Sve ovo sto nas je snaslo jednoga dana ce se svrsiti. Samo, ne znamo kada i kako. I sve ce izgledati banalno, kao i svako zlo koje dodje pa prodje. Verovatno bi i prolaznost zla bila izvesnija kada bismo pouzdanije znali sta se sve desilo, zasto, i ko je sta napravio. Ali, kad bismo sve to znali, mozda nas sve ovo ne bi ni zadesilo.
Neizvesnost je tim mucnija ukoliko se vise pobrkaju laz i istina ili, jos gore, svasta proglasi za Istinu. Tada i samo traganje za istinom izgleda beznacajno i besmisleno. Ali, istina se ipak probija. Pokazali su to ponajbolje izbori u Crnoj Gori (1997. i 1998), u Hrvatskoj (2000), a i lokalni izbori u Bosni i Hercegovini (2000), kao i oni u Srbiji (1996). Ma koliko taj tok zbivanja izgledao jedva vidljiv – usred raznih nevolja, skandala i senzacija – on ukazuje na teznje drzavljana ka jednoj drukcijoj izvesnosti za koju je potrebno vise znanja i gradjanske hrabrosti.
Tek sa izbornom smenom vlasti otkrivaju se realni problemi cije resavanje ne moze ni da zapocne dok vladaju razne misterije i mistifikacije.