Od pocetka bombardovanja slusali smo razne prozivke u kojima se intelektualcima, prevashodno onim nezavisnim (»izdajnickim«, kako rezim voli da istakne u svojoj besomucnoj medijskoj propagandi) pripisuje nedovoljni patriotizam i mlak »antiratni« stav prema »najvecoj drami koju u svojoj istoriji dozivljava srpski narod«. Zahvaljujuci medijskom teroru tokom ratnog stanja, mirovnjaci, Zene u crnom, razni pokreti za etnicka i ljudska prava histericno su optuzivani da toboze zagovaraju ratnu opciju; suprotno, oni koji su nekada pravdali bombardovanje Vukovara, Osijeka, Sarajeva, unistenje i progone nesrpskog stanovnistva u Hrvatskoj i Bosni u ime »svete srpske stvari«, suoceni sa bombardovanjem sopstvenih gradova, odjednom su postali »mirovnjaci«, »borci za slobodu«, »za dostojanstvo coveka bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost«.
Kao u nekakvom egzorcistickom obredu, predstavnici raznih mirovnih organizacija, ostajuci naravno dosledni svojim pacifistickim ubedjenjima, morali su pred kamerama drzavne i drugih televizija da, s jedne strane, osudjuju surovost bombardovanja srbijanskih gradova, dok, s druge strane, njihova osuda surovosti srbijanskog rezima nije nalazila mesta na tv-ekranima ili stupcima stampe.
Ljudi u Srbiji su kao nikad ranije (barem kada je rec o mladjoj i srednjoj generaciji) osetili sav uzas i besmisao rata i ratnih razaranja; Vukovarcani i Sarajlije (kao simboli najveceg stradanja) znali su to bezmalo deceniju ranije. Na rat se danas gleda sasvim drugim ocima nego u proslom veku: on je odavno prestao da bude viteska igra odbrane »casti« naroda.
Rat je postao prevashodno uzasna ljudska drama, katastrofa ljudskih zajednica sa nesagledivim posledicama od bioloskih, socijalnih, ekonomskih, do ekoloskih.
Ali uprkos prizivanju tih istina, koje nisu nista drugo do emotivne i moralne reakcije pacifisticki nastrojenih ljudi i organizacija, rat kao sredstvo postizanja politickih ciljeva od strane uske grupe vladajuce oligarhije opstao je kao istorijska pojava. Nevolja je, medjutim, sto vecina ljudi ipak pristaje da u ime toboznjih nacionalnih interesa dâ svoj pristanak i ucestvuje u njemu.
Ali, zar o ratu, zlocinima i docnijim kaznenim bombardovanjima treba govoriti kao o vrlini, kao o uspesnoj i pouzdanoj vrsti higijene sveta? Naravno da ne. Svaki ratni sukob, bas kao i svaka kaznena operacija pogresne su politicke koncepcije ispravljanja navodnih nepravdi ma koje vrste: istorijskih, drustvenih, nacionalnih, svetskih... U tom smislu, na bombardovanje nemackih gradova, kao uostalom i srbijanskih pola veka docnije, moramo, sa stanovista morala i intelektualne savesti, gledati na isti nacin ako zelimo da budemo dosledni pacifisti. Bas kao sto na isti nacin moramo osuditi srpsko bombardovanje Sarajeva, Vukovara, Osijeka, Tuzle, Mostara, ubijanja i proterivanja Muslimana, progon Srba u operacijama »Bljesak« i »Oluja« i slicno.
Licemerje koje su pokazali proizvodjaci rata i mira svojim dvojnim arsinima, ne treba da nas cudi. Oni to uvek cine. Ono, medjutim, cega se moramo kloniti jeste da i sami ne padnemo u zamku retorike »nacionalnih interesa«, jer je stvarni srpski interes najmanje bio otpocinjanje sukoba sa drugima. Sto se to ipak dogodilo, nije zavisilo od obicnih ljudi, premda odredjeni stepen krivice, pre svega moralne, svakako postoji i kod njih. Zato kada govorimo o bombardovanju Beograda i drugih srpskih gradova, moramo govoriti bez laznog patriotskog patosa kojem danas toliki robuju; opomenimo se, naime, razaranja koja su, u nase ime, nasi vlastodrsci naneli drugima i zastidimo se, makar malcice. Samo tako cemo lakse oduvati maglu isprazne »otecestvene« retorike ispred sopstvenih ociju, maglu koja jos uvek lebdi svuda oko nas i shvatiti da tako mnogo jasnije vidimo.