Na godisnjicu bombardovanja zgrade RTS-a, u kojoj je stradalo 16 neduznih radnika, Medija centar je prikazao svoj prvi video-projekat, film »Reci i bombe«. Projekcija je bila u sali pozorista »Dusko Radovic«, na samo nekoliko desetina metara od rusevine i spomenika koji su podigle porodice nastradalih.
Beogradjani su, posle filma, jos jednom odali postu mrtvima, paleci svece, a sutradan, 24. aprila, novinarima je prikazana kraca televizijska verzija ovog filma, pod naslovom »Prva zrtva«. Autor filma je reditelj, profesor FDU Aleksandar Mandic, a TV izdanje uredio je Vladan Radosavljevic.
»Reci i bombe« i »Prva zrtva« sastoje se od dokumentarnih snimaka, svedocenja i intervjua o sudbini medija, novinara i novinarstva tokom bombardovanja. Sve su to drasticni primeri opstrukcije slobode pisanja, sto se, svedoci smo, nastavilo i posle formalnog ukidanja vanrednog stanja – zatvaranje B92, postavljanje cenzora, proterivanje inostranih novinara, rusenje avalskog tornja i televizijskih zgrada u Beogradu i Novom Sadu, ubistvo Slavka Curuvije.
Kada se, godinu dana kasnije, covek osvrne na taj period, shvati koliko su zatrasujuce tacne ispale reci kojima je urednica i voditeljka informativne emisije RTS-a, citirana u filmu, »pozdravila« NATO: »... ucinili ste nam uslugu«.

Na izvol’te

»Usluga« je, naravno, posluzila kao sjajan izgovor za pozornost prema nepocudnima. Zacikavanje Pakta, u maniru izvol’te, ovo je nasa adresa, postovani gledaoci ostanite mirni... mogu nam naneti zrtve ali nas ne mogu pobediti, ovo je pucanj u istinu, i mnostvo slicnih koje Mandicev film navodi, razotkriva sustinu cele te dramaturgije. Koliko je samo cinizma, gluposti, lazi, licnog kukavicluka prethodilo nesreci, a nase novinarstvo gurnulo u jos dublji ponor!
Ne svedoci li o tome, uostalom, i mimikrija onih, koje porodice poginulih radnika RTS-a direktno optuzuju? Zadivila je njihova moralna i psihicka cvrstina da ne nasrnu na Milanovica, Jokanovica, Perucica, Lenard, delegacije JUL-a, UNS-a... dok su otkrivali spomen-ploce i polagali vence. I frapantna je drskost sa kojom se ta nomenklatura oglusuje o njihovo elementarno pitanje: »Zasto?«
Ucveljeni znaju: »Strasna zrtva za nicije bolje«. »Od danas«, porucuju, »ne pitamo zasto, od danas optuzujemo«. U tom smislu je i gest Zanke Stojanovic, koja je onog kobnog jutra pomocu psa krenula za zemaljskim tragom svog deteta. Pre neki dan, ne uspevsi da licno dodje do generalnog direktora RTS-a Dragoljuba Milanovica, ova majka je njega i druge celnike javno optuzila: »... zbog toga sto su ubili mog sina i moju kucu zatvorili i ostavili bez potomstva, za cutanje od godinu dana i skrivanje istine, zbog politizacije smrti mog sina u svrhu licnog afirmisanja i izjava da je bio heroj, zbog vasih izvestaja da je voleo svoju zemlju i da je zrtvovao sebe da dobro pobedi zlo, zbog isticanja da je moj sin dao zivot kao primer ljubavi prema narodu i slobodi, a ne zato sto ste ih vi zrtvovali za zaustavljanje rata«.

De mortibus...

Njena pobuna replicira Milanovicevom govoru na komemoraciji, 23. aprila ove godine, u kojem se masio cak i hriscanske maksime o zaboravljanju i prastanju. Da li je, indirektno, tada otkrio zasto je ova zrtva bila potrebna? »Uspomena na nevine zrtve, heroje, nadzivece i nas i zivece dok je ovog naroda. O njima ce se uvek kazivati sa duznim pijetetom. Njihovo delo bice primer herojstva i ljubavi prema otadzbini«. 
Zbog pijeteta i kao nauk onima »preko kojih neprijatelj nastavlja agresiju na nasu zemlju« i koji »misle da mogu da se poigravaju cak i najnevinijim zrtvama«?!
Tesko da su ikome ko ga je slusao tog dana (uzivo ili posredstvom tonskog snimka) promakli boja i ton njegovog glasa. Suv, hladan, birokratski govor kojim otaljava duznost, nije mogao da se sakrije kicenim recenicama i patriotskim izlivima (»rodoljublje sve dopusta«, Sterija: »Rodoljupci«). Milanovic je zvucao nezainteresovano i kao da je sebe proklinjao sto je tu gde je. I to je ono sto sustinski degutira. Taj led, okruzen onolikim bolom, u stvari je prirodna prateca pojava olakog, bezobzirnog zrtvovanja tehnicke ekipe nocne smene.
Pred spomenikom u Tasmajdanskom parku dugo ce se traziti odgovor majci mladog Darka Stoimenovskog: »Kako je moguce da samo za zgradu RTS-a u Beogradu, koja je najznacajnija za drzavu Srbiju i vladajuci rezim nisu preduzete nikakve mere bezbednosti?«
Da nije bilo to moguce, ne bi bila ni informacija (Tanjugova) koju je na istoj strani gde i izvestaj sa komemoracije, dakako, jednostran, objavila Politika ekspres (24. aprila). U nadnaslovu se podseca: Pre godinu dana izvrsen zlocin bez presedana – napadnuta rezidencija predsednika SRJ Slobodana Milosevica. Naslov je: Drastican primer drzavnog terora NATO mracnjaka... I tako dalje...
Rec je, ako niste zaboravili, o zgradi u kojoj su pre bombardovanja preduzete sve mere bezbednosti. Evakuisane su cak i zavese.