Broj 236-237

Sta citate

Streljanja bez sudjenja i osude bez krivice*

Prema tome, u prve dane oslobodjenja uslo se sa osecanjem da su ubijanja bez sudjenja nesto, moglo bi se reci, normalno. Ovde ce biti iznet jedan primer. Radi se o streljanju svestenika Milana Sretenovica u Kraljevu. Sretenovic je pripadao pokretu DM. Ako me secanje ne vara, bio je predsednik sreskog ravnogorskog odbora za Srez zicki. Ali ima jos nesto. U julu 1944. godine uhapsena je u Kraljevu povelika grupa omladinaca i omladinki. Pretezno srednjoskolci. Pohapsila ih je specijalna policija koja je stigla iz Beograda. Bili su pod optuzbom da su skojevci. (Ja sam bio na spisku, ali nisam bio hapsen, jer je za mene garantovao sreski nacelnik Miroslav Acimovic, koji je poznavao moje roditelje jos iz Cacka u kojem smo ziveli do 1938. godine, a sa cijom je zenom  od njihovog dolaska u Kraljevo moja majka prijateljevala, dok sam se ja druzio sa njihovim cerkama.) Ko zna kako bi se sve zavrsilo (tragicno se zavrsilo za mog skolskog druga Bozidara Timotijevica-Kljana, koji je transportovan u Mauthauzen i tamo nastradao) da se svestenik Milan Sretenovic nije sa policijom dogovorio da mu policija preda zatvorene mladice i devojke. (Detalji tog aranzmana nisu poznati.) Bilo je to onog jutra posle nocnog bombardovanja Kraljeva. Svi pohapseni su odvedeni u stalu manastira Zice u kojoj su ziveli kao u nekoj vrsti internata. (Tu sam i ja morao po pozivu da budem i mi smo to zvali: cetnicka Smederevska Palanka.) Ta zgrada je zaista bila namenjena za stalu ali smo sada u njoj bili samo mi (devojke su bile u osnovnoj skoli), spavalo se na senu po ociscenom podu, imali smo od kuce cebad i krpare, pomagali smo u izmestenoj bolnici koja je sada bila u zgradi zadruzne mlekare kraj manastira Zice, hrana nije bila najbolja, ali nismo gladovali... Jednom recju, bilo je za ono vreme sasvim podnosljivo. Ali ziveli smo u strahu koji nas je prozimao zbog neizvesnosti sta ce sa nama da bude. No, sve se dobro zavrsilo, jer se kod cetnika vec krajem avgusta osetilo rasulo, koje je svakim danom bilo sve vece i mi smo se svi, svak na svoj nacin, izvukli. Niko nije nastradao. I sad Milan Sretenovic uhapsen.
Kada sam cuo da je zatvoren bilo mi je logicno. On je bio znacajna figura u cetnickom pokretu. Po onome sto sam znao iz svakodnevnih kontakata sa mojim gimnazijskim drustvom, Milan Sretenovic nije bio kriv za bilo ciju smrt ili hapsenje. Sto se tice srednjoskolaca, mogli su da mu budu zahvalni sto ih je izuzeo iz ruku specijalne policije. Tih dana me je sreo neko iz OZNE (ne secam se vise ko) i pitao me jesam li i ja bio u Zici. Odgovorio sam potvrdno i onda me je pitao sta znam o tome. Onako, s nogu, ispricao sam mu sve sto sam znao. »I sta mislis o popu Sretenovicu?« pitao me je. »Znam da je pripadao cetnickom pokretu, rekao sam, ali je iz zatvora izvadio sve one koje je pohapsila specijalna. Nama je pomogao. A drugo nesto ne znam.« Posle nekoliko dana video sam na jednom zidu plakat na kojem je pisalo da je svestenik Milan Sretenovic streljan. Samo sam slegao ramenima. Tokom protekle cetiri godine u Kraljevu je bilo toliko smrti da jedan zivot manje ili vise nije ostavljao nekog traga na ljude. A sto je streljan bez suda pa tokom sveg ovog vremena nikakvih sudjenja nije bilo, a hiljade su pale. Medjutim, zagolicala me je misao: zbog cega je streljan? Nisam znao da li je nekom ucinio neko zlo, a ono sto je uradio sa specijalnom policijom za srednjoskolce samo mu je islo u prilog. Da, to mu ide u prilog. Tacno. Ali, ko zna, pomislio sam, sta jos ima, a sto ja ne znam. Uostalom, zasto bi OZNA nekog streljala ako nije kriv?! Ja nisam ni sanjao kakav se monstrum rodio. (Ali ima vremena saznacu. I to cu saznanje preskupo platiti.)
Ovakvo prihvatanje onog najstrasnijeg sto se oko nas dogadjalo nije bilo usamljeno. Daleko, daleko najveci broj ljudi je tako razmisljao. Pa sa takvim smrtima se vec nekoliko godina zivelo. One su bile nasa svakodnevica. Kad su s ranog proleca 1943. pocela u Kraljevu streljanja svakog ponedeljka ili utorka (tacan dan nisam mogao da utvrdim) deca iz mog komsiluka (ulica Cara Lazara od stare osnovne skole do Ratarske baste) tog dana nisu kretala po mleko u Grdicu izmedju osam i pola devet izjutra, kao obicno, vec znatno kasnije da bi sacekali da se streljanje na Ratarskom imanju zavrsi i da postreljani budu sahranjeni. Po povratku su pricali kolika je nova raka. A, bas u to vreme (1943. godina) svake nedelje se igrala fudbalska utakmica. Najcesce izmedju mesnih rivala »Ibra« i »Morave«. I valjda je, sto bi se reklo, celo Kraljevo tada bilo na obali (tu je bilo igraliste). Isao sam i ja bez obzira sto nikad nisam igrao fudbal. I tako jedne nedelje bio sam zajedno sa masom na ibarskoj obali, utakmica u najvece, a dva mladica pored mene navijaju li navijaju. Deru se, sekiraju se, psuju protivnicke igrace, bodre svoje... A onda neko od fudbalera sutnu loptu i ona pade u reku. Naravno, utakmica se prekide, jer druge lopte nije bilo. Sad se cekalo da klinci izvade fudbal iz vode. I dok se tako ceka, publika miruje, pa i ona dva mladica pored mene. I razgovaraju. Pricaju kako je zatvoren jedan njihov poznanik, znaju ga dobro, znaju sigurno da nista nije kriv, psuju onog koji ga je oklevetao i brinu da li ce sutra ili prekosutra (ponedeljak ili utorak) taj biti streljan. I stvarno ga zale, stvarno im je tesko, shvataju da to moze i njima sutra da se dogodi... A onda pade ona mokra lopta natrag u igraliste, igra se razbukta i ona dva mladica nastavise opet da vatreno navijaju. Kao da smrt ne stoji njihovom prijatelju za vratom, kao da i njih to isto ne moze da zadesi... Da, to, to mora da se shvati: nasilne i neobrazlozene smrti bile su nasa svakodnevica. Nesto obicno.
Medjutim, pristup nasilnim smrtima u oslobodjenoj zemlji doziveo sam sasvim drugacije kada je bilo sudjenje u Kraljevu optuzenima za ucestvovanje u masakru 1941. godine. Bili su tamo tumaci (i te kako krivi za mnoge nesrece), bio je tu i jedan svestenik za koga se znalo da nosi greh na dusi, a bio je tu i predsednik opstine Dusan Krstic.
Dusan Krstic je bio izabran za predsednika kraljevacke opstine na opstinskim izborima 1936. godine kao kandidat na listi Demokratske stranke. Izabran je prvenstveno radnickim glasovima. Na toj duznosti ga je zatekao i rat, na toj duznosti bio je i u prvim mesecima okupacije. Na njoj je bio i kad je gradom zaigrao oktobra 1941. godine krvavi pir. Ja sam temeljno proucavao to vreme u Kraljevu. O tome sam napisao knjigu od 400 strana koju je objavila Srpska knjizevna zadruga. Bavio sam se dosta i Dusanom Krsticem. I tvrdim: on nije imao nikakve mogucnosti da spreci nesrecu. Cak ni da je umanji. On je mogao da uradi jednu od dve stvari: ili, prvo, da ponudi svoj zivot i da se vine u legendu, u vecnost, ili, drugo, da se aktivira kod nemacke komande i da garantuje za ovog ili onog. Da, ali u prvom slucaju Dusan Krstic bi trebalo da bude izuzetna licnost u punom smislu te reci, a on je bio samo obican covek. A u drugom slucaju, on bi, verovatno, izdejstvovao niz ausvajsa za svoje prijatelje, ali umesto njih bi bio streljan neko drugi, jer su Nemci trazili tacan broj. (Ovo je proverena cinjenica.) I u tom slucaju Dusan Krstic bi bio direktni ubica tih ljudi koji su svojim glavama zamenili glave njegovih prijatelja. Uzasnut, upanicen svim sto se zbivalo, nervno napet do krajnjih granica, Dusanu Krsticu nije bilo potrebno mnogo casica da bude totalno pod alkoholom. I to tih dana neprekidno. Kad je jedan Nemac odveo mog oca po ko zna cijoj prijavi, majka je odjurila kod Dusana Krstica. On se znao sa mojim roditeljima i to dobro. Bilo je jutro kad je ona otisla kod njega, a on je vec bio sa casom. Prema tome, posto nikog nije mogao da spase, a da ne unisti drugog, Dusan Krstic nije kriv. Ponajmanje je kriv sto je uopste bilo streljanje, jer ga za to niko nije pitao. Uostalom, u jednom kasnijem trenutku i on je bio uhapsen kao talac. I sad je trebalo da mu se sudi.
Kada je pohapsena grupa u vezi sa oktobarskim streljanjem, u Kraljevu su bile velike demonstracije. Ogorceni narod je izasao na ulice. Trazio je ostre kazne za krivce. Jer u Kraljevu je bila vecina onih kojima je bar neko stradao u onom masakru. U masi sam bio i ja. Kada se povorka nasla negde kod OZNE, stari ucitelj Simic, (nismo u srodstvu) jedan od organizatora ovih demonstracija, rece mi: »Dede, penji se, govori!« Imao sam osamnaest godina, vazio sam za dobrog govornika i nije mi trebalo dva puta reci. Popenjem se na neki stub i odrzim jedan zapaljiv govor. Uostalom, u to vreme se samo tako i govorilo. Znao sam ko je sve pohapsen. Za Krstica sam verovao da je tu samo zato sto je onda bio predsednik opstine i bio sam siguran da on uopste ne moze da se uporedjuje kao krivac sa ostalima. Bio sam apsolutno uveren da ce se za njega sve zavrsiti nekom blagom kaznom.
Dok je sudjenje trajalo ja sam lezao ozbiljno bolestan. Bio sam potpuno zbunjen kada sam cuo da je osudjen na smrt i da je streljan. Nisam bio jedini kome takva presuda nije isla u glavu. I dok za svestenika Sretenovica nisam znao da li je zasluzio smrtnu kaznu ili ne, jer sem dobra koja je ucinio pohapsenim srednjoskolcima nisam znao da li je ucinio i jos nesto bilo dobro ili zlo, ovde sam bio siguran da Dusan Krstic nije bio kriv. Ali tada me je nesto ujelo: ako se ovako zanemaruju cinjenice i ljudi ubijaju posle javnog sudjenja kako li se tek odmerava pravda daleko od ociju javnosti. I u mene se uvukla sumnja da je svestenik Sretenovic streljan ne kao zlocinac vec kao politicki protivnik.


Popovi, 1946.

