Otkako je osnovan, 4. septembra 1999, Gradjanski parlament Srbije najpre razmatra stanje u odredjenoj oblasti, a potom formira odgovarajuci odbor koji preuzima i vodi konkretne poslove. Tako su do sada formirani odbori za odbranu ljudskih prava, za medije, univerzitet, nezavisno sudstvo i humanitarnu pomoc. I rasprave i delovanje odbora pocivaju na saradnji razlicitih autonomnih grupa, institucija i organizacija. Tako je, na prethodnoj sednici (Cacak, 1. jul), zapocela rasprava o nacelima spoljne politike demokratske Srbije i formiran je Odbor za spoljnu politiku ciji je koordinator Gasa Knezevic, profesor prava i potpredsednik GSS.

Nova etapa krize (Aleksandar Nenadovic)   Moze li jugoslovenska federacija da opstane i, ako to nije moguce, moze li mirno da se raspadne? Kako osujetiti fatalno nasilje u slucaju raspada? Glavni izazivac krize trazi spas u borbi za opstanak, a prognoze su veoma pesimisticne u pogledu sansi da se rascep u federaciji premosti politickim putem. Glediste prema kojem ce kriza duze trajati jer akteri nemaju snage, a da ce spoljne sile suzbijati opasnost od sukoba nije tacno. Konflikt, naime, ne podstice smirivanje, a ni srpska opozicija ne obecava dobro. Tako DSS istice da izmedju srpske i crnogorske vlasti nema razlike jer obe vode antidrzavnu i antinarodnu politiku, a crnogorska vlast je osim toga servilna prema Zapadu, cime gusi drzavni identitet. Treba, medjutim, istaci da sve dok krizu namece vlast, Milosevic anatemise svaku alternativu kao prozapadnu ujdurmu.

Uproscena i defektna slika sveta (Dusan Lazic)   Zvanicna propaganda istice da je ugled Jugoslavije sve veci, da su pokusaji izolacije doziveli neuspeh i da je medjunarodna saradnja zemlje u ekspanziji. Analiticari, medjutim, tvrde da je medjunarodna politika Jugoslavije na porazavajuce niskom nivou i da se njen polozaj pogorsava, izuzev Crne Gore koja pokusava da nadje vezu sa svetom, pre svega sa Evropom. Jugoslavija je jedina zemlja u svetu koja nije resila svoj medjunarodni status, ona nije clanica UN, Saveta Evrope, OEBS-a, MMF-a, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, cak ni Interpola. Ona ne ucestvuje ni u jednoj formi regionalne saradnje jer je niko ne poziva, a bivsa Jugoslavija bila je inicijator balkanske saradnje. Jugoslavija ne ucestvuje ni u inicijativama kao sto je Pakt stabilnosti jugoistocne Evrope. Ona nema diplomatske odnose sa cetiri najznacajnije zemlje sveta – SAD, Velikom Britanijom, Nemackom i Francuskom.

                                               Multipl za izvlacenje

Rezim nudi uproscenu i defektnu sliku savremenog sveta, on ga sagledava kroz prizmu konfrontacija sa Amerikom i onim sto naziva »novim svetskim poretkom« i »globalizacijom«. To je slika koja insistira na antiamerikanizmu i antievropejstvu nasuprot slobodoljubivom poretku, pri cemu se Jugoslavija nudi da bude vodja pokreta otpora u borbi za ravnopravne medjunarodne odnose. Ta defektna slika ne odgovara promenama u medjunarodnim odnosima koji su nastali posle pada blokova i vojne iskljucivosti. Problema u svetu ima, ali se oni ne resavaju hladnoratovskom politikom. Parole na sedmojulskim svecanostima kako je »Evropa pala sa Berlinskim zidom« prizivaju aveti proslosti, a nastavljanje politike konfrontacije navlaci zlo na nasu zemlju. Prioriteti jedne nove spoljne politike, koja bi istovremeno bila i nacionalna, bili bi: afirmacija ekonomske i socijalne politike, tehnicki i tehnoloski razvoj u svim oblastima, sredjivanje odnosa sa starim i novim susedima, ukljucivanje u regionalne oblike saradnje, zapocinjanje procesa evropeizacije, normalizacija odnosa sa velikim silama. Sto se Kosova tice, mora se postovati Rezolucija 1244, ali ne na nacin na koji je tumaci rezim u Beogradu. Sustina je da se obezbedi saradnja sa KFOR-om, UNMIK-om, NATO-om i Kusnerom jer ce protektorat na Kosovu nesumnjivo dugo trajati. Ukoliko se nastavi ova politika, udaljavanje Kosova od Jugoslavije i Srbije ne samo sto ce se nastaviti nego se i status pokrajine moze resiti na drugim osnovama.
Spoljna politika mora se precizno regulisati ustavom i zakonom jer se ta oblast godinama grubo uzurpira od strane centara moci, tako da se moze reci »gde je predsednik Milosevic, tamo je spoljna politika«. Takodje je potrebno utvrditi nadleznost parlamenta i vlade u oblasti spoljne politike i naci optimalna resenja kako bi se stitili interesi federacije, dok bi republike, u skladu sa saveznim tendencijama, sopstvene interese stitile samostalno. Naravno, pod uslovom da jugoslovenska federacija opstane.

Hitno normalizovati odnose sa SAD (Zivorad Kovacevic)   O nasim odnosima sa Amerikom postoje ekstremna misljenja – od onih da Amerika hoce da razbije Jugoslaviju, do onih koja podrzavaju sve sto ta velesila radi na medjunarodnom planu. Istina je negde po sredini. Amerika je svoju politiku zasnivala na aktivnoj podrsci celovitosti Jugoslavije, doduse korigovanoj mestom Jugoslavije u svetu koji vise nije bipolaran. Politika SAD je smesa doslednosti i nedoslednosti, jasnog sagledavanja i nedorecenosti, angazovanja i pasivnosti. Nasuprot tome, politika Slobodana Milosevica je dosledna. Ona je sve poteze lose citala, bila je neodgovorna prema upozorenjima i neutemeljeno je racunala sa ideoloskim i tradicionalnim saveznistvom u proslosti, pogresno verujuci da ce svrsene stvari na terenu saveznici prihvatiti. Ta politika, istovremeno izazivacka i ponizna, u osnovi je ignorantska i diletantska prema medjunarodnom faktoru. Iskusna jugoslovenska diplomatija zamenjena je licnim procenama vodje, podobnim saradnicima i srpskim nacionalistima koji su ga podrzavali.
Amerika je nacinila zaokret kada je 1991. godine resavanje konflikta u Jugoslaviji prepustila, za taj zadatak nespremnoj, EU i to je njena prva greska. Ostale greske su priznavanje novih drzava, ignorisanje Vens–Ovenovog plana. Amerika je vodila alibi-diplomatiju, a nije se proslavila ni Klintonova administracija. Sve do 1995. godine Amerika je bila odsutna iz jugoslovenske krize, a na velika vrata vratila se sa Dejtonom. Tome je prethodila promena u balansu snaga na terenu u Bosni i Hercegovini u korist Muslimana i Hrvata, tako da do zauzimanja Banjaluke nije doslo samo zahvaljujuci tome sto je to sprecila Amerika. SAD su bile u pravu sto su organizovale Dejton, ali ne i u pogledu ocekivanja da ce Milosevic sprovesti sporazum. Naprotiv, on ga je sabotirao. U vreme »srdacne antante« SAD–Milosevic, srpska opozicija kao da nije postojala, ali se stav inostranih vlada promenio u vreme gradjanskih protesta zbog kradje na lokalnim izborima. Nazalost, srpska opozicija je izbornu pobedu na srebrnom tanjiru predala Milosevicu.

Rusiji nije potrebna srpska avantura (Vladimir Veres)   Srpski rezim najvise ocekuje od Rusije i zato je domacoj javnosti servira kao kljucnu figuru spoljne politike. Pri tom, domaca propaganda istice da se SSSR raspao u zaveri Zapada kao i Jugoslavija, da se Rusiji sprema isto sto i Jugoslaviji, da je Rusija samo etapa u politici Zapada, a da je vazno zblizavanje – vojno i politicko – Rusije, Kine, Indije i drugih zemalja. Jugoslavija se nosi idejom da ce podbuniti Rusiju i Kinu da se suprotstave SAD i Evropi, odnosno novom svetskom poretku, pri cemu se najvise polaze na rusku kartu. Radi se o pogresnoj proceni dogadjaja u SSSR-u koji se nije raspao zbog zavere spolja nego usled unutrasnje krize u kojoj se srusio sistem »realnog socijalizma«. Varsavski pakt se nije razbio zbog popustljivosti Gorbacova i Jeljcina nego zato sto su pali rezimi u Poljskoj, Madjarskoj i Cehoslovackoj. Nemacka se nije ujedinila zbog neveste spoljne politike Rusije nego zato sto je pao rezim u Istocnoj Nemackoj. Zasluga Gorbacova i Jeljcina je u tome sto su stali na celo demokratskih promena. Kod nas se nije shvatilo da se radi o zakonitim procesima, pa se zato i insistira na tajnim organizacijama i zaverama. Jugoslavija je jedina zemlja koja zali za starim vremenima i hoce obnovu istocnog bloka, hladni rat i sukob Rusije sa Zapadom. Medjutim, u Rusiji su shvatili da je uticaj bivseg SSSR-a isao na ustrb niskog standarda gradjana. Nova Rusija u spoljnoj politici polazi od unutrasnjih potreba, a Beograd to ne razume. Rusiji ne treba avantura, ona zeli da se prikljuci medjunarodnim tokovima, a ne da im se suprotstavlja. To istovremeno ne znaci da se interesi Rusije, EU i SAD poklapaju, ali su nesporazumi medju njima nesporazumi partnera koji dele iste poglede o elementima politickog i ekonomskog razvoja. Nas polozaj ne otezava samo represija, Kosovo, odnosi sa susedima, nego pre svega to sto beogradski rezim hoce da gurne Rusiju u sukob sa Zapadom. Srbija igra ulogu svetskog piromana koji zeli treci svetski rat i bukvalno nudi nasu teritoriju za popriste sukoba. Politika Jugoslavije prema Rusiji usmerena je na guranje Rusije u sudar sa Zapadom, iza cega stoji nerazumna ideja da ce Jugoslavija iz toga izvuci korist. Takva ideja je istovremeno i antiruska. Beograd pronalazi saveznike u Rusiji medju komunistima i nacionalistima i tako se mesa u unutrasnje odnose tamosnjih politickih snaga. Istovremeno, u ruskoj politici javljaju se tendencije da se Jugoslavija, iako mala, iskoristi kao instrument u odnosima sa Zapadom. Najvecu stetu od toga imamo mi jer su u najgoroj situaciji zemlje koje su dopustile da postanu teren za odmeravanje velikih sila.

Neobrazovani su zrtve klisea (Slobodan Vuckovic)   Neke cinjenice u tumacenju rezima putem kontrolisanih medija mogu da izgledaju istinito. Na primer, manipulise se tezom da Zapad mrzi Srbiju zato sto je pravoslavna zemlja. Medjutim, slucaj Grcke pobija tu tezu, kao i slucaj Crne Gore prema kojoj je Zapad blagonaklon. Zapad je takodje pomogao Srbiji 1918. godine da se ujedini, izdrzavao je 40 godina, pomogao 1948. godine da izdrzi pritisak SSSR-a. Nasi opozicioni politicari ne posvecuju paznju ovim pitanjima, mada se na terenu i te kako podleze manipulacijama rezima. Isti klisei formulisu se i za obrazovane gradjane. Na primer, tvrdi se da su SAD i zapadna Evropa nasi neprijatelji jer oni olicavaju novi svetski poredak, a bombardovanje NATO-a koristi se kao dokaz za tu tvrdnju. A kada se postavi pitanje sta je to novi svetski poredak, proizlazi da je novo samo to da je socijalizam propao, da bivse socijalisticke zemlje zele da se prikljuce Zapadu i da Zapad hoce da ih primi. Sve ostalo je staro: privatna svojina, ljudska prava, demokratija, izbori, mirno resavanje konflikata, NATO, OEBS, UN, MMF, Svetska banka, STO. Pitanje je samo hocemo li mi ici sa svetom ili ne. Rezim to nece jer nije za mirno resavanje konflikata, ne zeli smenljivu vlast i zato se odrice pomoci medjunarodne zajednice mada su gradjani sve siromasniji. Hoce li Srbija vecito biti u sukobu sa svetom, kakvu ce buducnost zbog toga imati i koliko ce to kostati gradjane glavno je pitanje.

Breme proslosti i sadasnjosti

U diskusiji je postavljeno nekoliko pitanja. Jedno se odnosilo na precutanu godisnjicu Srebrenice u kojoj je srpska vojska pobila vise hiljada ljudi, dok se mnogi vode kao nestali. Srbi su tim zlocinom obelezeni i putem mocnih medija pa se postavlja pitanje koliko vremena treba da prodje da se ta hipoteka skine. Odgovarajuci na ovo pitanje, Slobodan Vuckovic je istakao da je ono u vezi sa ulogom Haskog tribunala. Ako krivci za zlocine budu odgovarali i u zemlji, a ne samo u Hagu, brze cemo izaci na kraj sa tom hipotekom. Ukoliko Srbija nastavi da odbija saradnju sa Tribunalom »jer je on protiv srpskog naroda«, teret hipoteke zlocina nosicemo duze, rekao je Vuckovic.
Za sliku o nama krivi smo mi. Vukovar, Srebrenica, Dubrovnik, Sarajevo – to je ono sto je stvorilo sliku o Srbima, rekao je Zivorad Kovacevic, primecujuci da srpska javnost precutkuje tu temu. Mi opravdano govorimo o patnjama Srba na Kosovu, ali ne pominjemo sta je radjeno Albancima. Dok ne izvrsimo denacifikaciju i transformaciju, ne mozemo ocekivati da svet menja sliku o nama. U svetu bi bila dobro docekana svaka promena poput one iz vremena gradjanskih protesta, ali sada jos nema znakova da srpska opozicija i alternativa rade u tom smeru, rekao je Zivorad Kovacevic.
Svetlana Eric, predsednica opstinskog odbora GSS u Cacku, primetila je sa zaljenjem da cak ni dolazak clanova Foruma nije pokrenuo opoziciju u gradu da dodje i prati ovaj izuzetan dogadjaj. Kako ce opozicioni lideri govoriti sugradjanima i razbijati stereotipe kad medju njima ima takvih nacionalista da se covek u cudu pita sa kim zelimo da menjamo polozaj Srbije, rekla je Svetlana Eric. Na njeno pitanje o udelu Putina u pomoci Slobodanu Milosevicu kreditom u iznosu od 104 miliona dolara, Vladimir Veres je odgovorio da »Putin zna da srpski rezim zeli da uvuce Rusiju u sukob sa Zapadom i da je cak pristao na bombardovanje ocekujuci da Rusija zarati sa Zapadom«. Putin balansira jer je izgubio sve saveznike u istocnoj Evropi, a Srbiju ne odbacuje zbog geopolitickog nadmetanja. Rusija ne zeli da spaljuje mostove ni prema vlasti ni prema opoziciji. Medjutim, Rusija je zabrinuta zbog ustavnih promena. Krugovi oko Milosevica nezadovoljni su pozicijom Rusije i zele da se ona jasno izrazi protiv Zapada. Vlast ne dobija od Rusije onu podrsku koju ocekuje, a opozicija veruje da Rusija odrzava rezim. Rusija se do kraja nece izjasniti, ona ce cekati da se stvari raspletu u Srbiji, rekao je Veres.

Kuda i kako dalje

Analiza sadasnjeg mesta Srbije (i Jugoslavije) u svetu i vizija buducnosti su, svakako, slozen i odgovoran javni posao kojim bi se morale baviti i zvanicne drzavne institucije. Ali, dok se one tome zaista ozbiljno ne posvete, korisno je da se time bave i nezvanicne institucije, kakav je Gradjanski parlament Srbije. Tako nesto je utoliko potrebnije jer mesto Srbije u svetu spada u prioritete javnih poslova od zivotnog interesa za sve drzavljane i za samu drzavu. Potrebno je, naime, da postoji odredjeno mesto gde ce se o tako vaznim poslovima razgovarati i dogovarati kako bi mnogi ucesnici na medjunarodnim skupovima zaista zastupali javne interese zemlje, a ne samo zasebne interese ove ili one grupe, institucije ili organizacije. Tako se stvaraju i odnosi poverenja pre svega izmedju predstavnika i samih gradjana, kao i sa raznim medjunarodnim institucijama.
O neophodnosti saradnje vec dugo govore mnogi, i politicki i nepoliticki akteri. Gradjanski parlament Srbije je upravo oblik saradnje koji su stvorili predstavnici delatnih grupa gradjana u preko dvadeset gradova Srbije, a obecali su saradnju i predstavnici politickih stranaka. Iz saradnje razlicitih aktera nastala je i konkretna programska osnova delovanja, objavljena u knjizi Pravac promena. Medjutim, kao i svaki solidnije organizovan oblik saradnje, i ovaj nailazi na razne teskoce, od apoliticke inercije i neverice u demokratske promene, preko raznih verovanja u cuda i trikove, do sve brutalnijeg nastupanja rezima protiv svake opozicije i alternative. Umesto ispravljanja gresaka i razvoja zapocetih oblika saradnje, iskrsavaju i predlozi da sve treba da se radi iz pocetka, »od nule«, pa i da se napravi neki sasvim novi – alternativni parlament. Nije iskljucena mogucnost da se i ovaj oblik saradnje, nastao iz pokreta gradjana 1999. godine »ugasi«, kao sto se »gasi« Savez slobodnih gradova i opstina, nastao iz pokreta gradjana 1996/97. godine, kao oslonac nade u demokratske promene u Srbiji.
Ukoliko se, pak, razvije rad svih odbora GPS, prosiri i stabilizuje saradnja u sve vecem broju gradova i uspostavi saradnja sa politickim strankama u pripremi izbora, porasce sanse za opstanak i delotvornije delovanje ove institucije.
O svim pomenutim temama bilo je govora i na 13. sednici Gradjanskog parlamenta Srbije. Pripreme za izbore bice razmatrane na narednom sastanku, u Gornjem Milanovcu, a nastavak aktivnosti ocekuje se u septembru. Tada ce, verovatno, biti jasnije kuda i kako dalje.