Broj 242-243

Dogadjanja
Muke samozatajnog intelektualca u politici

Evo nama opet Zeljka Simica.
Ako se ne secate coveka, to je srpski ministar kulture, ujedno i upravnik Narodnog pozorista u Beogradu, covek koji voli da se predstavlja kao samozatajni intelektualac. U delu srpske javnosti ovaj dosledni SPS-ovac od dana osnivanja ove stranke i nekada bliski Milosevicev saradnik odista vazi za intelektualca. Moze to cak i biti tacno (onima koji bi da proveravaju, preporucujem da pogledaju knjigu Zilijena Bende Izdaja intelektualaca), ali zrnce skepse izaziva cinjenica da je gospodin Z. S. – koji nesumnjivo poseduje izvesnu erudiciju i zavidnu vestinu na polju verbalnog zongleraja – pored povremenih »zamrzavanja« opstao u vrhu jedne stranke izrazito antiintelektualne orijentacije. Gvozdena metla Velikog Gazde je, koliko pamtim, sve likove u svojem okruzenju koji su imali neke sumnjive intelektualne natruhe, odavno pocistila. Ne secam se da je Z. S., dosledno samozatajen, o tome, kao intelektualac, ikada prozborio ijednu rec.
U povelikom intervjuu NIN-u (br. 2585 13. jula ove godine) se gospodin ministar, upravnik nacionalnog teatra i visoki funkcioner SPS-a, na tri pune stranice »pere« od »nicim izazvanih« objekcija, pokusavajuci da citateljstvu nesto suvislo kaze o usudu intelektualaca u sluzbi politike, da nas uveri da su svi drugi, osim njegove stranke, krivi za tragicne podele i svadje u srpskome nacionu, a osobito za tesku, ideoloski iskljucivu i politicki ekstremno netolerantnu atmosferu koja je zacarila srpskim kulturnim prostorom. Bice da gospodin Z. S. misli da je cista koincidencija sto je netrpeljivost ovde dosla do vrhunca upravo u vreme koje se poklapa sa vladavinom Slobodana Milosevica i njegove stranke.

»Patriote« i »izdajnici«

Evo sta g. Ministar veli: »Ta vrsta prikrivenog politickog tribalizma, u cijoj se osnovi nahodi princip ‘ko nije s nama taj je protiv nas’, daleko je od partije ciji sam clan ‘kao snegovi Urala’. Mi smo i programski i prakticno-politicki od samog nastanka bili otvoreni za svaku demokratsku, slobodoumnu, pravdoljubivu i patriotsku ideju koja bi utirala put opstem boljitku. S druge strane, bili smo zatvoreni prema svakoj ideji da se zemlja, u ime nekakvog politickog pragmatizma, porobi i prepusti se stihiji nasilnicke savremenosti kojoj smo tako surovo izlozeni!«
No, kako to objasnjenje novinarki NIN-a nije bilo dovoljno, vec je primetila da podelu na »izdajnike« i »patriote« nije izmislila opozicija, nego pre svega ljudi iz vlasti, Ministar ovako odgovara: »Nisu ‘ljudi iz vlasti’, da se latim vaseg izraza, izmislili tu podelu: oni su nju samo obznanili, jer nemaju razloga da se ponasaju poput jednog Hegela, koji je, na primedbu da mu je sistem u nesaglasnosti s cinjenicama, odgovorio: ‘Utoliko gore po cinjenice!’«
Hegela cemo ostaviti na miru, a sve mi se cini da je g. Ministra zaludno pitati po kojim su to kriterijumima njegovi drugovi odredjivali ko je »patriota« a ko »izdajnik« i da li svoj samoproglaseni patriotizam mere balkanskim busanjem u grudi ili, moze biti, ucinkom koji su kao »patriote« postigli vladajuci duze od decenije ovom zemljom. Do kojeg nas je boljitka dovela njegova stranka i njen vodja u tih desetak godina? Jesmo li stigli do Svedske, koju nam je njegov vodja obecao, ili smo se nasli u Africi? Da li nas je, mozda, »programska i prakticno-politicka otvorenost« njegove stranke i njenog vodje prema svim idejama koje vode boljitku, dovela do toga da sa zarada od hiljadu padnemo na manje od sto maraka mesecno, da penzioneri kopaju po kontejnerima za smece, da mladi i obrazovani ljudi beze glavom bez obzira iz ove zemlje, da ne govorimo o mrtvima, o dva miliona rasejanih po svetu, o porusenim gradovima? Kako to da su oni, tako »otvoreni za sve ideje koje utiru put opstem boljitku«, unistili sve cega su se dotakli za proteklih deset godina?
Bice da su to sve »izdajnici« pozavrsavali. Ako je tako, sta ste vi, koji ste na vlasti sve vreme destrukcije, protiv toga ucinili? Hapsili decu koja crtaju simbol Otpora po tarabama koje su starije od Bele kuce u Vasingtonu? Tukli penzionere koji traze ono sto su zaradili? »Informativno«, uz pomoc pesnica i pendreka razgovarali po policijskim podrumima sa svima koji drugacije misle i koji hoce drugaciju Srbiju od ove koju ste vi napravili?

Hipokrizija i beskrupuloznost

Gospodina Z. S. cesto novinari definisu kao atipicnog pripadnika SPS vrhuske, cak ima informacija da je tamo prilicno neomiljena osoba, a da osobitu netrpeljivost prema ovom »mladom lavu« iz Milosevicevog kabineta pokazuju »kadrovi« koje najbolje personifikuje g. Bidza iz Svilajnca.
Ali, ako im je neko makar prepricao sta je g. Ministar rekao u poseti SANU 21. juna ove godine, pa jos uz pomoc recnika uspeju da rastumace sta je to »anticki logos«, napravice mali popust. A g. Ministar posle osude novog svetskog poretka koji bi u svojem mondijalistickom i globalistickom pohodu da zaravna i potre sve nacionalno na ovom svetu, rece: »U toku prosle godine nasa je kultura zestokim protestom dala otpor novom svetskom poretku, a probudila se i svest evropskih intelektualaca. Uspeli smo da sacuvamo temelje najznacajnijih kulturnih institucija i manifestacija. Posrednim govorom kulture i umetnosti rekli smo Evropi da je srpsko umetnicko bice na braniku antickog logosa. Kulturu ne smemo ideologizovati i moramo je osloboditi tribalizma« (Danas, 22. 06. 2000). Rece to Ministar i ostade ziv.
Moze se reci da su ovakve izjave, koje citirani gospodin stedro proizvodi, vrhunac beskrupuloznosti i hipokrizije nekoga ko sebe smatra intelektualcem. Prvo, neko ko se javno i glasno toliko zalaze za toleranciju, a na celu je resora u kojem bi mogao barem da pokusa da to ponekad i primeni, da makar za milimetar nesto pomeri u ovoj sumornoj, teskoj, netolerantnoj atmosferi koju su sistematski, proganjajuci sve Druge, stvorili njegova stranka i njeni kvazilevicarski i kvazidesnicarski koalicioni partneri. Drugo, neko ko toliko gorljivo zagovara »kulturu dijaloga« morao bi to da nam i pokaze na delu.
Zamorno bi bilo ovde citirati sve »tolerantne« i »kulturne« replike koje je svih minulih godina g. Ministar iz poslanicke klupe upucivao politickim oponentima. Moze nekoga da zavara to sto diskurs g. Ministra po spoljasnjoj formi ne odlikuje prostakluk radikala i julovaca, ali sustina njegove netrpeljivosti i iskljucivosti je – ista. Isti je to, gospodo moja, ostrakizam (hajde da i mi malo koristimo strane reci), ista logika po kojoj se zatire sve sto je drugacije, svako ko nije spreman da peva u istom horu i samo pod dirigentskom palicom jednog horovodje. To je duh represije koji nam se u poslednjoj deceniji uvukao na mala vrata, gotovo neosetno, kojeg smo postali svesni tek kada su nam se ledja zaplavila od policijskih pendreka, kada smo se poceli gusiti od suzavca, kad su nas samarali i tukli samo zato sto smo trazili ono sto je nase pravo, da se sistem u kojem se vise ziveti ne moze – promeni.
»Kulturni« i »tolerantni« nacin na koji se g. Ministar obraca politickim oponentima po posledicama je i gori od radikalsko-julovske trivijalnosti koja se smucila i »obicnim ljudima«, jer je uvijen u zasecerenu oblandu koju ce neuki lakse progutati. Uostalom, svi se opasni i gorki otrovi pakuju u slatke glazure. Ali, ako lice na bombonice, ne znaci da su prestali biti otrovima.
Ako mi sada neko kaze da g. Ministar to mora ciniti iz razloga politickog opstanka, jer je intelektualcu tesko odrzati se a da ne »uprlja ruke«, moram sasvim netolerantno da priznam da takva opravdanja nisu prihvatljiva. Onda se, barem g. Ministar, koliko god da je velika njegova narcisoidnost, ne bi smeo predstavljati intelektualcem, vec jos jednim, malo nacitanijim od svoga okruzenja, oportunistickim politicarem.

»Tolerantnog« gospodina Z. S. odlikuje i jedan prezriv stav prema svima koji su se u proslosti (a to, bojim se, ceka i sve druge u buducnosti) usudili da nesto primete glede njegova lika i dela, ili uputili kakvu kriticku primedbicu na katastrofalan ucinak u radu ministarstva kojim rukovodi. Za njega su, on otvoreno priznaje u intervjuu NIN-u, sve to neki »sitni ljudi«, nedostojni cak i njegovog aristokratskog prezira.
O tome kako je g. Ministar smenio Nebojsu Bradica sa mesta upravnika Narodnog pozorista i postavio sebe, pa se sada muci u dvojnoj ulozi Ministra koji naredjuje Upravniku sta i kako da radi i samozatajnog Upravnika koji bas ne odobrava svaki Ministrov nalog, tugaljivo je baviti se, niti nam novinski prostor to dozvoljava. A to kako njegovo ministarstvo snabdeva biblioteke knjigama – na sta je zakonom obavezano – jedino politicki podobnih izdavaca, kako ih zatrpava tomovima srceparajucih belezaka Velike Gazdarice, najbolji je komentar dao Zoran Hamovic, glavni urednik izdavacke kuce »Clio«: »Biblioteke su zbog Ministarstva kulture postale deponije i skladista za ono sto se otkupljuje a ne cita. Politicko-ekonomski monopol koji imaju neke firme na trzistu, poput ‘Verzalpresa’ (glavnog izdavaca mudrosti Velike Gazdarice – prim. aut.) govori da su oni produzena ruka neceg drugog. To znaci da imaju neku vrstu kodifikovanog politickog ili ekonomskog interesa koji nije sadrzan u njihovoj izvornoj delatnosti – objavljivanju knjiga, sto Ministarstvo kulture ne bi smelo da podrzi« (Vreme, 11. 09. 1999).
Bice da je g. Hamovic samo jos jedan od »sitnih ljudi« koji prigovaraju g. Ministru, a sve to iz ciste zavisti, jer se knjige pomenutog »Verzalpresa« mogu naci na svim benzinskim pumpama Jugopetrola, a knjige »Clia« se tesko nalaze u bibliotekama. Mozda ih tajno cita i g. Ministar, jer sebe svrstava u intelektualnu elitu, ali mu se, izgleda, ne dopadaju – nece da ih otkupljuje, iako je tako otvoren i tako tolerantan i tako uzasnut nad prljavim tribalizmom koji hara u srpskoj kulturi. Ali, zar nam nije g. Ministar lepo objasnio da za to nije kriv ni on, ni njegov resor, a jos manje stranka kojoj pripada dusom i telom.
Jovan Radovanovic  

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar