Iznenadjeni snegom u januaru i letnjom zegom, strasno su se iznenadili kad je SFOR 3. aprila, oko tri casa ujutro, uhapsio Momcila Krajisnika i sproveo ga u Hag, gde ce mu Tribunal UN suditi zbog ratnih zlocina. Bivsi lider (zapravo: jedan od petoro lidera) Republike Srpske, »Mister NO« za sve mirovne inicijative, ratni profiter, inspirator iseljavanja Srba iz post-dejtonskog Sarajeva, bivsi clan Predsednistva Bosne i Hercegovine, koju nije priznavao, morace da odgovara za svoje ucesce u genocidu, planiranju i rukovodjenju etnickim ciscenjima i ostalim najtezim zlocinima poznatim ljudskom rodu. Republika nema pretenzija da se pretvori u sudsku hroniku, ali bi ova vrlo znacajna akcija medjunarodnih snaga u BiH mogla imati presudni uticaj na Jugoistocnu Evropu.
Krajisnik je prvi najvisi zvanicnik, iz vremena rata u drzavi koja je pretrpela najveca razaranja i zrtve u regionu, na optuzenickoj klupi. Sudjenje njemu bice uvod u procese protiv svih ostalih. Neke optuznice su vec objavljene (Karadzic, Mladic, Milosevic, Milutinovic, Sainovic, Stojiljkovic i Ojdanic), neke nisu realizovane usled smrti (Raznatovic), a neke se jos uvek drze u tajnosti i o njima postoje samo nagovestaji. Namerno su pobrojane iskljucivo one protiv predstavnika Srba i Crnogoraca jer bi o zlocinima drugih trebalo da najpre progovore oni u cije su ime, to jest sa cijim su precutnim blagoslovom zlocini cinjeni.
Postojanje zlocina tesko prihvataju i glavni akteri u Jugoistocnoj Evropi. Dve najvece grcke partije, PASOK i Nea demokratia, medjusobno se nadmecu koja ce vise uzdizati Milosevica, tvrdeci kako time produbljuju prijateljstvo sa srpskim narodom (zaboravljeno je kako je Jugoslavija sirokogrudo prihvatala izbeglice u vreme pukovnickog rezima); u albanskom slucaju besmisleno je govoriti o stavovima partija, vlade i opozicije, posto njihove odluke imaju vaznost u svega par blokova, no postoji precutni konsenzus oko neprijateljstva prema Srbiji, rezimu ili stanovnistvu, svejedno je (n. b. niko u Albaniji danas ne osudjuje zlocine na Kosovu koje nije naredio zvanicni Beograd); Makedonija, cini se, nikad nije mnogo simpatisala Milosevica, ali je zdusno pomagala Srbiju, sve vreme, bez preispitivanja kome to ide u korist; bugarska je vladajuca desnica osudila sve zlocine (cak se pominje da se na osnovu izvestaja bugarske obavestajne sluzbe saznalo za operaciju »Potkovica«, etnicko ciscenje na Kosovu), dok socijalisti povremeno koketiraju sa naredbodavcima zlocina; Rumunija je, posle poraza Jona Ilijeskua, zauzela nesto tvrdji stav prema zvanicnom Beogradu; nova Hrvatska ne postavlja pitanje kolektivne odgovornosti, ali se tesko miri i sa individualnom svojih drzavljana; dva-tri entiteta BiH imaju iste stavove: zlocina je bilo, krivi su drugi – visoki predstavnik kaze da zlocinci (individualni) moraju odgovarati; dve najvece partije u Crnoj Gori, DPS i SNP, precutkuju/poricu postojanje zlocina, posto postoje indikacije da su i neki njihovi celnici umesani, slicni su stavovi i nekih opozicionih snaga, jedino je Liberalni savez CG od pocetka bio protiv zlocina (doduse, glavni ideolozi ove partije imaju teskoca sa usaglasavanjem o tipu krivice)...
Vecina intelektualaca u Srbiji porice postojanje kolektivne krivice. Politicke partije, s izuzetkom levo orijentisanih i »autonomaskih« u opoziciji koje su se u poslednjih deset godina principijelno protivile zlocinima, zato su se odlucile za bestidnu igru. U reakcijama na hapsenje Krajisnika, redom su osudile Haski tribunal »zbog pokusaja ustanovljenja kolektivne krivice srpskog naroda«. U cemu je stos? Ako sve podvedemo pod kolektivnu krivicu, a potom pobijemo njeno postojanje, onda su svi cisti: i oni koji su cinili zlocine i oni koji su im aplaudirali. Posto navedene grupacije dominiraju srpskim drustvom na kraju drugog milenijuma (preciznije: najglasniji su), breme zlocina pritiskace zemlju jos dugo.
Logicno je da rezim, dakle inspirator i tehnicki izvodjac, govori o kolektivnoj krivici, politickom progonu Srba, s idejom da sve gradjane ujedini; kazu da je kriminalno saucesnistvo najjaca veza medju ljudima. Cak je poverenik za kontakte sa onima van granica Milosevicevog Svetog Suvereniteta, Zivadin Jovanovic, u ime Momove vlade, pisao Savetu bezbednosti UN (secate se, oni to cesto rade, v. »Epistola«, Republika, 218–219, 1–31. 08. 1999, str. 2) da ukine Haski tribunal kad je toliko nepravedan da hapsi ljude koji su prethodno bili gospodari zivota i smrti, usred noci, u pidzamama, bez papuca. Samo sto ga nisu poslusali... Ponasanje dela opozicije, medjutim, sokantno je, u najmanju ruku. Da li zbog procene da ce privuci glasace ili nekog drugog neshvatljivog razloga, najveca opoziciona stranka, Srpski pokret obnove, osudjuje hapsenje Krajisnika »na osnovu tajne optuznice«, kakva, napominje SPO, ne postoji u pravnim sistemima zapadnih zemalja.
Ima i gorih. Demokratska stranka Srbije kaze: »... razbojnicko hapsenje otklanja i poslednje nedoumice o prirodi Haskog tribunala kod onih koji bi ih jos mogli imati. Nesumnjivo je da Tribunal nije ni pravna, ni sudska, ni medjunarodna institucija, vec natovsko, odnosno americko sredstvo pritiska i zavodjenja reda u svetu«. Ni najbolja Miloseviceva pera ne bi bolje. Ceka se samo da JUL »alarmira sve slobod(an)oljubive organizacije u svetu«...