Broj 236-237

Dogadjanja

Poturanje roga za svecu

Glavni problem nase opozicije je u tome sto je navikla da bude vodjena, a ne da sama bude predvodnik promena

Bas se ova srpska opozicija izvestila u pravljenju slaloma, cime srpsku javnost cesto zna da baci u crno ocajanje. Samo sto se zavrsio onaj impozantni beogradski miting, koji je nagovestio novi i snazniji uspon otpora autokratskom rezimu, a opozicione stranke su vec potrcale pod zastitnicke skute prestolonaslednika i patrijarha. Skup u Atini 21. aprila okupio je, kazu, do sada najveci broj alternativnih formacija oko 90 opozicionih stranaka, nevladinih organizacija, SPC i grupa iz dijaspore (jedino je iz bloka udruzene opozicije izostala SDU, odbijajuci da se podvrgne nametnutoj arbitrazi).
Atinski skup je dosao i prosao, ali uprkos njegovoj pretencioznosti ne bi moglo da se kaze da je pomogao opoziciji, niti da je osnazio sanse za bliske demokratske promene u Srbiji. Pravo je, medjutim, cudo zasto se ovakvi skupovi uopste odrzavaju kada su i raniji susreti ove vrste pokazali svoju punu promasenost i jalovost. Prva pojava princa Aleksandra Karadjordjevica, na vidovdanskom saboru 1992. u Beogradu, izazvala je vise razdora medju strankama, nego sto je delovala podsticajno za udruzivanje snaga. Ni nedavni susreti prestolonaslednikovi sa celnicima opozicije u Sentandreji ili u Banjaluci, ukljucujuci i ona mnogobrojna pojedinacna i grupna hodocasca do kojih je dolazilo u medjuvremenu, ni za milimetar nisu unapredili stvar opozicije.
Ovaj poslednji skup u Atini vise je posejao sumnje i nedoumice u prave namere opozicije nego svi prethodni. Ona je odlaskom u Atinu ozbiljno dovela u pitanje bar dva svoja bitna opredeljenja. Prvo, ako se vec mesecima skrupulozno trudi da u svojim redovima sacuva ravnopravne odnose, zasto se sada dragovoljno podvrgava tudjem autoritetu koji ne predstavlja nikakvu organizaciju, vec samo jedan simbol, manje-vise praznjikav. Drugo, ako se vec deklarativno izjasnjavaju za demokratiju, kako ce to da pomire sa Karadjordjevicevom »krunisanom demokratijom«, sto ocigledno nisu iste stvari. Uvodi li nam to opozicija monarhiju na mala vrata, posto nije sigurna da moze da je progura u nekoj legalnoj ustavnoj proceduri?
Pravo je pitanje, medjutim, ne sta hoce nas nesudjeni kralj, nego zasto se opozicija potura pod njegovu anahronu ambiciju. Ona je na beogradskom mitingu dobila podrsku i ovlascenja da sacini, ako moze, savremeni strateski program gradjanskog opredeljenja, a ne da izlaz trazi u nekoj rojalistickoj i teokratskoj varijanti. Velika vecina njenih biraca ce, svakako, sa teskim razocaranjem primetiti ovo njeno najnovije bekstvo od suocavanja sa odgovornoscu. Izgleda da je glavni problem nase opozicije u tome sto je navikla da bude vodjena, a ne da sama bude predvodnik promena. To joj se, uostalom, desavalo i ranije. Ona je i svoje sadasnje nesigurno jedinstvo vise postigla zahvaljujuci insistiranju medjunarodne zajednice, nego sto se na sopstvenu inicijativu osovila na zdrave noge. Neko je ovih dana lepo primetio da ce ovo njeno cik-cak kretanje dovesti do jos veceg iznurivanja naroda i mucnine u ljudskim dusama koja se tesko i dugo leci.
Ako joj nedostaju strateske vizije, opoziciji se bar ne moze osporiti izvestan pragmatican smisao, koji se u ovom atinskom susretu ispoljio na prilicno prizemnom nivou. Tamo je, naime, obrazovan Savet sa princom Aleksandrom i patrijarhom srpskim na celu, koji bi i usaglasavali konacne odluke opozicije. Oko ovog nikako beznacajnog ovlascenja nastale su i najzanimljivije konfuzije stranke koje se do sada nisu eksponirale kao vatrene pristalice monarhije prihvatile su zakljucak bez rezerve, dok je SPO, kao pronosirani privrzenik krune, izrazio negodovanje! Vladan Batic, na primer, govori o »povratku na put Nemanjica«, a arbitrazu princa i patrijarha pozdravlja kao uvodjenje »eticke kategorije u politici«. Zoran Djindjic hvali usaglasenje kroz »nadstranacki autoritet« i izricito kaze: »Kruna i crkva to dvojstvo garantuju jedinstvo opozicije«.
Nasuprot tome, SPO je formiranje Saveta demokratskih snaga nazvao smesnim. »Sto se nas tice«, kazu oni, »nisu nam potrebne sudije, jer se zna koliko smo glasova osvojili u svakom selu«. Ovde se ocigledno igra jedna providna igra opozicija jos ne zna kako da obori Slobodana Milosevica s vlasti, ali vec hita, bar jedan njen deo, da zgrabi sto udobniju poziciju u postmilosevicevskom periodu. Najsolidnija iskustva u ovakvim takmicenjima ima SPO. On je vec, zajedno sa SPS bio u vladi, u koaliciji Zajedno otimao se za najveci komad uticaja, a sada se sa ostalom opozicijom razilazi oko kriterijuma za pravljenje izbornih lista. Naravno, SPO je za takvo resenje koje ce mu osigurati najveci broj mandata u buducim izborima. Zato i jeste protiv arbitraze Saveta, kralja i patrijarha, kao sto je i protiv ostatka opozicije, jer mu ovakve vlastodrzacke ambicije mogu biti ozbiljno ugrozene.
Ko se u ovim mutnim igrama navezao na tanak led uskoro ce se jasnije pokazati.

Dragos Ivanovic 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar