Okupljanje opozicije i predstavnika dijaspore u Atini 22–23. aprila i Deklaracija usvojena na skupu – uz posebno telo u nastajanju, Savet demokratskih snaga Srbije – jeste dogadjaj, ali po mnogo cemu neobican. Okupljeni predstavnici su otprve iskomplikovali odnose sa Grckom, koje je rezim u Beogradu prikazivao kao idealne, ali su se prve senke sumnje ovog okupljanja u znaku krune i krsta pojavile vec u vezi sa sastavom delegacija. Zapravo, nisu sporni sami ucesnici jer u velikom delu promena svi su dobrodosli. Nije nevolja ni u retorici ni u ikonografiji skupa, pa ni u nekom redosledu poteza, vec u tome sto su se svi, reklo bi se, trudili da ostanu nedoreceni. Prva dama RS – republike u kojoj su od pocetka glavnu rec vodili monarhisti – nije ni reci rekla o drzavi koja je medjunarodno-pravno priznata kao clanica UN, a lider partije koja u svom programu ima monarhisticko nacelo V. Draskovic nije ni dosao u Atinu. Nesto kasnije, cak, njegov se predstavnik ogradio od svega nazvavsi skup »smesnim«. Sam princ Karadjordjevic je pomenuo kako treba »da krunisemo demokratiju«, ali je dosta vidljivo da misli na svoju krunu pod koju bi svi trebalo da stanu. Z. Djindjic govori o »nadstranackom autoritetu« kao da ga u principu u republici ne moze biti. Ima se utisak da se svemu pristupalo s pogresnog kraja – pitanje oblika vladavine je stvar buduce ustavotvorne skupstine i ono bi moglo biti aktuelno tek nakon promena, odnosno nakon smene rezima.
Sumnje i senke su se uvecavale iz dana u dan i na marginama skupa se pojavljuju pitanja koja u Atini nisu ni pominjana.
Istina, u ovom trenutku – i u ovakvom drzavnom okviru kakav je SRJ – nema lakog odgovora na ta pitanja. Ako se, primera radi, princ Karadjordjevic nudi kao vrhovni arbitar – uz srpskog patrijarha – to vec sada deluje kao teranje Crne Gore iz SRJ jer i Crnogorci imaju princa iz doma Petrovica. O Kosovu pak da se i ne govori. Da bi se sa Albancima – koji su formalno jos uvek gradjani SRJ – moglo razgovarati o prihvatanju Karadjordjevica, nesto slicno spada u cistu fantastiku, kao sto u tu sferu spada i pomisao da bi princ Aleksandar mogao da ponovi ovde na Balkanu model demokratije svog kraljevskog rodjaka H. Karlosa. Monarhija je kod nas tradicionalno partijska stvar. Najcudnije je ponasanje nase Crkve u svemu tome. Pominjao je mitropolit Amfilohije nekakvu »ljutu travu za ljutu ranu« – ko sve nije te reci koristio pa ih se na sudjenju setio bio i A. Artukovic – ali i on je ostao nedorecen. Ima kod nekih predstavnika crkvene jerarhije monarhisticke nostalgije, ali bi patrijarh srpski prihvatio veliko iskusenje ako bi pristao na jos jednu politiku ovakvog »okupljanja« – deset godina slicnog okupljanja je zemlju zavilo u crno i izdvojilo je iz sveta.
Sve u svemu atinski skup nije doneo nista novo. Republika nam odavno lici na losu monarhiju, a monarhija pak kakva nam se iz Atine nudi odvec lici na Milosevicevu republiku. I jos nesto. Tek sto se opozicija kako-tako ujedinila, i jos to jedinstvo nije ni prohodalo, javlja se neko iz istorijske senke da nudi nesto »novo«. Okupljanje bi moralo biti okupljanje za demokratiju, a svaki napor okrenut jasnoj strategiji promena. Umesto toga, nudi se jos jedno nacionalno – tacnije nacionalisticko – okupljanje. Neki koriste i rec »ujdurma« – rec je svakako gruba ali nije na odmet i nad tim se zamisliti.