Koliko god bizarno zvucalo, moglo bi se reci da neki od ovdasnjih opozicionara percipiraju sveprozimajuce propadanje Srbije pod Milosevicem kao nesto malo vise od zbira politickih »one-hit wonder« kikseva (nekoliko ratova, sankcije i par spornih zakona – sve ostalo je u redu). Takav se bar zakljucak moze izvesti iz skorasnje akcije cacanskog odbora Saveza za promene. Nakon sto nicim nisu obelezili godisnjicu pocetka najveceg zlocina rezima prema gradjanima SRJ, promenitelji »najopozicionijeg« srpskog grada su nam u nedelju, 26. marta, uprilicili fudbalski turnir izmedju lokalnih odbora politickih stranaka, ukljucujuci tu i SPS, JUL, SRS... Svojevremeno sam samom sebi prebacivao za cepidlacenje kada sam razmisljao da su krilatice »banda crvena«, »crveno-crna koalicija« i slicno, potpuno pogresne, jer Milosevicevom rezimu daju kakav-takav politicki dignitet (ovde se vrlo umesno moze primetiti da bi kudikamo tacnija parola bila: »Bando nacionalisticka!«, ali bez obzira – trenutni rezim u Srbiji ce koliko sutra postati i radikalno feministicki, samo ako izracuna da ce ga to odrzati na vlasti). Medjutim, nakon izborne pobede koalicije Zajedno na lokalnom nivou, sve se vise namece utisak da deo srpske opozicije zaista misli da je Milosevicev nacin »bavljenja politikom« ispravan, pa »stranke« na vlasti smatra svojim politickim protivnicima–»levicarima« koji unutar tog modela nisu bas najmudrije vladali. Istina, u zvanicnim saopstenjima opozicionih stranaka redovno se ukazuje na neophodnost promene citavog sistema, ali kada se to stavi uz esnafski fudbalski turnir »nas politicara« u kombinovanom stilu sletova, priredbi za Dan bezbednosti i Vesele veceri, onda price o uspostavljanju demokratske Srbije zvuce kao jedno od predizbornih naklapanja »njih politicara«. Koji su, naravno, »svi isti«.
To je vec ispit za »nas ostale«. Razocarenje u srpsku opoziciju je bez sumnje veliko i osnovano, narocito od raspada koalicije Zajedno, znamenite TV utakmice Vuk–Seselj i ostalog, ali promene u Srbiji su vec odavno proces koji je do te mere vezan za nas opstanak, da nas i ne pita zelimo li da ucestvujemo u njemu, a svako odustajanje nas cini nalicjem izvesnog »principijelnog« i »dostojanstvenog« delije, koji je nas i sebe izolovao od jedne slicne neminovnosti koja se moze, a i ne mora, zvati Novi svetski poredak. Ili, da zloupotrebim recenicu iz jednog teksta objavljenog u januarskoj Republici, mozda je u proteklih deset godina zaista za sve bio kriv rezim, ali ce nam u narednih deset biti malo teze da se izgovaramo na opoziciju zato sto smo odbili da iskoristimo »svojih pet minuta«.
Cak i kada cujemo da, osokoljeni uspehom prve akcije, sada planiraju turnir u basketu.