Duga i teska bolest ugasila je jos jedan zivot. Rodjen u vreme Velikog rata, na Korzici 1916. godine, zivot Miroslava Zivkovica gasio se tokom novijih ratova. Odolevao je raznim ovozemaljskim silama koje su prema njemu povremeno bile surove. Preziveo je i tri smrtne presude. Prvu, od strane madjarske okupacione vlasti koja ga je osudila kao borbenog oficira Kraljevine preziveo je tako sto su ga nemacke okupacione vlasti preotele i odvele u konclogor u Nemackoj. U logoru je prisao komunistima, zbog cega ga je izbeglicka vlada stavila pod »Z«, zbog izdaje »Kralja i Otadzbine«. Trecu smrtnu presudu izrekla mu je komunisticka vlast, kao nastavniku Tenkovske akademije u Banjaluci, zbog »informbirovstine«; ova kazna je zamenjena dozivotnom robijom, ali je nakon osmogodisnjeg zatvora (od marta 1949. do decembra 1956), dobrim delom i na Golom otoku, ipak dospeo na slobodu.
S prvom generacijom nasih sociologa (1958) zavrsio je studije sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, potom odbranio magistarski rad na Ekonomskom, a potom i doktorsku disertaciju na Pravnom fakultetu u Beogradu. Radio je u Filmskim novostima, Saveznom zavodu za statistiku, Jugoslovenskom institutu za urbanizam i stanovanje, a kasnije je bio biran za profesora na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i za vanrednog profesora na arhitektonskom fakultetu u Beogradu i Sarajevu, kao i Fakulteta politickih nauka u Beogradu.
Objavio je 32 knjige i studije i preko 40 clanaka, ucestvovao u brojnim istrazivanjima i na mnogim naucnim i strucnim skupovima. Zbog svega toga je stekao postovanje u strucnim i naucnim krugovima. Zbog jedne njegove analize privilegija, posebno kroz sistem skupocenih odlikovanja, koja je objavljena 1985. godine, pokrenuta je bucna ideoloska kampanja koja je dovela i do zabrane knjige, a sam Zivkovic je izlozen raznim pogrdama, ali i to je preziveo.
Za svakoga ko je poznavao Miroslava Zivkovica bilo je upadljivo njegovo dostojanstveno drzanje u svim prilikama, cak bi se moglo reci da ga je krasila urodjena otmenost. Nikada se nije pojavila rec mrznje i osvetoljubivosti, ni prema onima koji su mu pretili zlom ili su mu ga naneli. Mnoge je zaduzio dobrotom i mudroscu, pa i retkim pozrtvovanjem, kad god je to drugima bilo potrebno. Poreklom iz ugledne porodice, kao i njegova supruga Olga, nisu dopustili da im, kao mnogim drugima u slicnim nevoljama, razore licni i porodicni zivot. Bolji deo tradicije preneli su i na svoje potomke.
Pod prirodnom silom gasio se i ugasio jedan zivot, ali Miroslav Zivkovic ostaje u trajnom secanju svih nas koji smo ga postovali i voleli, zahvalni za neizmernu dobrotu koju nam je darivao.