U traganju za dogadjajima u Kraljevu 1941. godine imao sam nekoliko razgovora sa tada vec starom Julijanom Simic, koja je zivela u jednoj lepoj garsonjeri u starackom domu na Karaburmi. Bila je stara Julijana jos uvek vitalna i bistre pameti. Ona mi je ispricala da je njen muz, ucitelj Milos Simic, u ono vreme veliki aktivista u Narodnom frontu i predratni pristalica Demokratske stranke, cim je cuo za presudu Dusanu Krsticu odjurio za Beograd i pravo kod advokata Savka Dukanca, svog predratnog partijskog prijatelja. Ovaj je iz tih stopa otisao kod Grola, koji je bio clan vlade, i sve mu ispricao, a ovaj odmah kod Broza. Od Broza do Grola, od Grola do Dukanca, od Dukanca do Milosa Simica, od Milosa do njegove Julijane, od stare Julijane do mene: Broz je odmah dao naredjenje da se posalje telegram kojim se zahteva da se Dusan Krstic ne strelja. Telegram je otisao u okruznu OZNU u Cacak, jer je kraljevacka OZNA bila pod cacanskom. I tamo, navodno, samovoljno zaustave telegram i uruce ga Kraljevu tek posto je Dusan Krstic streljan. (Duboko sam uveren da je prica o samovoljno zaustavljenom telegramu izmisljotina, jer sigurno okruzna OZNA u Cacku ne bi smela da ne izvrsi Brozovo naredjenje. Bilo je to, najverovatnije, izmisljena prica da bi bili »i vuci siti i koze na broju«: Broz je formalno ucinio sve sto se od njega trazilo, a porucio egzekutorima da urade kako su naumili.)
Presuda Dusanu Krsticu i izvrsenje kazne nad njim su me uzasnuli. Ipak, hteo sam da verujem da je ova presuda izvrsena zbog one mase crnih marama koje su se kretale kraljevackim ulicama. Ko bi te nesrecnice uverio da jedan predsednik opstine za vreme streljanja moze da ne bude kriv! U onoj atmosferi »zahtev masa« je bio primaran.
Ipak, vreme je proticalo, i nisam bio usamljen u svojim sudaranjima sa stvarnoscu o koju su se moji ideali i moje predstave o buducem zivotu i te kako krnjile. A kao ja, tako su i mnogi drugi shvatili da se njihove nekadasnje vizije buducnosti i nastali zivot u mnogo cemu razlikuju.
A sledeci slucaj je za mene bio daleko upecatljiviji bez obzira sto je po posledicama bio neuporedivo blazi. Radilo se o direktoru kraljevacke gimnazije Dragomiru Rakicu.
Dragomir Rakic je bio briljantni profesor geografije i istorije. Fakultet je zavrsio u Engleskoj, dosao je u Beograd posle studija, javio se ministarstvu prosvete i bio rasporedjen u kraljevacku gimnaziju. Ziveo je u lepoj, parternoj kuci u Ulici vojvode Stepe, bio je uvek besprekorno obucen i izvanrednih manira. Ocenjivao je od nule, i za dvojku (a ona je bila nedovoljna, sa njom se islo na popravni) trebalo je znati detaljno fizicku geografiju. Za prelazne ocene trebalo je znati ekonomsku geografiju, klimu i gomilu istorijskih podataka. Za odgovor da je Kolumbo pronasao Ameriku dobijala se nepopravljiva nula. Vikinzi su bili prvi Evropljani koji su stupili na tle Amerike! Umeo je da nas uci, posteno nas je kinjio preko skolske godine, uzivali smo u njegovim predavanjima i na kraju niko nije padao. Jer svako je morao da zna bar za jednu normalnu trojku. Vazio je za anglofila i ubedjenog nekomunistu.
Kad je posle aprilske kapitulacije Kraljevine Jugoslavije nastavljena skolska godina, culo se da je sa velikim maturantima, skojevcima, imao ostar razgovor, jer je dokazivao da na komunistima lezi dobar deo krivice za poraz Jugoslavije, posto su, po njemu, komunisti i ovde imali parolu kao i francuski komunisti: »Pourquoi et pour qui?« (»Zasto i za koga?«). Da li je to bilo bas tako ili nesto drugacije, nije vazno, ali, tako se pricalo, skojevci i profesor Rakic su se tada i te kako prepucavali. I sad, dodje nemacko-sovjetski rat, policija pojuri komuniste, neki pobegose, neke pohvatase, nasta vrenje, a u tom krkljancu pojurise i Mihaila Knezevica, direktora kraljevacke gimnazije, koji nije bio komunista, ali on izmace policiji ispred nosa.
Bio je jos jun (mozda, pocetak jula) kad u nasu kucu dodje iz Nisa Sima Stambolic, inzenjer, teca moje majke, koji je bio nacelnik gradjevinskog odeljenja Moravske banovine, sa svojim prijateljem profesorom Pavlovicem, nacelnikom prosvetnog odeljenja Moravske banovine. Svako svojim poslom, a profesor Pavlovic jos i sa zadatkom da pronadje odgovarajucu licnost medju profesorima u Kraljevu koja bi bila direktor gimnazije umesto odbeglog Mihaila Knezevica. Sad su bili kod nas u kuci i razgovarali o tome. Teca moje majke je bio jedan od hiljadu i trista kaplara i Nemce nije mogao ni da smisli, a ni profesor Pavlovic nije bio drugaciji. Moj otac je, opet, bio francuski djak, pripadao zemljoradnickoj levici i bio u najuzem krugu oko dr Dragoljuba Jovanovica. Njegov antihitlerovski stav bio je u gradu siroko poznat i pre rata. I, naravno, razgovaraju bez rezervi jedan prema drugom. Moj je otac tada predlozio profesora Rakica kao zamenu za direktora Knezevica. Razlog jednostavan: zna se sasvim sigurno da nije komunista. A u ovoj situaciji, kao anglofil, nece pomagati u jurenju komunista, jer su SSSR i Velika Britanija sada saveznici. Onda je moja majka otisla do profesora Rakica i on je ubrzo bio u nasoj kuci. Sve se zavrsilo prema prethodnom dogovoru.
Bila je 1942. godina. Kasno prolece. Nas, ucenike visih razreda gimnazije (ja sam bio tada u V razredu sada I razredu) pozvali su u hraniliste, povecu prostoriju u porti u kojoj su se nekad besplatno hranili siromasni ucenici, na neko predavanje. Otisao sam. Tamo nam je jedan ljoticevac, dobrovoljacki major, drzao predavanje. Secam se pocetka: »Sve zene kuvaju ali su kuvari cuveni. Sve zene spremaju sobe, ali su sobari cuveni...« i tako redom dok nije okrenuo plocu na sledece: »... Ali ako ne znam zenu koja je u profesiji postigla velike rezultate, ja znam majku Jugovica, znam Kosovku devojku, znam majku Jevrosimu...« I sve u tom stilu.
Kada sam posle predavanja stigao kuci morao sam do elektricne centrale po pijacu vodu, jer Kraljevo nije imalo vodovod, a tamo je bio arteski bunar. Tu sam cekao dok ne dodjem na red, naisao je jedan iz mog razreda za koga sam znao da se druzi sa ljoticevcima i pitao me je da li sam bio na predavanju, pa kad mu potvrdno odgovorih pitao me je sta mislim o onom sto sam cuo, a ja sam tada imao 15 godina i bilo je tek nekoliko meseci od kako su mi oca streljali, pa sam onako, kao preko kolena, rekao: »Sta imam da mislim! Izmedju njega i mene postoje oni grobovi!« Na tome se sve zavrsilo. A posle nekoliko dana sretne me razredni staresina i rece mi da me trazi direktor Rakic. Odem. Ispostavilo se da je kancelarija Ljoticevog »Zbora« podnela skoli prijavu protiv mene zbog onog razgovora kod centrale. I direktor Rakic mi je kazao: »Ako si rekao priznaj. Ali ako nisi ne priznaj po cenu da te bilo sta snadje!« Poruka je bila jasna: ne priznaj nikada i nikako.
