Dejana Milijic-Subic

Prosecan gradjanin Srbije u poslednje vreme sebi cesto postavlja pitanje: ima li drukcijeg zivota od ovog koji mu se nudi i nije li, ipak, pomalo i sam kriv sto je dospeo na nekakvo mesto, izvan vremena i prostora, u kojem nista nije kao sto bi trebalo da bude. (I kako bi to, uopste, trebalo da bude?!)
Kakva je to manipulativna strategija upotrebljena za sistematsko prepariranje mozgova i u kojim se to udzbenicima izucava takva djavolska disciplina?
Da nije Makijaveli? Ne moze biti! Vladalac je, u poredjenju sa tretmanom kojem smo mi podvrgnuti, pitka literatura renesansnog humaniste! Sa druge strane, Staljinove cistke i politika gvozdene pesnice nekomforan su postupak za vladajuci rezim koji tehnikom opsenarskog legalizma ubedjuje narod da je najdemokratskiji u istoriji demokratije. Mora biti da je credo preuzet iz kakve humanisticki orijentisane literature, pa postupkom iskrivljenih ogledala podvrgnut takvoj transformaciji da vise nije ni nalik originalu, premda se pametno izabranim citatima moze braniti.
Uostalom, nije li Ustav iz 1990. godine proklamovao da je »Srbija zemlja svih njenih gradjana«, ali se kasnije ispostavilo da su neki to manje (izdajnici, janicari), a neki – najvise! Ovi potonji tvrde da oni prvi vise i ne postoje. Opsenarska iluzija: i kada ih vidite, ne vidite ih. Tako je osnovno ustavno nacelo najzad verifikovano sa vrha.
Isti princip moze se primeniti i na prosvetu u Srbiji, ali su ovde uzori – uocljiviji. Cuveni francuski mislilac Zan-Zak Ruso tvrdio je da je svaki covek na pocetku zivota tabula rasa, prazan list hartije na kojem drustvo, obrazovanjem i sveukupnim pozitivnim uticajima (danas bismo rekli – socijalizacijom), treba da utisne valjan trag. Danas vise od trecine odraslih stanovnika Srbije podseca na cedan beli list papira. Zgodna podloga za pedantno rezimsko mastilo.
U ovakvim drustvenim uslovima svaka prica o prosveti dobija odlike zastrasujuceg i tajanstvenog mita o indijanskom groblju. Zna se da je postojalo, pretpostavlja se da je i dalje mocno, ume da bude osvetnicki raspolozeno i zato se na njemu ne valja dugo zadrzavati. Najbolje je ostaviti ga u mirnom i bezbednom snu.

»Zemlja u kojoj prosveta nema nikakvu buducnost, ni sama buducnosti nema«

Najcesce zloupotrebljena floskula vladajuceg rezima spustena u polje prakse dobija zastrasujuci smisao. Ako se buducnost ove zemlje meri, recimo, budzetskim sredstvima koja su namenjena prosveti i ako se, zatim, ta ista sredstva uporede sa onima koja su izdvojena za Ministarstvo unutrasnjih poslova, dobijamo jasan pokazatelj kuda vodi vizionarstvo Vlade Srbije. Pretpostavlja se, izgleda, da ce Srbija biti zemlja smutljivaca, lopova, secikesa, kockara, falsifikatora, ubica, svakovrsnih prevaranata – krace receno: sitnih i krupnih kriminalaca. Stoga je u buducnosti potreban spreman, dobro obucen i opremljen policijski aparat. Srbija kao zemlja mladih, sposobnih i obrazovanih ljudi – sacekace bolji finansijski trenutak.
O prosveti se, zato, nerado govori i u udarnim informativnim emisijama RTS-a jer je materijalno stanje u skolama u Srbiji, kao i opremljenost nastavnim sredstvima, nedovoljno cak i za »virtuelnu stvarnost« rezimskih medija. Tu i tamo pojavice se poneki prilog na Dnevniku RTS-a (obicno pred ocekivanu pobunu prosvetnih radnika) u kojem ce gledaocima poruciti: »Mi gradimo skole, mi opremamo kabinete po najvisim svetskim standardima, mi se brinemo za vasu decu!« A zatim ce u te nepostojece dobro opremljene skole uputiti ponizene, obespravljene i osiromasene ucitelje, nastavnike i profesore da obrazuju »slobodne i kreativne licnosti« (kako to nalaze propisani plan i program). Nevolja je jedino u tome sto ne moze nista neznatno, apaticno i zabrinuto stvarati umno, slobodno i samosvesno. Ali, da li su rezimu u Srbiji zaista potrebni nastavnici i ucenici koji misle svojom glavom?
U skole u Srbiji se odavno uselilo osecanje bezvoljnosti i straha. Dobitna kombinacija za apsolutnu pokornost! A gde vlada pokornost, napretka nema.
U poslednjih deset godina (nova vremenska odrednica u Srbiji koja preti da svrgne drevnu podelu na stari i novi vek) prosveta je sistematski razgradjivana, buduci da ju je rezim shvatao kao nekorisni balast. (Deca rukovodilaca vecinom su skolovana u evropskim i americkim skolama i na univerzitetima, tako da su obrazovne institucije u Srbiji i sa stanovista cudovisnog licnog pragmatizma rezima – postale potpuno neinteresantne. Zasto, uostalom, ulagati u nesto od cega nema nikakve koristi?)
Ovakav odnos doveo je do toga da gimnazije (koje bi trebalo da budu elitne skole) nemaju kabinete, laboratorije za fiziku, hemiju, biologiju, neke ni biblioteku, ali zato imaju stalnu oskudicu klupa i stolica. Programi su, sa druge strane, na visokom evropskom nivou (katkad i visem jer su pojedini srednjoskolski udzbenici preuzeti bez ikakve dorade sa univerziteta). Nasi ucenici imaju cast da savladaju svetske naucne programe u srednjovekovnim uslovima. Preveliki izazov cak i za »nebeski narod«, po svemu natprosecan i od Boga izabran. (Ni ova odrednica nije nova: koristili su je Vizantinci kao utehu u vreme kada je njihova imperija propadala.)
U praksi slika dobija tragikomican obrt: casovi se zimi drze u ledenim ucionicama u kojima je, katkad, zbog hladnoce nemoguce obrisati tablu (jedino nastavno sredstvo dostupno profesorima), a ucenici prvih petnaestak minuta tragaju za dostupnim stolicama, ponekad i klupama. Ali, prosveta je buducnost ove zemlje! Ko je, uopste, pominjao sadasnjost?
Kazu da su skole najbolje ogledalo jedne zemlje. A u skole u Srbiji se za poslednjih deset godina treci put sliva reka nevoljnika – izbeglica. Ministarstvo prosvete velikodusno resava problem – svi ce biti upisani! I jesu – u vec prenatrpana odeljenja koja, sada, broje i do 50 ucenika i gde o normalnom obrazovnom procesu ne moze biti ni govora. Trpe i ucenici i profesori. Prvi, stoga sto u ocajnim uslovima i prenatrpanim ucionicama ne mogu dobiti paznju niti znanje koje ocekuju; drugi, zato sto su osudjeni da u takvim uslovima poducavaju i, uprkos svakoj logici, vrednuju tako steceno znanje. Zasluge za humanost sebi pripisuje vladajuci rezim, a da ih ceo »poduhvat« ne kosta ni dinara. Naprotiv! A citavih dvanaest generacija ove zemlje zrtvovano je u ime jeftine politicke kampanje.
Iz srpskih skola se, s druge strane, izliva kolona mladih, obrazovanih ljudi koji, pakujuci samo sopstveno znanje, odlaze u neke druge zemlje koje ce to znanje umeti da cene.
I najzad, iz srpskih skola regrutuju ucenike koji ce posluziti kao topovska hrana u nekim narednim, unapred izgubljenim ratovima.
Ako svemu dodamo preambiciozne programe i cesto neproverene autoritete, negativne uzore i vrednosti, nedovoljnu istorijsku distancu nastavnih jedinica (Istorija za IV razred srednje skole: »Autonomastvo u Vojvodini i albanski separatizam« – kao, strasne li simbolike! – zavrsna lekcija iz nacionalne istorije), slika o savremenoj prosveti je – dovrsena.
U opisu kompozicije nedostaju epizodisti namalani po uglovima slike, osudjeni da tu dotraju u iscekivanju nekakve kolektivne abolicije: ucitelji, nastavnici i profesori.

»I kada bismo bili nemi i mirni kao kamen, sama bi nasa pasivnost bila akcija« (Sartr)

Pred treci veliki strajk prosvetnih radnika (za poslednjih deset godina...), koji je kao pozar buknuo u januaru 2000, zahvativsi vise od 50% skola u Srbiji, tadasnji ministar prosvete Jovo Todorovic izjavljuje: »Mi smo u ministarstvu zadovoljni, a nadam se da su zadovoljni i prosvetni radnici« (NIN, 27. 01. 2000).
Uzajamno razumevanje, potpuno!
Idila!
Da potkrepi reci najodgovornijeg coveka u Srbiji (kada je prosveta u pitanju) Dnevnik RTS-a emituje prilog o uspesnom pocetku II polugodista, a na slici nasmesena decica u suncem okupanoj ucionici saraju uskrsnja jaja. Ako prenebregnemo cinjenicu da je RTS – televizija ispred svog vremena, i zdravorazumski zakljucimo da je nelogicno pripremati Uskrs na samom pocetku II polugodista, dakle u februaru, pa tome jos dodamo i podatak da ni prosle skolske godine ucenici (iz poznatih, dramaticnih razloga) u vreme uskrsnjih praznika nisu mogli da budu u skoli, ostaje da precizno izracunamo kako je snimak nacinjen pre najmanje dve godine. Aktuelnost u prosvetnim temama ne podleze zakonima novinarstva! Jedno je izvesno – sudeci prema izjavama ministra prosvete, a o cemu lepo govori i slika – u Srbiji prosvetarima cvetaju ruze. Ni traga nezadovoljnim nastavnicima, frustriranim i preopterecenim ucenicima, rashodovanim nastavnim sredstvima i siromasnim skolskim zgradama. Poruka jasna: oni koji se bune, cine to po nalogu stranih gazda, sa namerom da iznutra sruse stabilan, human, po meri ucenika i nastavnika, sistem prosvete.
Ne pomaze sto prosvetni radnici vec godinama ukazuju na cinjenicu da je obrazovni sistem ozbiljno ugrozen, da se urusava, i da se, prema tome, ne moze porusiti nesto sto samo nominalno postoji. Ali, nominalno postoje i casovi od 45 minuta (a radi se, zbog apatije, nezadovoljstva, nedostatka stolica... jedva tridesetak). Svakog septembra prosvetni radnici slusaju iste izvestaje, prema kojima je »skolska godina, uprkos teskocama, uspesno okoncana«. Teskoce su, u medjuvremenu, toliko narasle da prosvetni radnici, ako ni zbog cega drugog a ono zbog savesti, vise nisu mogli da prihvate ucestvovanje u igri u kojoj svi gube: i ucenici, i roditelji, i oni sami, a najzad i drzava radi cije buducnosti prosveta i postoji.

»Ne ocajavaj: jedan od lopova bio je spasen. Ne oslanjaj se na providjenje: jedan od lopova bio je proklet« (Avgustin)

Strajk su zapoceli nezavisni sindikati (Unija prosvetnih radnika, Nezavisnost, Prosvecenost), a uskoro im se pridruzuje i Samostalni sindikat koji, po oprobanom receptu iz 1997, posle »uspesno okoncanih pregovora« zavrsava protest pozivajuci clanstvo da istupi iz strajka.
Rezultat: povecanje plate od oko 20% (posle tri godine cekanja).
Razlog: Vlada Srbije, u ovom trenutku, ne moze da obezbedi vise! (Vladi Srbije, naravno, ne pada na pamet da obrazlozi zasto u budzetu nema novca za prosvetne radnike, rezonujuci, valjda, da je jednom profesoru dovoljna dnevnica za koju moze kupiti – pastu za zube, domace proizvodnje!)
Nezavisni sindikati, prevareni po ko zna koji put, nastavljaju strajk trazeci da neko razgovara i sa njima, a ministar prosvete tim povodom izjavljuje da ne treba pregovarati sa opozicionim sindikatima. (Ministru, izgleda, treba objasniti da je svaki sindikat po definiciji opozicija poslodavcu. A moze biti da je on, kao odgovorno lice, bolje informisan, pa se namece zakljucak da smo i po pitanju postojanja »pozicionih« sindikata mimo sveta.)
Ministarstvo prosvete prvo koristi staru maksimu: »Problem ne postoji ako ga ne vidis«, ceka da strajk »pojede sam sebe« i da se prosvetni radnici, preko mere sentimentalni kada je buducnost dece u pitanju, umore od trazenja socijalne pravde.
Oprobani scenarij ovoga puta ne uspeva: u zakonskom strajku (termin koji je poznat samo u najpedantnijim zakonodavstvima, buduci da famozni zakon o strajku ne postoji u vecini evropskih zemalja) ostaju uporne beogradske gimnazije, nekoliko strucnih, pa i poneka osnovna skola – ukupno 200 skola u Srbiji.
Pribegava se novom scenariju: kadrovi se munjevito smenjuju, preteci da cak i prosveti, uspavanoj i apaticnoj, daju neprijatno ubrzanje.
Kao odgovor briznog poslodavca neodgovornim i razmazenim nastavnicima u skole stize radni nalog u kojem se svaki zaposleni radnik poimenicno podseca da je ucenicima Ustavom zagarantovano pravo na obrazovanje. Posredno, Ministarstvo prosvete optuzuje svoje radnike da krse Ustav, dakle osnovni pravni poredak zemlje. I nije sada vazno sto je pravo na obrazovanje odavno pravo »drugog reda«, cesto zaboravljano i finansijski iscrpljeno. Vazno je da su nastavnici za sve krivi – verovatno i za hladne skole, nerealne programe, nedostatak osnovnih nastavnih sredstava (cesto i krede)... Izgleda da se prosvetni radnici nece iznenaditi kada ih optuze da su krivi i za sopstvene niske zarade. I Sofokle bi zanemeo pred tako vesto osmisljenom harmonijom!
Verovatno da ni samim prosvetnim radnicima citava situacija nije bas najjasnija, i da su prilicno zbunjeni svim tim »neopozivim« i ozbiljnim clanovima raznih zakona i Ustava koji im se predocavaju. Neki pronicljivi profesor mozda ce se i upitati: Kako ja kriv?! Otkud ja kriv?! A kakva je, u citavoj prici, zakonska obaveza vlade? Kako to da su mesecna potrazivanja drzave, ciji sam i ja sluzbenik, veca od iznosa koji se meni isplacuje? Ali, u drzavi opsenarskog legalizma niko ne ocekuje odgovore na tako smesno logicna pitanja.
Kraj scenarija se (sa manjim dramaturskim odstupanjima) nazire. Iz Ministarstva prosvete stizu pretnje da ce onim najneposlusnijim (koji su se oglusili i o Ustav) oduzeti od ionako bedne plate 30%, a za toliko, mozda, umanjiti i staz. Dakle, odustalo se od »zakonskih« pretnji i preslo na pragmaticnije metode koje ce sigurno biti razumljive – cak i prosvetnim radnicima. »Zasto da ih placamo za nerad?«, uzvikuje ministar prosvete.
Ako i ovo upozorenje ne bude dovoljno zabludelim ovcicama, mozemo ocekivati ritualno sibanje okorelih bundzija–profesora na Terazijama, na primer, ili postavljanje ucitelja na stubove srama. Otkazi se, kao trula imperijalisticka kazna, jos uvek ne pominju, iako je verovatniji razlog njihovog izostajanja sto bi, u ovakvim uslovima, Ministarstvo prosvete tesko pronaslo nove radnike za delatnost »od vitalnog drustvenog znacaja«.
Tako smo se, na kraju, ponovo vratili francuskom misliocu Zan-Zaku Rusou, opisavsi srpski krug kredom. U jednom od svojih najpopularnijih dela Ruso je upitao svog citaoca sta bi uradio kada bi mogao da se obogati tako sto bi morao da ubije starog kineskog mandarina, i to samo svojom voljom, ne micuci se iz svog grada. Cisto, ne prljajuci ruke, na daljinu, opterecujuci, mozda, samo svoju savest.
Sa stanovista prosvetiteljstva XVIII veka ovakva ideja bi sa gnusanjem bila odbacena.
Svaki vek ima svoje zakonitosti!
Jos jedan mandarin je na umoru. Rezim u Srbiji cisto, na daljinu, ne prljajuci ruke, sakati poslednju zrtvu u nizu – ovoga puta na red je dosla prosveta. Ko zna koji je to mandarin po redu?