U haosu na Kosovu i oko njega nije lako snaci se, a jos manje zadrzati prisebnost u izjavi. Ipak, i to se moze. U svom opsirnom izlaganju – u razgovoru za Danas 1–2. aprila 2000. – vladika vranjski Pahomije govori o Albancima koji zahvaceni »pobednickim« elanom govore recima mrznje i osvete, ugrozavaju Srbe ali i sve druge koji nisu albanske nacionalnosti, ali ukazuje razlozno i na dublje korene. »Drzava mora« – kaze on – »da prema svima bude jednaka. Ako je neko terorista zna se kako se s njima postupa, sa bilo koje strane da je«. Razumna i razlozna rec je ono sto je u nemirnoj juznoj pokrajini svima potrebno, pa se ovaj gest jednog episkopa uistinu moze pozdraviti kao budjenje nade koje na onom prostoru jedva da ima. 
No, postoje i vece novine – koje bude dublju nadu – u ovom hrabrom i savesnom obracanju javnosti.
Prvi put nakon dugih trideset i vise godina g. Pahomije je progovorio na nov nacin i o odnosu izmedju SPC i MPC. Nastavice se razgovori izmedju sestrinskih Crkava, koji su prekinuti zbog NATO bombardovanja i smrti poglavara MPC i to – vladika saopstava pravu vest – »posle Vaskrsa u manastiru Kalenic«. Novi glas se, nadalje, oseca skoro u svakoj vladicinoj reci. Svi treba da shvate – prema njegovom misljenju – »da smo mi jedna pravoslavna Crkva« i da teritorijalne podele »postoje radi lakse komunikacije«. Tu se g. Pahomije priblizava bolnom pitanju autokefalnosti MPC koje decenijama opterecuje odnose i medju Crkvama i medju drzavama – i tu se on izjasnjava zaista i razborito i hrabro. Otprve se vidi, i to sasvim jasno, da on »autokefaliju« ne shvata kao neko dogmatsko, »sakralno« pitanje i princip i ono sto nudi je uistinu novina i veliki znak nade koju uvek valja podsticati. Za pocetak je skoro dovoljna »siroka autonomija«, ali on dobro zna – i to ne krije – da se MPC nece zadovoljiti tom ponudom, jer autonomne su i same eparhije u okviru crkava. Predlog se dakle razumno nudi kao polaziste od cega se moze kasnije krenuti »jednim normalnim putem ka autokefaliji«. Ako bi jerarsi MPC prihvatili to polaziste onda ni autokefalija nece biti neki veci problem – »Ako je potrebno i neophodno dobice je«. Episkop ne govori ovo slucajno – on je i sam bio u nezahvalnoj ulozi »administratora« za Makedoniju. On cak naglasava da »majka–crkva« treba da ima inicijativu, sto do sada nije bio slucaj, i sto se doskora nije moglo ni zamisliti.

Prava novina – i pravi novi glas nade – je vladicina argumentacija u ovom slozenom i osetljivom pitanju.
Mora se postovati »kanonski poredak« koji vladika razumno shvata jer moraju se svi rukovoditi »osecajem jedinstva«. U jednoj drzavi moze postojati i vise autokefalnih crkava«, kao sto i jedna Crkva moze postojati u vise drzava. Ova svest o novom stanju stvari na nemirnom Balkanu je retka i dobro je sto se istaknuti jerarh ovako oglasava. On zna za stanje u nekadasnjem SSSR-u gde je to bio slucaj. Da je problem postavljen na nov nacin vidi se i po drugim vladicinim recima. Sve se mora ciniti »ne po nagovoru i pod pritiskom politicara ili drugih snaga«, a upravo je to bilo kamen spoticanja u dosadasnjim odnosima izmedju SPC i MPC. Nije slucajno ni insistiranje na »kanonskom poretku« – da bi jedna Crkva dobila autokefaliju, izmedju ostalog, mora da ima najmanje tri eparhije, sto MPC ima, ali recimo Crnogorska pravoslavna crkva nema. U novije vreme, posebno na pravoslavnom Istoku nakon sloma sovjetske imperije, mnoge se pomesne Crkve – da bi izbegle nevolje na domacem terenu – obracaju direktno Vaseljenskoj patrijarsiji u Carigradu i tu se problem na nov nacin komplikuje. Istina, menjanje drzavnih granica ne znaci »odmah« i menjanje jurisdikcije Crkve, ali sa stvaranjem novih drzava na Balkanu i ti ce se problemi morati resavati, pa i u tom smislu ovo sto govori vranjski vladika budi velike nade. Za sada nije izvesno kako ce se postaviti politicari u Beogradu ili Skoplju – no ne treba smetati s uma i ulogu Sofije – a jos manje je iko siguran kakvu ce ulogu igrati one »druge snage« a to su snage u SPC i u MPC kojima ovakvo resenje nece biti po volji. Iako se o vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju I zna da je covek snazne volje, dobre volje i velikog autoriteta – njegovi potezi na najsirem planu hriscanstva izazivaju divljenje – nije jos uvek izvesno da li ce on lako primeniti na Balkanu svoju isprobanu »formulu« sa Rusima i drugima koja je dala neke rezultate. Jedna teskoca je »istorijske« prirode – godine 1920. Vaseljenska patrijarsija je priznala jurisdikciju SPC na celoj teritoriji Kraljevine, ali – s obzirom na nastalo stanje – nije nemoguce menjati i takve odluke ili ih bar, uz saglasnost svih, modifikovati. To bi bio nov no i nuzan potez, jer drugacije se sukobi medju pomesnim crkvama ne mogu resavati, drugacije se ne mogu »odlediti« ni odnosi medju novonastalim drzavama.
Ne zna se naravno ni red poteza ni krajnji ishod, ali je van svake sumnje da su vladicine reci snazan podsticaj nadi u mir na nemirnom Balkanu.