Uskoro sam se nasao pred razrednim vecem. (Ni sad mi nije jasno zbog cega je prijava stigla do skole.) Bilo je tu povuci, potegni, nisam hteo da priznam, trazio sam da mi kazu ko je to rekao, onda me je katiheta (bio je kratko u Kraljevu i ne znam mu ime) odveo u jednu ucionicu, tu su bila tri dobrovoljca u uniformama, posteno su me isamarali, onda me je katiheta vratio u zbornicu posto me je prethodno odveo do pumpe u dvoristu da se umijem, opet je nastalo isto ispitivanje i kad su mi na kraju rekli ko me je prijavio, ja sam kazao da laze. »Zasto?« bilo je pitanje. »Nisam mu dao da prepise pismeni iz francuskog!« Na to se Madzarka (profesorka francuskog jezika Jelica Madzarevic udata Todosijevic) nasmejala i rekla da je to istina, jer zna da su svi oko mene sem tog djaka dobili prelazne ocene na pismenom (ja sam francuski vrlo dobro radio), onda su me pitali zbog cega mu nisam dao da prepise, a ja sam rekao da smo se neki dan ranije svadjali oko mesta u ucionici (tada nije bilo klupa u ucionicama vec smo sedeli na samlicama, hoklicama, tronoscima, panjicima, pa nije bilo svejedno ko gde sedi). A to je bila, takodje, istina. I posle svega kaznjen sam ukorom razrednog veca trojka iz vladanja. (Majka mi je sacuvala knjizicu sa upisanom kaznom.) Bio sam beskrajno zahvalan direktoru Rakicu. I do kraja rata nisam cuo da je bilo kome bilo kakvo zlo naneo. A posle rata i on na sud! Eto, bio je direktor.
Prihvatio sam da svedocim. Sve sam posteno ispricao. A posto je vladala atmosfera da ako je neko ispravan onda zasto nije otisao u partizane, ja sam rekao da treba shvatiti da direktor Rakic nije otisao u partizane, jer je bio kukavica. I znam da sam pocrveneo do iza usiju kad sam to rekao jer sam znao da sam izvalio glupost. Ali, smatrao sam da mu time pomazem. A onda me je tuzilac pitao da li sam »ipak« kaznjen. Pitao me je to bez obzira sto sam ja na to koji minut ranije odgovorio dok sam pricao celu pricu. Na pitanje tuziocevo odgovorio sam potvrdno, a on se na to obrati sudu: »Dakle, optuzeni nije svom djaku pomogao, jer je, eto, kaznjen!« Skoro sam planuo: »Ali, shvatite, prosao sam sa obicnom kaznom zahvaljujuci njemu i onom sto me je naucio, a mogao sam da zaglavim u najmanju ruku u Smederevsku Palanku!« I tuzilac i sud su ocutali. Meni je tad bilo jasno da su oni vec resili da direktora Rakica osude. I osudili su ga. Nije prosao kroz robiju, ali su mu oduzeli, ako se ne varam, 18 godina takozvana casna prava. Sudjenje direktoru Dragomiru Rakicu uverilo me je da se ne sudi delima vec da sve zavisi od toga koliko koji covek moze da bude opasan po rezim. I duboko sam osetio da se polako odvajam od takvih postupaka.
Na srecu, ubrzo su prestale likvidacije bez sudjenja, ja sam presao u Beograd i sada sam sve posmatrao sa prilicne udaljenosti. Ne zato sto sam sedeo u nekom kabinetu, vec, sto u unutrasnjosti bilo u gradu ili na selu, nisam imao vise nikog blizeg i sto nisam znao sta se tamo desava, a Beograd je i onda bio veliki, ja sam bio u njemu novajlija, pa sam saznavao tek tu i tamo po nesto.

*) Iz: Mihailo Simic, Draza Broz IB, Nepoznato u poznatom, »Filip Visnjic«, Beograd 2000, str. 156166.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar