u prekrsajnom postupku sudi za navodnu povredu casti i ugleda. Osetljivu granicu izmedju slobode javne reci i prava na cast vlast tumaci u svoju korist i kao »preosetljiva vlast« podmece je pojedincu kao zloupotrebu slobode. Sudije za prekrsaje arbitriraju u politickoj borbi umesto da ostave da se politicki sukob razresi u domenu politickog, tamo gde je i zapocet. Istina se namece putem kazni od strane drustvene grupe koja vrsi vlast, umesto da se do nje dodje konkurencijom razlicitih misljenja koja su odraz razlicitih idejnih, politickih, naucnih, filozofskih i dr. uverenja. Sa aspekta vlasti sve je to manje bitno. Donosenjem pomenutog Zakona ostvaren je strateski cilj visokim novcanim kaznama ugusiti nezavisne medije. Naravno, niko nije protiv zastite casti i ugleda kao moralnih vrednosti. Ipak, ovu zastitu treba prepustiti redovnom sudu, koji je kvalifikovan da oceni kada treba pruziti krivicnopravnu ili gradjansko-pravnu zastitu ovim dobrima.

Legalizacija samovolje

I Zakon o okupljanju gradjana odrazava stanje politickih sloboda u Srbiji. Ovaj zakon vec u prvim clanovima (2, 3 i 4) predvidja razlicita ogranicenja u pogledu mesta, vremena i nacina odvijanja javnog skupa. Tako je zakonodavac pravo na okupljanje, koje mora ostati spontano po karakteru, ucinio privilegijom i pravom darovanim od strane rezima. Svakako je indikativan cl. 9 koji propisuje mogucnost privremene zabrane javnog skupa (pre nego sto je skup i poceo) ako se utvrdi da je skup »usmeren na nasilno menjanje ustavom utvrdjenog poretka«. Zakonodavac je prakticno slobodu javnog okupljanja prepustio na milost i nemilost administrativnoj vlasti, koja ce diskreciono, na osnovu pretpostavljene opasnosti, projektovati svoj vlastiti pogled na smisao i karakter buduceg javnog skupa.
Krivicni zakoni, iako donekle novelirani, i dalje polaze od ideje »drustvene opasnosti« element u pojmu krivicnog dela sa ideoloskim predznakom. Na planu delikta protiv drzave i dalje je sve po starom: neodredjeni pravni pojmovi, generalne klauzule, pravne praznine. I dalje su sirom otvorena vrata progonu za tzv. delikt misljenja. To je odgovornost ne za objektivno prepoznatljivu krivicnu radnju, koja je proizvela promenu u spoljnom svetu, vec odgovornost za misljenja i idejna ubedjenja, na osnovu kojih se formira stav o krivicnoj radnji. Istine radi, krivicni zakoni se redje primenjuju u politickom progonu, jer je vlast ovom progonu namenila pomenuti Zakon o javnom informisanju. Time je politicki delikt gurnut na administrativni nivo, tako da o njemu brinu prekrsajni organi.
Ako pravdu ne afirmisu doneti zakoni, tesko je poverovati da se pravda moze ostvariti u njihovoj primeni. Dokaz su brojna politicka sudjenja u Srbiji. Osecanje pravicnosti kao izraz viseg prirodnog prava i korektiv pozitivnog prava zavisi od kulturnog nasledja. Nase je nasledje pravni pozitivizam sve sto je legalno (jer je zaboga doneto od strane »priznate« vlasti), samim tim je i legitimno.

Prividi promena

Ustavna odredba o politickom pluralizmu ostvaruje se u praksi posredstvom visepartijskih izbora. Izbori u Srbiji, koji jesu formalno-pravno proklamovani, ipak su samo forma kojom se pribavlja legitimitet neokomunistickoj vlasti. U nedostatku drugih oblika legitimiteta (»ciljevi revolucije« i sl.) vladavina rezima u Srbiji se opravdava »voljom naroda«. Simulirana politicka scena ne dovodi u pitanje ishod borbe. Stoga se rezim u Srbiji ne plasi gubitka vlasti na izborima. Uz pomoc opozicije ponekad i napravi privid da je takva mogucnost realna. Sve u cilju da se preduprede alternativne mogucnosti demokratskih promena. Srbija je pretvorena u veliko politicko vasariste, na kojem vladaju kic i neukus, laz i etiketiranje, prazna retorika i demagogija.
Totalitarna drustva obicno pocivaju ili na ideji drzave ili na ideji klase. Liberalna drustva pocivaju na ideji individue i njenih prava. Vladavina rezima u Srbiji ne pociva ni na jednoj od ovih ideja, vec samo na ideji vlasti i opstanka na vlasti. Ovom je cilju sve podredjeno, a sredstva za odrzavanje vlasti su mnogobrojna: monopol nad medijima, kontrola novca, politicka policija, pravo kao sredstvo dnevne politike. Pravo nema svoj izvor u ideji pravde i visem pravnom poretku olicenom u prirodnom pravu, vec je podredjeno zahtevu svrsishodnosti. Ono se ne namece drzavi i licima na vlasti.
Pojedinac je na margini. Njegov interes se proglasava za sebican. U takvom politickom sistemu ubrzo se postaje neprijatelj, petokolonas, saradnik zapada, separatista...
To je Srbija danas.
Nije tesko zakljuciti: dok se nekima, rusenjem Berlinskog zida, desila Promena, nama se »Dogadjanjem naroda« desio Jedan, a proturila promena. A da se ne bismo dosetili vrednosti slobode, u politicki poredak je uvedena ideja neprijatelja. Stvarnost je ubrzo postala ozivotvorenje proklamovane ideje.
Rec »promena« u Srbiji nije slucajno aktuelizovana. Ali, izlaz nije u promeni vlasti u personalnom smislu, vec u promeni nacina misljenja. Treba poraziti stanje kolektivne svesti, tribalizma i ksenofobije, koje vodi obozavanju Jednog. Umesto ponudjene identifikacije sa masom, plemenom i nacijom potrebno je da se pojedinac suoci sa samim sobom izgradnjom svesti o sebi i svojim pravima i gradjanskoj uzajamnosti i uvazavanju prava drugih. Treba preci veliki korak od narodnog ka civilnom drustvu. Sve to treba ciniti izgradnjom alternativnih drustvenih institucija, koje ce afirmisati ideje slobode i demokratije, individue i njenih prava. Samo se tako mogu urusiti ideoloske institucije, forme i odnosi. Glas palanacke inteligencije zvucace otuzno. Osvajace se sloboda koja ce doneti promene, slobodne izbore, »pravila igre« ili prosto receno demokratiju.

P. S. Za sve je ovo kriva demokratija govore zarobljenici kolektivne svesti.
Treba nauciti: niti je demokratija anarhija, niti se iscrpljuje u prostom nacelu »vladavine vecine«. Demokratija je poredak koji pociva na nacelu slobode, vladavina putem rasprave, u cijem su sredistu razum, dijalog i tolerancija i u kojoj se stiti i manjina onih koji drukcije misle, postoji opozicija, a drustveni tokovi artikulisu se kroz »pravila igre«, i vlast se smenjuje na izborima.

Radonja Dubljevic   


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar