"Republika"

	Broj 236-237

*Ogledi* Kako mit zamenjuje istoriju, tj. kako iracionalno zauzima mesto racionalnog poimanja stvarnosti Politika, kultura, kic Orijentalni kulturni i politicki obrasci su, dugotrajnim akulturacijskim procesima, duboko utkani u strukturu ovdasnje kulture *Djokica Jovanovic* Na kraju veka dogodio se specifican susret kulture i politicke ideologije u Srbiji. Kao posle perioda velikih nacionalnih frustracija u nekim zemljama (Nemacka posle Prvog svetskog rata; Rusija posle urusavanja boljsevizma...)¹ u Srbiji se desila ideoloska regresija. I to i u kulturnom i u politickom podsistemu. Ali takva regresija koja je ova dva podsistema priblizila u toj meri da je njihovo razlikovanje cesto bilo vrlo tesko, cak nemoguce. Medjusobno su se uslovljavali. Tacka njihovog susreta bio je politicki i kulturni nacionalizam i to u ravni mitske price koja je zamenila istoriju. Zamena istorije mitom Ta zamena, medjutim, nije bila moguca tako sto ce se, jednostavno, ponuditi mitsko pripovedanje umesto istorijske cinjenice. U tom bi slucaju istorija bila »jaci« suparnik. Zato je prvo istoriji oduzet legitimitet, a zatim je iz mita izvedeno »novo« (»primenjeno«) citanje istorije. I to na tri nacina: a) pocelo se sa tvrdnjom da je istina u predanju; b) zatim je mit preradjen prema aktuelnom politickom interesu i c) na kraju, ta aktuelna verzija pseudomita je uzeta za jedino relevantno stanoviste nasuprot dotadasnjoj »neistinitoj« istoriji koja je definisana ovim tumacenjem iskljucivo kao sredstvo komunisticke politicke manipulacije.² Ako je, neretko, drustvena nauka u periodu boljsevizma bila samo puko sredstvo odrzavanja aktuelnog rezima, jasno je da sa padom takvog rezima »pada« i njegova »nauka«. U Srbiji se desila atipicna situacija. Aktuelni sistem vrednosti, zasnovan na neoboljsevizmu (samoupravni socijalizam)³ je srusen, ali su stara politicka elita i njena nomenklatura ostale na vlasti, uz pomoc pripadnika nove elite, konstituisane u politicke stranke (bliske vladajucoj)⁴ koja pretenduje pre na deobu vlasti nego na osvajanje vlasti. Moze se, dakle, govoriti o novoj eliti u cijoj strukturi jezgro cine pripadnici stare elite (bivseg Saveza komunista) i pripadnici nove elite koji obavljaju (zasad) marginalne politicke poslove. Ako je, neretko, drustvena nauka u periodu boljsevizma bila samo puko sredstvo odrzavanja aktuelnog rezima, jasno je da sa padom takvog rezima »pada« i njegova »nauka« Vratimo se sada opet nasem pitanju: kako mit zamenjuje istoriju, tj. kako iracionalno zauzima mesto racionalnog poimanja stvarnosti? Nestankom jednog ideoloskog sistema (jedne ideoloske interpretacije stvarnosti) na scenu je stupila druga interpretacija koju je ponudila ista politicka i kulturna elita. Buduci da su te elite vec bile konzervativne i da bi u slucaju prevladavanja vrednosti modernog, otvorenog drustva bile prinudjene da demisioniraju, one su zaronile jos dublje u konzervativizam koji je, takodje, deo njihovog idejnog polja, i odatle su na svetlo dana iznele mitske price modelovane tako da prosecnom (uz to frustriranom) coveku u Srbiji budu prepoznatljive. Nisu one samo prepoznatljive, one su, po svojoj strukturi, satkane tako da se obracaju, pre svega, emotivnom (afektivnom) delu licnosti. Onda je racionalno rasudjivanje (po prirodi stvari – neemotivni kognitivni proces) dobilo status drugorazredne delatnosti – koja ne moze da »odgovori pitanjima koja postavlja srce«. Dobro je poznato svim demagozima (na Balkanu ponajpre) da je masa spremna da krene u akciju samo ako ima emotivni (afektivni) razlog. Racionalno, dakle i naucno, zakljucivanje nece pokrenuti masu. Ne samo da je nece pokrenuti, ona se nece ni baviti racionalnim poslom. Racionalno je apsolutno izvan sfere kolektivne percepcije. Taj, prosecni covek u Srbiji je, uz to, decenijama bio pod pritiskom samo jedne ideoloske slike. Naucen je da bude nekritican, jer je nekriticnost bila mera socijalnog opstanka. Recena nekriticnost ima uzrok u visoko izrazenoj autoritarnosti ljudi u Srbiji.⁵ Dakle, nemocan i slab, bez racionalno spoznatih instrumenata za proveru istinitosti ideoloskih iskaza, pojedinac je lako izvrsio trazenu inverziju: odbacio je boljsevicku ideologiju (uveravan da je ta ideologija ipak bila lazna) i prihvatio simplifikovano, mitsko pripovedanje o proslosti svog naroda, a otud prihvata i nalog da »dela za dobrobit i pobednicku buducnost svoje nacije«. »Zbivanja u politici i kulturi dovela su do brzih i znacajnih promena u stavovima stanovnistva. Ranija ideologija ‘bratstva i jedinstva’ imala je uspeha u smanjivanju medjuetnicke distance... Krajem 80-ih masovna i histericna nacionalisticka propaganda dovela je do vidljivih promena. Iako su sovinisticki orijentisani pojedinci jos predstavljali manjinu, nepoverenje izmedju pripadnika razlicitih nacija je izrazito poraslo. Uspon novih elita i njihovi drzavotvorni programi fetisizovali su pojam nacionalne drzave tako da se u kolektivnoj svesti ova veza ucvrstila kao pitanje pukog opstanka (sto je bilo potpomognuto ozivljavanjem simbola – kurziv Dj. J. – pod kojima je samo pre nekoliko decenija taj opstanak bio zaista doveden u pitanje)«.⁶ Problem autoritarne svesti ljudi registrovao je Aleksis Tokvil pre vise od sto godina. »Ne treba nikada ocekivati«, kaze on, »da bi slobodoumna, energicna i mudra vlada ikada mogla proizaci iz izbora na kojima glasa narod poslusnika«.⁷ U ovom slucaju mitsko pripovedanje je izgubilo poetsku dimenziju, a mit je transformisan u ideologeme vladajuce elite.⁸ Taj, prosecni covek u Srbiji je, uz to, decenijama bio pod pritiskom samo jedne ideoloske slike Mitoloska beskonacnost je potisnula istorijsko vreme. A u politickoj praksi kao da je zavladao princip iz doba apsolutizma – princeps legibus solutus (vladar je iznad zakona). U nasem slucaju vladar, koji se i sam, uz udvoricko i javno laskanje nomenklature, preporucuje »narodu« za ulogu mitskog junaka, afirmise ideologiju zasnovanu na preradjenim mitovima na takav nacin da je ona cesto postavljena iznad zakona koje on sam donosi.⁹ Slikajuci lik apsolutiste, Karl Vitfogel pise: »Vladar je najuzviseniji i zbog toga onaj kome se najvise zavidi. Medju onima koji su mu bliski uvijek ima takvih koji bi zeljeli zauzeti njegovo mjesto. A kako ustavno i mirno smjenjivanje ne dolazi u obzir, takva promjena zahtijeva jedno i samo jedno: fizicku likvidaciju. Mudar vladar ne vjeruje nikome«.¹⁰ Ova cinjenica, naravno, nije nova. Kao da je priroda autoritarne, totalitarne vlasti uvek ista. Evo dva, nasumice izabrana, primera. U egipatskim papirusima zabelezen je savet koji faraon treba da dâ sinu: »Drzi se daleko od onih koji su ti potcinjeni da se ne dogodi uzas o kojem i ne pomisljas. Ne priblizavaj im se u svojoj usamljenosti. Ne pustaj nikoga u svoje srce kao brata i nemaj prijatelja. Cak i kad spavas ostani cuvar svoga srca, jer niko nema pristalice na dan nesrece«.¹¹ Faraoni naseg doba se slicno ponasaju. »Sva moguca osecanja bila su ugasena u Lenjinu, koga njegovo ledeno i asketsko drzanje upadljivo odvaja od tradicionalnog opustenog drugarstva inteligencije i njenog ubedjenja da su osecanja nerazmrsiv deo misaonog procesa... Lenjin je, izgleda, stekao mrznju prema maglovitosti, sentimentalnosti i – iznad svega – nedejstvenosti aristokratske inteligencije«.¹² Imajuci na umu Vitfogelovu sliku, citamo redove koje, pocetkom XX veka, ispisuje Lav Trocki o opasnosti koju sobom nosi moderna despotija: »Partijska organizacija (stranacka klika) prvo preuzima ulogu partije kao celine; zatim Centralni komitet preuzima ulogu organizacije; i, napokon, jedan jedini ‘diktator’ preuzima ulogu Centralnog komiteta«.¹³ Dugi hod usamljenih despotâ i diktatorâ kroz vekove Trockom je bio prepoznatljiv i u njegovom veku. Najvecim uspehom se smatrala mogucnost da se bude blizu suverenu, da se bude uz institucije koje su imale realnu vlast »Kicizacija mita« Iznad zakona, koji su vazeci samo u jednom vremenskom periodu, i samo u odredjenim drustvenim uslovima, postavljeni su likovi, price i ideje koji treba da budu neprolazni, bezvremeni, i zato vazeci u svim vremenima. Mit i socijalna demagogija su, tako, skoro izjednaceni. Tako instrumentalizovani mitski motivi obradjeni su prema obrascima vazecim u postupku ideoloske obrade stvarnosti, svedeni su do gole fabularnosti, do lako prepoznatljive poruke. Bez poetskog, odbacivanjem naucne rigoroznosti, neprihvatanjem kriticke pozicije, a upotrebom jezika kojim treba izvrsiti emotivnu (afektivnu) kolektivnu mobilizaciju i koji je modelovan tako da je saobrazen najjednostavnijim principima masovne kulture (uz koriscenje jezika popularne nauke) stvoren je mocan, sirok i sugestibilan kic-ambijent u kojem ce se proizvoditi kulturni i politicki kic, kao osnove kulturne i politicke ideologije u Srbiji. »Postoje situacije gde prevladava mitagoski karakter – kurziv Dj. J. – koji tezi da dâ mitsku i ritualnu vrednost elementima, cinjenicama, osobama, kojima se takva vrednost ne moze pripisati, ili koji ga lose mogu podneti ili koji ne bi trebalo da ga imaju. U ovom poslednjem slucaju gotovo uvek dolazi do pojave kicizacije mita«, sto znaci da »kic najvise koristi iracionalne, fantasticne, ili ako hocemo sub- ili pre-svesne elemente«.¹⁴ U ovom slucaju, kako kaze S. Petrovic,¹⁵ lazni mit trazi savez sa pravim da bi bio efikasniji. Jer, bez tog saveza, radilo bi se o proizvodnji novog mita. Posto mitovi novog doba nemaju snagu i ubedljivost mitova nastalih u davnoj tmini u kojoj je obitovala »cista narodna dusa« kojoj se duguje »narodni identitet«, bio bi doveden u pitanje politicki naum. Zato preradjeni mit mora u sto vise spoljasnjih obelezja da bude nalik pravom mitu. Preradjeni mit mora u sto vise spoljasnjih obelezja da bude nalik pravom mitu Rezimirajuci recene stavove preporucujemo sledece odredjenje kica – Interpretacija stvarnosti koja simplifikuje, umanjuje, »ukrasava« sadrzaj interpretacije, koja nekriticki (a u vezi sa grupnim interesom) istice samo neke (instrumentalizovane prema odredjenom interesu) aspekte stvarnosti, i pri tom tezi homogenizaciji publike, usmeravajuci se ka njenim elementarnim (s namerom provociranim) motivima, potrebama, afektima, jeste kic. U nasem odredjenju je dominantna kategorija interpretacija stvarnosti. Nije nam, dakle, neprihvatljiva ideja da svaka ideologija koketira sa kicem ili je, pak, i sama kic. Nase pitanje je, prema tome, kolika je i kakva je snaga kica utkanog u »kurentne« ideologije u Srbiji? Dakle, iako je pocetak novog veka bio period radikalne demitologizacije u politici, umetnosti i kulturi uopste, narocito u politickoj istoriji Francuske i Britanije, kraj XX veka obelezen je inverznim procesom – remitologizacijom,¹⁶ koja, svakako, nije tako silovita, kao sto je bila novovekovna demitologizacija, ali je dovoljno jaka da u ovom delu Evrope proizvede sasvim konkretne drustvene posledice. U ovom slucaju, mitsko vise nije u umetnosti, jer se radi, zapravo, o padu, neminovnom napustanju onog nivoa koji podrazumevaju kultura uopste i umetnost posebno (gubitak poetskog) u ravan politicke i kulturne ideologije u – kic. Zapazaju se tako, kako Leh Mruz kaze, »u zivotu partija i politickih, religijskih udruzenja – cinjenice, stvaranja, uporedo s mitom, novog rituala i obreda i novih formi ritualne realizacije mitova«.¹⁷ Portret profesora, 1936 Kontinuitet ideologije Osmotrimo letimice kratku istoriju Jugoslavije (od 1918/19) (sa stanovista nase teme) u dva glavna istorijska segmenta (do i posle Drugog svetskog rata). U sedam decenija na delu su bila dva ideoloska sistema. Ovde se uslovno moze govoriti o postojanju ideoloskog miljea pre Drugog svetskog rata kao o ideoloskom sistemu. U politickoj utakmici ucestvovalo je vise konkurentskih ideologijâ (od liberalnih, preko nacionalnih, pa do radikalno levih). Medjutim, (uz prethodnu ogradu) dominantni ideoloski sistem se moze odrediti kao rudimentarno liberalni.¹⁸ Sloboda kao sloboda preduzetnistva se podrazumevala. Ali, demokratija, kao nacin uredjenja drustvenih odnosa, nije bila »na ceni«. Uostalom, ni klasicni liberalizam nije previse mario za demokratiju. Vlast je bila u rukama naslednog suverena i politickih partija koje su imale vise »dvorski karakter« no sto su bile politicke partije u pravom smislu. Nisu predstavljale odredjene drustvene slojeve, vec su bile u medjusobnoj borbi za pridobijanje kraljevske milosti i milosti kraljevske familije. Realno su zastupale interes sopstvene nomenklature. Politicki zivot je sveden na zatvorenu igru medjusobnih, partijskih spletki, sa jedne, i na borbu za dominaciju izmedju elitâ dva dominantna naroda – Srba i Hrvata, sa druge strane. Danas se, ideoloskim jezikom, dokazuje da je Srbija retko mesto u svetu u kojem je demokratija najrazvijenija i gde se zakonima u potpunosti brani princip pravednosti i pravde, bas kao u srednjovekovnoj Srbiji Iza rata (tacnije od 50-ih godina) u Jugoslaviji je uspostavljena liberalnija varijanta boljsevizma. Taj politicki eksperiment, ustanovljen sa pretenzijom da bude osobena, superiorna varijanta boljsevizma, nazvan socijalisticko samoupravljanje, odredjujem kao neoboljsevizam. U odnosu na boljsevizam sovjetskog tipa, ovaj je bio u mnogo cemu liberalniji. Medjutim, ipak se, i dalje, radilo o ekstremnoj, totalitarnoj levici kada je bila u pitanju ideoloska doktrina.¹⁹ Ona skrivena, latentna politicka matrica nije se bitno izmenila. Zasnovana na autoritarnoj licnosti prosecnog gradjanina, prosecnog politicara i prosecnog cinovnika zaposlenog u kulturi²⁰ znacila je i dalje praktikovanje »dvorske« politike. Najvecim uspehom se smatrala mogucnost da se bude blizu suverenu, da se bude uz institucije koje su imale realnu vlast. Na nivou ideoloskih i zvanicnih kulturnih vrednosti u prvoj Jugoslaviji, mitski obradjena proslost je bila dominantna vrednost. U drugoj, pak, Jugoslaviji mitska snaga je pripisivana socijalizmu – »ideologija buducnosti«. U danasnjoj Srbiji i njenom derivatu – Jugoslaviji – na delu je opet mitska obrada proslosti pseudopolitickim, pseudonaucnim i pseudokulturnim jezikom. Radi se, tako, o svojevrsnom kontinuitetu u pomeranju javnog interesa ka iracionalnim, sentimentalnim porukama. Politicka i kulturna racionalnost u javnom saobracaju smatrane su delatnostima nizeg reda u odnosu prema »vecnim kategorijama« proslosti ili, pak, buducnosti. Za jednim od dubljih uzroka valja tragati i u specificnom poimanju pojma kultura kod germanskih i slovenskih naroda (narocito pravoslavnih). Dok se francuski i engleski pojam – civilizacija (civilisation, odnosno Civilization) odnosi na kulturne, kao i na tehnoloske, politicke, dakle, uopstene drustvene cinjenice, nemacki pojam Kultur odnosi se pre svega na »duhovne, umetnicke, religijske fakte i on ima snaznu tendenciju da izmedju fakata ove vrste, na jednoj, i politickih, privrednih i drustvenih, na drugoj strani, povuce odsecnu granicu«.²¹ Kulturni nacionalizam i sovinizam nisu nove pojave. S razlicitim intenzitetom su se javljali kod svih naroda u Evropi. U tom smislu ove pojave nisu nove ni kod nas. Uvek se javljaju kao setna, romanticarska evokacija proslosti, koja je uvek (i kada je tragicna, i kada se odnosi na srecne epohe) uznosita, velicanstvena – simbol jedinstvene u svetu i istorijski neponovljive vrline. U nasoj umetnosti ima bezbroj primera takvog, jednostranog uznosenja istorije, koje se, u stvari, svodi na njenu reviziju. Pogledajmo nekoliko primera. U takvoj interpretaciji Dusanovo carstvo je bilo carstvo bez premca u Evropi po svojoj drustvenoj uredjenosti zasnovanoj na Dusanovom zakoniku. U kontinuitet se ne sumnja. Danas se, ideoloskim jezikom, dokazuje da je Srbija retko mesto u svetu u kojem je demokratija najrazvijenija i gde se zakonima u potpunosti brani princip pravednosti i pravde, bas kao u srednjovekovnoj Srbiji. Ne ukazuje se previse, medjutim, da je taj zakonik bio tipicni srednjovekovni pravni akt koji je pravio jasnu segregacionu granicu izmedju pripadnika raznih slojeva. Vlastela je, na primer, za iste krivice, kaznjavana znatno blaze no obican puk, sebri, koji su kaznjavani surovim kaznama – telesnim sakacenjem.²² Nema ni govora o osnovnom nacelu pravednosti – jednakosti svih, bez obzira na poreklo, pripadnost drustvenom sloju, veroispovesti... pred zakonom. Budimo pravedni. Nije Dusan Silni kriv zbog »nedemokraticnosti« svog zakona. On je, naprosto, delao u skladu sa svojim vremenom. Ali, besomucno dovlacenje Dusanovog vremena u danasnji dan i slepo guranje danasnjice u tmine proslosti radi dokazivanja politickog i kulturnog identiteta i »neprekinute narodne duhovne vertikale« nije nista drugo do kicersko, mitomansko simuliranje istorije. A da i ne govorimo o trivijalnosti kojom se zeli dokazati suprematija srednjovekovnih Srba nad drugim Evropejcima onoga doba, jer su Srbi obedovali sluzeci se priborom za jelo spravljenim od plemenitih metala, dok se na evropskim dvorovima tada jelo nekulturno – rukama. Besomucno dovlacenje Dusanovog vremena u danasnji dan i slepo guranje danasnjice u tmine proslosti radi dokazivanja politickog i kulturnog identiteta i »neprekinute narodne duhovne vertikale« nije nista drugo do kicersko, mitomansko simuliranje istorije Ili, uzmimo drugi primer, Kosovski boj je (1389), kada su Srbi izgubili svoju drzavu i postali podanici Porte, predstavljen kao bitka mitoloskih razmera u kojoj je branjena evropska civilizacija i sloboda zemlje. Radi se, ipak, o tipicnoj srednjovekovnoj bitki, kao ondasnjem sredstvu resavanja medjudrzavnih napetosti. Svaka imperija u punoj snazi i procvatu je ekspanzionisticka. I to nije nista novo. Tako je i danas, narocito ako pogledamo spoljnu politiku Sjedinjenih Americkih Drzava. A tako je bilo i do juce kada je u pitanju bivsi Sovjetski Savez ili prekjuce ako pogledamo politiku Nemacke, Italije i, pogledamo li jos ranije, videcemo Francusku, Britaniju, Spaniju, Portugaliju... i kao evropske sile i kao ekspanzionisticke zemlje. Mitom se skriva, zatim, da su u ovom boju ucestvovali na strani Srba i pripadnici drugih balkanskih naroda (i Albanci) koji su pokusali da se odbrane od zajednicke opasnosti. A razliciti politicki interesi, medjusobna surevnjivost i zavist, kao i nejedinstvo ondasnje vlastele pred najezdom opasnog neprijatelja, tumace se kao podela na one koji su »verni Bogu i rodu« i na one koji su »izdajnici«. Knez Lazar je nacionalni junak jer se suprotstavio najezdi sa Bliskog istoka, a Vuk Brankovic koji je, ocigledno, imao drugi politicki interes, predstavljen je kao izdajnik. Rodjen je, tako, mit, istorijski neproveren, da su u ovom sukobu Srbi, ako nikako drugacije, odneli moralnu pobedu i da su se tim povodom oglasili crkveni zvonici u evropskim prestonicama, cime je hriscanska civilizacija na Kosovu odlucno i uz zrtve epskih razmera odbranjena. Zavrsicu ovo kratko razmatranje konstatacijom da u ovoj stvari nasa kultura u dobroj meri cini otklon od zapadnoevropske kulture, spremne da postavlja pitanja samoj sebi o sopstvenoj svrhovitosti. Orijentalni kulturni i politicki obrasci su, dugotrajnim akulturacijskim procesima, duboko utkani u strukturu ovdasnje kulture. Obrasci orijentalne despotije protezu se od vrhova drzavne uprave, preko institucionalnog zivota i svakodnevnih medjuljudskih odnosa, i spustaju se do mikrozajednica, do porodice i zajednica zasnovanih na prijateljskim vezama. Dodir i mesanje vise razlicitih kulturnih tipova (i zapadnih i istocnih) sa izvornom slovenskom kulturnom bastinom cine specifican balkanski kulturni oblik i u njemu srpski. Odsustvo kriticke samorefleksije i, tacnije, energicno nepristajanje na nju, je onaj duboki jaz koji ovu kulturu odvaja od evropskog zapada. »Specificnost zapadne civilizacije jest u toj sposobnosti da se sama dovede u pitanje i da se samokritizira. U zapadnoj povijesti, kao i u svim drugim, ima grozota i zvjerstava, ali samo je Zapad stvorio onu sposobnost unutarnjeg osporavanja, dovodjenja u pitanje svojih vlastitih ustanova i ideja u ime razumske rasprave medju ljudskim bicima, koja ostaje u beskraj otvorena i ne zna za krajnju dogmu«.²³ Autor je profesor Univerziteta u Nisu This work was supported by the Research Support Scheme of the Open Society Support Foundation, grant No. 241/1999. ¹ Poredjenje se odnosi na neke zemlje u Evropi. Ima, naravno, i slucajeva kada velike nacionalne, kolektivne katastrofe nisu imale za rezultat regresiju u kulturnoj i politickoj stvarnosti (Japan posle Drugog svetskog rata...). Drugim recima: smatramo da kolektivne frustracije ne izazivaju neminovno lom ideoloskih sistema. Ali, smatramo, takodje, da ga mogu i izazvati, kao sto se desilo u Srbiji. Slom ideoloskog sistema, u ovom slucaju, uzrok je spustanja ideoloskih doktrina na nize nivoe, tako da se legitimacija trazi (i dobija) u polju kica. ² Naravno, istorijska nauka je u mnogo cemu bila sastavni deo ideoloske doktrine boljsevizma. Ali, neozbiljno je tvrditi da nije bilo autenticne, racionalne i na naucnoj metodologiji zasnovane istorijske nauke. Uostalom, i suvise je dobro poznato stanje u drustvenim naukama uopste u recenom periodu. Pa je, onda, i podela na autenticnu nauku i na apologetsku pseudonauku nasoj javnosti, takodje, i suvise dobro poznata. ³ Koristimo pojmovni par: boljsevizam–neoboljsevizam, umesto para: realni socijalizam–samoupravni socijalizam (»socijalizam s ljudskim likom«), sa valjanim razlogom. Naime, ova druga pojmovna distinkcija proizlazi iz ideoloskog samorazumevanja dveju boljsevickih politickih garnitura (KPSS, sa jedne, i KPJ/SKJ, sa druge strane). Sovjeti su »svoj« socijalizam, u poststaljinistickom periodu nazvali »realnim«, kao otklon od »devijacije u razvoju socijalizma« nazvanom, u hruscovljevskom periodu i kasnije, »kultom licnosti«. U Jugoslaviji se, takodje, desio otklon, posle razlaza Tita i Staljina (1948), pa je jugoslovenski socijalizam nazvan »samoupravnim socijalizmom«. I jedan i drugi »socijalizam« (i to je zajednicka karakteristika) nisu vise bili represivni, kao sto je to bio staljinizam, ali su, svaki ponaosob, zadrzali karakter totalizujuce monolitne ideologije. Radi se, u stvari, o dvema varijantama iste ideoloske paradigme – totalitarnog