Srbija je jeftina zemlja, osnovni kapital svih preduzeca vredi 423 milijarde dinara, sto je po trzisnom kursu marke 19,2 milijarde DEM. Koliko je zapravo jeftina, pokazuje podatak da su clanice EU mogle da je kupe parama koje su od 1991. dale kao pomoc zemljama jugoistocne Evrope. Dakle, novcem koji im se preliva, donatorskim. Srbiju je tako jeftinom napravio rezim, kako rece Mladjan Dinkic, izvrsni direktor G-17 plus, »izvukao je pare iz drustvenih preduzeca, preselio ih na Kipar, pa sad tim novcem kupuje preduzeca po niskoj ceni«. Nameru celnika rezima da se na taj nacin obezbede, pre nego sto odu s vlasti, prozreli su, osim Grupe 17, nezavisni sindikati i opozicione stranke, a model za rusenje ove alternativne moci sve vise se oblikuje u pakt, i to napismeno. Krajem aprila UGS »Nezavisnost« ponudio je opozicionim strankama Ugovor o socijalno pravednoj i demokratskoj Srbiji, kojim je odredjen i zajednicki nastup u privatizaciji. Prvo, izvrsice se brza, ekonomski efikasna, vremenski orocena i socijalno pravicna privatizacija. Drugo, u kupoprodajne ugovore obavezno ce se ukljuciti socijalna klauzula, kao i komponente privrednog razvoja i zaposljavanja. Trece, u proces privatizacije javnih i svih drugih preduzeca ukljucice se predstavnici svih reprezentativnih sindikata. I cetvrto, izvrsice se celokupna revizija i kontrola dosadasnjeg procesa privatizacije. Ovo poslednje odnosi se, pre svega, na imovinu ljudi iz vladajuce strukture. Dokument »Program, metalska industrija za novi vek«, Granskog sindikata metalaca »Nezavisnost«, mozda najbolje objasnjava zasto je sindikat iskocio iz seme nepoliticke organizacije. U ovom dokumentu (iz aprila o. g.) doslovno se navodi da GSM »mora izaci iz okvira klasicne uloge sindikata, odnosno mora obuhvatiti i brojne zadatke i funkcije koje u normalnim okolnostima treba da obave drzava i druge institucije«. Kaze se i da sindikat »treba da podstakne proces promena postojece politicke i ekonomske strukture drustva, a jedan od ciljeva je privatizacija«.
Drugi akter promena, kojeg je »rezimska privatizacija« izbacila na povrsinu, je G-17 plus. Nekoliko timova ove nevladine organizacije priprema projekte za ekonomsku reformu, a jedan od ciljeva je da sprece Milosevicev vladajuci klub da postane glavni gazda privatnog kapitala u Srbiji. Sindikat, opozicija i ekonomski eksperti zajedno, to vec lici na pakt za privatizaciju, sa kojim ce, u celini ili samo sa svojim projektima, G-17 plus traziti od sveta pare. Krajem aprila, u Atini, na skupu »Vreme za promene, vreme za demokratiju«, Pakt za stabilnost jugoistocne Evrope obecao je novim vlastima u Srbiji tri milijarde dolara, Dinkic je trazio cetiri, a o tome ce se raspravljati na konferenciji Pakta, juna u Solunu. Obe cifre bice u igri na donatorskoj konferenciji o Srbiji, koja treba da se odrzi krajem avgusta ili pocetkom septembra, ali uslov da pare stignu je »nova vlada formirana na osnovu izborne pobede demokratske opozicije, program reformi, ustavno-pravni i ekonomski sistem«. Da li ce opozicija i gradjani navaliti, zbog sebe, da se izbori odrze, kao sto je zapadni Pakt navalio s ponudom para »zbog stabilnosti Balkana«, o tom potom. Ono sto je sveze na ovim prostorima su zdrave ideje o privatizaciji, nadamo se, volja aktera promena da zajedno ponude gradjanima (i donatorima) program kvalitetnih proevropskih promena u Srbiji. Ko ce koga ovde cekati da se promene »dese« ocito ne zavisi od Evrope. A da je tako pokazala je i donatorska konferencija u Briselu (mart), gde je Srbija, kao nedemokratska zemlja, ostala kratkih rukava. Albanija, Bugarska i Rumunija, na primer, dobile su dobre pare za dobre programe, utemeljene delom i na steti zbog bombardovanja u Srbiji. Crnoj Gori pripalo je za ovu godinu 65 miliona maraka, za regionalni vodovod, a iz francuske kvote pomoci jugoistocnoj Evropi, plus 15 miliona dolara od Nemacke. Osim toga, u Briselu su predstavnici americke i crnogorske vlasti sklopili ugovor kojim se vlada SAD obavezuje da bude garant investicija svojih gradjana u Crnu Goru. Za ovu godinu garancija se odnosi na ulaganja do 150 miliona dolara. U svakom slucaju, radi se o vaznom potezu, prakticno ukidanju sankcija Crnoj Gori, a potpisani ugovor prvi je takav od uvodjenja medjunarodnog embarga na sve finansijske poslove iz 1992. Slican aranzman Crnogorci su u Briselu napravili i sa nemackom vladom, a ogranicen je na 60 miliona DEM.

Pare ili firmu

Rezim na izdisaju, kako ga vidi opozicija, dabome, ne miruje. Pokusaj da brzom prodajom lokala zakupcima (u januaru) prikupi 2,3 milijarde dinara je, prema proceni Slavenka Grgurevica, predsednika Lige za zastitu privatne imovine, propao. Iako je ova akcija privatizacije zakonski zavrsena u martu, Vlada Srbije cuti o njenim efektima. Za Republiku Grgurevic kaze da je najrecitija izjava direktora Direkcije za obnovu zemlje Milutina Mrkonjica, da ce biti dobro da se od prodaje lokala dobije 700 miliona. »Kakve garancije je, uostalom, drzava mogla da ponudi kupcima, kad svi znaju da je opljackala zagarantovanu deviznu stednju«, kaze Grgurevic.
Nov pokusaj drzave da na brzinu dodje do para usledio je 23. aprila, kroz pompezno druzenje sa stotinak nasih biznismena iz dijaspore. Sastanak u »Interkontinentalu«, obilazak uspesnih farmi i slicno, zavrsio se ljubaznom konstatacijom da je »vase zakonodavstvo zastarelo, imate losu carinsku i poresku politiku i nemate pravnu drzavu«. Ukratko, da im Srbija ne nudi sigurnost kapitala. Borka Vucic, savezna ministarka za saradnju sa medjunarodnim finansijskim institucijama, pokusala je da ubedi ljude s deviznim racunima u svetu da je nasa privatizacija u zamahu, pominjuci da Fond za strucno usavrsavanje mladih zemljoradnika ima 100 000 DEM, sto je 600 000 dinara. Ova kalkulacija prve dame srpskog bankarstva ubedila je biznismene da bi njihove marke ovde vredele po sest dinara, i niko nije pokazao nameru da rizikuje kapital. Tri dana posle ovog skupa, Savezna vlada donela je odluku o oslobadjanju od carine opreme vredne milion maraka, koju bi ljudi iz dijaspore doneli da ovde pocnu posao, ali stvar je ostala bez odjeka. Slucaj »Galenika« suvise je svez primer primanja, pa otimanja stranog kapitala i proterivanja njegovog vlasnika, ma koliko da je poreklom Srbin. Srecom, a bolno za rezim, upravo u vreme goscenja nasih iz dijaspore, sud u Vasingtonu odbacio je zahtev srpske vlasti da ospori »ICN Pharmaceuticalsu«, firmi Milana Panica, pravo na potrazivanje svoje imovine u Beogradu, odnosno stete u vrednosti pola milijarde dolara.
Da aktuelna vlast ovde »nesto radi« na privatizaciji, Milan Beko, savezni ministar za privredu, pokusao je da ubedi nikog drugog nego one s lica mesta, privrednike. Beko je zapretio da »ukoliko do kraja juna preduzeca ne usklade organizaciju i opsta akta sa Zakonom o preduzecima i Zakonom o osnovama promene vlasnistva drustvenog kapitala, izgubice pravo na rad i bice brisana iz sudskog registra«. Bivsi srpski ministar za privatizaciju Milan Beko nije rekao da preduzecima nista ne znaci da zastarela samoupravna akta usklade sa zastarelim zakonom, jer nemaju kapital. Niti da bi iz likvidacione mase drzava prvo namirila sebe. No, kako je red u strogo ozbiljnom bavljenju tapkanjem u mestu, oglasila se i odbrana 80 odsto firmi u Srbiji koje vec cetiri godine oklevaju »da se usklade«. Da stvar bude bizarnija, branila ih je predsednica Privrednog suda u Beogradu Milena Arezina, pod cijom komandom je ovaj sud oglobio medije sa 30 miliona dinara. Arezina je u PSK predlozila privrednicima da do krajnjeg roka, 30. juna, bar zapocnu uskladjivanja akata sa zakonima, kako bi izbegli likvidaciju. S druge strane, Vlada Srbije jos nije formirala Akcijski fond, putem kojeg bi drzava raspolagala neprodatim akcijama preduzeca, mada je rok bio krajem 1997. Takodje nije privatizovala nijedan od 75 giganata, iako se zakonom obavezala da ce to uraditi po posebnim programima. Tacnije, sa te liste delom je privatizovan samo »Telekom«, tako sto su stranci (zapadni) za 49 odsto akcija platili 1,75 milijardi maraka. I sad, posto se vlastima negde zuri, ali ne u Evropu, a »saradjivace sa svima koji sa njima zele da saradjuju«, ne cudi sto je zahtev Elektroprivrede Srbije za letnji remont vredan 250 miliona maraka poceo pregovorima o kreditima sa Rusijom i Kinom.

Podela plena

Zanimljivo je kakvu strukturu kapitala je rezim uspeo da napravi za vise od decenije vladavine. Milan R. Kovacevic, clan Grupe 17 i ekspert za strana ulaganja, za Republiku podseca da je privatizacija pocela saveznim zakonom iz 1989. godine, kojim je do avgusta 1991. privatizovano 1220 drustvenih preduzeca. A onda je Srbija donela svoj zakon i ponistila privatizaciju u 253 firme, a vlasti krenule u preimenovanje infrastrukturnih i kapitalnih preduzeca (saobracaj, sume i ostala prirodna bogatstva) iz drustvenog u drzavno vlasnistvo. Prema proceni Kovacevica, u drzavne ruke preslo je 42 odsto nekad drustvenog kapitala, 44 odsto je bilo privatnog, a 14 odsto drustvenog. Medjutim, posle izmene zakona o privatizaciji, 1994, Ministarstvo finansija izvrsilo je revalorizaciju privatizovanog kapitala i, posto oko pola miliona radnika nije imalo para da doplati deonice, drzava ih je prisvojila, pa je od pomenutih 44 odsto privatizovanog kapitala ostalo samo cetiri odsto. Do 1997. godine, smatra Kovacevic, gotovo da nije bilo privatizacije, a onda je novim srpskim zakonom posao iznova poceo. Prema Kovacevicevoj racunici, do 21. aprila ove godine, u prvi krug privatizacije (podela akcija radnicima) uslo je 354 preduzeca, a u drugi krug (prodaja akcija domacim kupcima) 230. Osim sto je to treci-cetvrti pokusaj privatizacije bezmalo istih firmi koje 11 godina pokusavaju da promene strukturu kapitala, ni u jednoj od njih privatizacija nije dovedena do kraja. Naime, preduzeca po sili zakona prvo izdvajaju deset odsto vrednosti akcija za penzioni fond, zatim 60 odsto besplatno pripada radnicima, a preostalih 30 odsto je za prodaju. »Stranci nisu ludi da ulecu u posao sa tako slabom ponudom i nije cudo sto je Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. oterao zainteresovane za cementare, pivare i fabrike cokolade«, kaze Kovacevic. Baska sto bi njihove investicije ovde vredele 6 dinara za marku.
U Srbiji, sudeci po broju firmi koje su 1998. predale zavrsni racun, ima 5230 drustvenih i drzavnih firmi i 3400 mesovitih preduzeca, dakle, ukupno 8630 koja bi se mogla privatizovati. Medjutim, procenu kapitala, sto je uslov za zakonsku privatizaciju, izvrsilo je samo 2600 preduzeca. Kovacevic za Republiku jos navodi da je te godine ukupni osnovni kapital preduzeca vredeo 423 milijarde dinara, od cega drustveni 170 milijardi, a drzavni 137 milijardi, sto je zajedno 307 milijardi, odnosno 73 odsto pod kapom rezima. Preostalih 116 milijardi dinara je vrednost privatnih i mesovitih preduzeca. Ova struktura kapitala mozda najbolje pokazuje kako se zavrsila gotovo desetogodisnja borba oko plena kojeg je sadasnji rezim »nasledio« od prethodnog.