Bojan al Pinto-Brkic

Zak Sirak je u cetvrtoj godini mandata akumulirao je vise funkcija nego Napoleon Bonaparta i cini se da cvrsto drzi stvari u svojim rukama. Za tvorca Evrope novog milenijuma, to je i te kako bitno.
Osluskujuci zelje partnera, mastanja o cvrscim integracijama na starom kontinentu, Sirak je proklamovao pravilo da svi moraju biti ukljuceni, u skladu sa mogucnostima. Predvodnik integracija ce naravno biti drzava sa najvecim potencijalom: zato ga Nemci obozavaju. Britanci trenutno vagaju koliko im je vazna funta, Italijani koliko je poraz u finalu Evropskog prvenstva u fudbalu ostavio posledica na psihicko stanje nacije, Spanci da li ce Hulio (Iglesijas, koji drugi) savladati sanskrit i aramejski, posto su culi da ce udruzivanje imati korene u zajednickoj duhovnosti, a koncerte svejedno valja rasprodati, no verovatno je da ce za konacni cilj izabrati jednu Evropu, sa jedinstvenom valutom, jedinstvenom spoljnom politikom, jedinstvenom bezbednoscu i – jedinstvenim ustavom.
Poljska, Ceska, Madjarska i Slovenija, kandidati za clanstvo u EU iz prvog kruga, vec se zale da su zapostavljeni. U Hrvatskoj, koja ce na jesen biti domacin skupa clanica EU i zemalja Jugoistocne Evrope, visoki zvanicnici izjavljuju da je neprihvatljivo da njihova drzava bude na zacelju. Cak i u Turskoj cuju se povici: »Ne zaboravite nas!« Rusija se za sada usteze da istakne kandidaturu za punopravno clanstvo, njen ministar inostranih poslova Ivanov istice kako sadasnja EU ne moze apsorbovati 150 miliona njegovih zemljaka, ali se nudi da u buducnosti bude prvi politicki, ekonomski i bezbednosni partner.
Zapravo Evropa 2000. nema mnogo problema. Usudjujem se reci da je od svih samo jedan ozbiljan i naizgled neprelazan: Balkan. Male drzave, posebno Srbija i Bosna i Hercegovina, moraju pokazati prvenstveno politicku zrelost koja im do sada nije bila svojstvena. Opredeliti se, istaci da je ulazak u Ujedinjenu Evropu njihov konacni cilj. I, ne samo zadrzati se na recima, vec delima pokazati resenost. Sirak zbog toga i saziva jesenji skup (verovatno u Zagrebu, alternative su Dubrovnik i Brioni), da pomogne balkanskim zemljama da se stvarno opredele, da izadju iz trenutno vladajuceg haosa. U Srbiji odavno postoji jedna primitivna dilema: »Su cim cemo pred Lazara?« Hrebeljanovic, nazalost, nekoliko vekova nije medju nama, a tamo gde jeste valja odlaziti ciste savesti, tek kada zavrsite sve na ovom svetu. Sa druge strane, Evropa je nadomak nas, Sirak ce uskoro doci. Su cim cemo pred njega, pred sebe? Su cim cemo pred potomstvo, ako ostanemo van civilizacije?