boljsevizma. U tom smislu nije valjano govoriti o komunizmu, jer on kao ideoloski koncept ostaje u sferi utopijskog. Sa druge strane, pak, upotreba pojma socijalizam, u ovom slucaju, dovodi do nejasnoce u pojmovima. Naime, socijalisticke i socijaldemokratske partije su deo drustvene stvarnosti otvorenih drustava (da se posluzimo terminom K. Popera), pa onda metodoloski nije uputno njihovo svrstavanje u isti kategorijalni red sa totalitarnim (ili autokratskim) boljsevickim partijama, a narocito sa totalitarnom boljsevickom politickom praksom. ⁴ Stranke o kojima je rec su, u stvari, pseudostranke, jer kritikujuci vladajuce stranke ne preporucuju alternativu, vec kritikuju vlast sa stanovista njene ideologije – sa stanovista ideoloskog etnonacionalizma, tvrdeci da bi one bile, za razliku od vladajucih partija, »bolji« nosilac iste ideologije. Tacnije, kritikuju vlast sto ne cini vise i doslednije to sto ionako cini: ako ratuje sto ne ratuje do kraja(?), vec kapitulira... ⁵ »Autoritarnost se u najvecoj meri svodi na nekriticko poklapanje poverenja i pokoravanja vrhovnom vodji. Krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina, posto su se legitimisale nacionalno-sovinistickim programima, republicke vodje su ucvrstile vlast i povele mase u stradalnicko stvaranje nacionalnih drzava, odnosno u ‘izgubljene bitke’«, Sreten Vujovic, Grad u senci rata, Prometej, Novi Sad, Institut za sociologiju Filozofskog fakulteta, Beograd 1997, str. 73. ⁶ Mladen Lazic, Drustveni cinioci raspada Jugoslavije, Socioloski pregled, 2/94, str. 164. ⁷ John S. Mill. Tocqueville on Democracy in America, London Review, June–January, 1835–36, str. 637. ⁸ S razlogom se moze ustvrditi da mit bez poetske dimenzije prestaje da bude mit. Transformise se u demagogiju, kic, najcesce u sund u oblasti masovne kulture. ⁹ Status predsednika Srbije, a sada Jugoslavije, u mnogo cemu je slican statusu koji uziva vladar u doba apsolutizma, jer je suveren »izuzet iz pozitivnih zakona koje sam obznanjuje (...)«, ali je podvrgnut »bozanskim, odnosno prirodnim zakonima«. Norberto Bobio, Liberalizam i demokratija, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 1995, str. 30. ¹⁰ Karl A. Vitfogel, Orijentalna despocija, Globus, Zagreb 1988, str. 171. ¹¹ John Wilson, Proverbs and Precepts: Egyptian Instructions, Princeton, Chicago 1950, str. 418. ¹² Dzejms Bilington, Ikona i sekira, Rad, Beograd 1988, str. 603–604. ¹³ Lev Trockiy, Nasi politiceskie zadaci, Geneva 1904, str. 54. ¹⁴ Djilo Dorfles, Mit i kic, Knjizevnost, 3–4–5/89, u: Sreten Petrovic, Kultura i umetnost, Prosveta, Nis 1991, str. 227–228. ¹⁵ Sreten Petrovic, navedeno delo, str. 227. ¹⁶ O ovoj pojavi se, prema mom misljenju, moze narocito govoriti kao o fenomenu koji je narocito vidljiv u zemljama koje pripadaju tzv. pravoslavnom kulturnom krugu, a narocito u onim u kojima su boljsevicki rezimi bili vladajuci. Procesi remitologizacije i retradicionalizacije u postboljsevickim zemljama su pojava koju tek valja istraziti. ¹⁷ Videti sire: Leh Mruz, Mit i mitsko misljenje, Kultura, 33–34/76, str. 90–91. ¹⁸ Uz jos jednu ogradu. Dominantni drustveni sloj (u kvantitativnom smislu) bilo je seljastvo, jos uvek u fazi patrijarhalne, premoderne organizacije zivota, pa, onda, ono nije ni imalo svoju ideologiju u modernom smislu. Umesto ideoloske integracije na delu je bila konzervativno-patrijarhalna integracija koja je crpla svoje teme i razloge iz mitoloskog narodnog predanja. Radi se, dakle, kada je rec o seljastvu, govoreci Teniesovim jezikom, o »zajednici«, a ne o »drustvu«. ¹⁹ Istine radi, konstatujemo da je period »samoupravnog socijalizma« bio period drustvenog progresa u odnosu na prethodni, monarhijski rezim. Ako pod progresom podrazumevamo proces modernizacije, onda je »jugoslovenski put u socijalizam« to, svakako, bio. Ali, opet, uz jednu vaznu ogradu. Modernizacija u ovim uslovima nije bila potpuna, obuhvatala je samo privredni i, donekle, kulturni podsistem. Politicka modernizacija, iz doktrinarnih razloga, nije bila moguca, jer bi to znacilo napustanje »socijalizma« i prihvatanje zapadne demokratije, tj. prokazanih kapitalistickih vrednosti, u sustini, otvorenog drustva. Kao da je prosvecena diktatura jugoslovenskih komunista i Josipa Broza Tita bila najvisi stepen socijalne stabilnosti (i najvisi civilizacijski nivo) koji je bilo moguce ostvariti u drustvu patrijarhalne i autoritarne kulture i u drustvu u kojem je vecina stanovnistva relativno slabo obrazovana. Tek u komparaciji sa sadasnjim rezimom, uz sve kritike koje se Titovom socijalizmu mogu, s razlogom, uputiti, slobodno se prvi moze odrediti kao progres, a ovaj aktuelni kao regres, razaranje drustva. ²⁰ Ovde spadaju zanimanja koja su, po definiciji, kreativna. Ali, u jugoslovenskom slucaju, biti urednik u izdavackoj kuci, reziser u pozoristu, filmski reditelj, umetnicki direktor... uglavnom je znacilo biti cinovnicki servilan prema vladajucem autoritetu. ²¹ Norbert Elias, Über den Prozess der Zivilisation, Sociogenetische und psychogenetische Untersuchugen. Ester Band. Suhrkamp, Frankfurt am Main 1976, str. 2, u: Sreten Petrovic, navedeno delo, str. 7. S. Petrovic jos dodaje: »Razlika izmedju civilizacije i kulture u nemackoj teoriji je u osnovi razlika izmedju (1) sfere tehnike, orudja, politicko-pravne nadgradnje, ili tzv. sfere drustvenog bica, materijalne kulture, i (2) sfere cisto duhovnih oblika, umetnosti, religije, morala, filozofije, jezika ili tzv. vise sfere kulture, ‘ideacijske’ ili ‘vrednosne kulture’. Ova razlika kod Nemaca oduvek se izvodila na osnovu omiljenog dualizma spoljasnjih i unutrasnjih cinilaca, materijalnih i duhovnih faktora, culnog i idealnog sloja, ontickog i ontoloskog poretka, empirijskog i vrednosnog stava. To je i bio razlog zbog cega nemacko Kultur nije moglo sadrzavati elemente univerzalnosti vec nacionalnosti, buduci da je svaka ‘kultura’ a priori odredjena kao neponovljiva i netransparentna; kao autohtona ona je vanvremenska, za nju ne vazi ideja progresa; ‘kultura’ ima ontoloski status, ‘civilizacija’ onticki i prolazni. Na osnovu nemackog poimanja termina, kooperacija medju narodima moguca je samo na tzv. civilizacijskoj ravni, u smislu transfera tehnologije, razmene na planu materijalnih dobara, empirijskih vrednosti, u sferi za koju uslovno vazi ideja ‘progresa’, kao spoljasnja i nebitna strana drustvenog organizma; bitna i vecna postaje kultura«, Sreten Petrovic, navedeno delo, str. 7–8. ²² Evo nekoliko primera: (53) O nasilju: Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareze; akoli sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi, akoli svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareze. (55) O psovanju vlasteoskom: I ako vlastelin, ili vlastelincic, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlastelincica, da plati sto perpera i da se osmudi. (69) O saboru sebrova: Zbora sebrova da ne bude, a ako se ko nadje kao saobornik, da mu se usi otseku, i da mu se osmude pokretaci. (94) O ubistvu: Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u zupi, ili u katunu, da plati tisucu perpera, akoli sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera. Dusanov zakonik, Prosveta i SKZ, Beograd 1986. ²³ Kornelijus Kastorijadis, Uspon beznacajnosti, Gradac, Cacak 1999, str. 73, u: Nebojsa Popov, »Demokratija i populizam«, Republika, 232/200, str. 28.

Posaljite nam vas komentar