Broj 236-237

Prevod

Nekad i sad

Nikos Pentzikis

Modernim Grkom ja nazivam coveka cija istorija pocinje osvajanjem Carigrada od strane krstasa, ali ciji su koreni u mikenskoj i kritskoj civilizaciji koje su preko Homera obogatile njihovo nasledje klasicne epohe. Tada su se bozanstva poistovecivala sa prirodom, ali se njihova moc gubila tokom citavog helenistickog perioda. Religijska svest je na kraju prihvatila divinizaciju najsnaznijih medju ljudima. Zatim dolazi hriscanstvo i propoveda istinskog Bogo-Coveka. U Vizantiji je hriscanska vera civilizacijska cinjenica. Sve do Justinijana ona se razvijala u sredini u kojoj su postojali jos uvek brojni elementi paganizma koji ce biti stvarno odbaceni tek nakon teskih borbi za ili protiv obozavanja ikona. Trijumf pravoslavlja se podudara sa vrhuncem materijalnog bogatstva Vizantije. To je bogatstvo zasenjivalo oci krstasa 1204. Dublje, pak, duh hriscanstva je krcio sebi put o cemu svedoce tekstovi Filokalije poznatih Otaca. Centralna licnost Filokalija nesumnjivo je sv. Simeon Novi Bogoslov koji je umro 1025. Sv. Simeon smatra da je Hristos Svetlost, da ga samo njegova ljubav odrzava u zivotu, da njegovo Bice odrzava telesno bice svecevo koji sa sigurnoscu oseca da su njegovi udovi udovi Hrista. Takva je, za modernog Grka, sama osnova duhovnog nasledja Vizantije.
Od Nikejske carevine moderna Grcka ne prestaje da kultivise pravoslavno nasledje. Car Teodor Laskaris napisao je veliki parakleticki Kanon knjigu utehe. U svakoj kuci u Grckoj gde svestenik zalazi prvog maja i danas se izgovaraju careve reci. Isto tako i sv. Simeon uvek ima svoje mesto i danas u zivotu Svete Gore.
Kasnije su Paleolozi napustili Aziju i centar teze Drzave se preselio u Evropu. To je vrhunac slave grada Soluna. Kada se prouci nas XIV vek tu se moze otkriti mnogo elemenata naseg modernog zivota. Pred neminovnom katastrofom nije se vise postavljalo pitanje nezavisnosti Drzave, vec potcinjavanja Azijatima ili Evropljanima.
Od tada su se gradile samo male crkve, razmere porodicne kuce, slicne kutijama za dragocenosti. To je vreme kada se sv. Grigorije Palama povukao sa dvora i udaljio u skit Bereje i gore Atosa. Isticuci da nestvorena svetlost koja obasjava njegovo bedno telo njemu daje senzaciju samoga Boga, vodeci istorijsku borbu Isihasta, on je uzburkao svoje doba.
Isihasti su se molili podvrgavajuci svoje telo askezi disanja. To da disanje moze biti nacin duhovnog zivota, nezavisno od svake kulture, mene do te mere ocarava da, ako bi trebalo da definisem duhovnost modernog Grka, ja bih mogao reci da je ona disanje. Protivnici G. Palame su odbijali da prihvate da covek pokretima tela moze da ugleda Boga. Oni su zaboravljali da i Psalmopevac istice da treba hvaliti Boga »u plesovima i igrama«.
Secam se jedne freske u grobljanskoj kapeli manastira sv. Grigorija na Atosu. Skupine ljudi i zena, poskakujuci, drze se za sarene maramice. Tu svakako postoji izvesna opasnost. I isihasta je dobro zna. On nas istovremeno upozorava da se treba cuvati djavola. Askeza naseg tela je jedna igra, ali bice na kraju treba da se zaboravi u najdubljoj nostalgiji. Samo telo koje se radja i umire moze poznavati takvu nostalgiju. Crkva zvanicno priznaje palamitsko disanje. U vreme G. Palame, i u znak divljenja za njegove ideje, jedna velika dusa Jovan Kantakuzen napusta presto i vlast i povlaci se da zivi kao kaludjer na gori Atosu. Jedan drugi laik i obozavalac Grigorijev, njegov savremenik Nikola Kavasila, zivi u Hristu, ponizno ponavljajuci sa mucenicima za veru da je Hrist voda koja peva u njegovom telu.
Nakon katastrofe i turskog podjarmljivanja prozori hramova su sve malobrojniji ili se zatvaraju. Uzdize se ikonostas. Unutrasnjost je mracna. Tu se skrivaju skole. Dodali su krila asketskoj pojavi Jovana Krstitelja. Ta krila koja su naslikana Proroku u duhovnom smislu su najveci gest porobljenog naroda. Moderni Grk je disao u Crkvi.
Ali sta se dogodilo sa disanjem kada je Grcka bila oslobodjena od Turaka? Uspostavljanje nezavisne Drzave izazvalo je niz psiholoskih reakcija, izvesno udaljavanje od nase duhovnosti.
Ali kuda smo se mi to udaljili? Prema onom za sta smo verovali da predstavlja progres, prirodno, neki pravi zivot. Mozda se nasa slika Crkve poistovetila sa slikom tamnice. Prirodna zabuna. Stigli smo bili do tacke gde je nas zivot bio smrt.
Medjutim, nase se disanje nastavlja. Ali mi toga vise nismo svesni. Jer nas se razum nalazi drugde i ne moze da sidje u nase dublje bice onamo gde telo koje igra oseca da je nadahnuto Gospodom i da dise u njegovoj nestvorenoj svetlosti, u granicama prirodnog disanja.
I neka mi se ne kaze da je moguce ekonomisati to bolno disanje i da ga treba prepustiti jecanju Duha da to jecanje Duha treba prepustiti nasim majkama obucenim u crninu. Naprotiv, verujem da je to nasusna potreba inteligencije i razuma da prionu uz takva istrazivanja.
Mi idemo za strancima, sledimo njihovo kretanje, u nadi da cemo tu i pronaci smisao zivota. Ali kada mi krenemo u susret njima, onamo gde su oni vec stigli, oni su vec dalje otisli.
Ja verujem da ako budemo stigli do svesti o nasem disanju, mi cemo moci ne samo da obnovimo veze sa nasom novogrckom duhovnom tradicijom, vec i da se povezemo sa Vizantijom pa, preko Vizantije, i sa Antikom. Kada kroz nasu tradiciju i kroz Vizantiju budemo naucili da korektno citamo Homera, onda cemo moci bez oklevanja da poucimo cak i one koje smo bili prihvatili kao modele.

Preveo s francuskog Mirko Djordjevic
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar