"Republika"

	Broj 242-243

*Sta citate* Sloboda u kavezu* – Upravnik pita gde i sta radim i sa kime zivim. U govoru lomi reci, hrska toliko da sagovorniku postaje neugodno: kao da testera cvili ili skripuce. Zadovoljavam sluzbenu radoznalost odgovorima. Onda se oglasi lekar, gleda me pravo u oci, zeli da otkrije neku posebnu istinu u mojoj podsvesti: »Smatrate sebe novinarem? Jeste li zaposleni u kojoj redakciji?« Odgovaram da sam slobodan novinar, jer se danas sa zavrsenom gimnazijom i novinarskom skolom tesko dobija zaposlenje u izdavackom preduzecu ili redakciji lista. »Kazete da povremeno objavljujete clanke u nasim i stranim novinama?« pita upravnik. »Da«, odgovaram kratko, iako pre toga nisam pominjao strane novine. – Pisete mnogo o politickim temama? Zar ne mislite da su neobicne, skoro cudnovate te vase preokupacije, s obzirom na mladost i potrebu da se pozabavite i drugim oblastima zivota, da pisete o razonodama mladih, zabavama, sportu, muzici, o ljubavi? – Da – ukljucuje se psihijatar – kako to da se bas vi, medju stotinama mladih novinara, najvise interesujete za drustvene protivurecnosti i trenutne tegobe kroz koje prolazimo, da pisete, odnosno potpisujete peticije u korist i radi toboznje zastite, po vasem ubedjenju obespravljenih i od vlasti proganjanih licnosti, te da objavljujete sire reportaze o njihovim slucajevima, a drugi mladi ljudi, od vas i skolovaniji i obavezniji, to ne cine! Da li ste ikada razmisljali o svojim neobicnim sklonostima? – U vasem uzrastu mozda je vaznija ljubav od borbe za pravdu? dodaje upravnik. – Odgovaram da me zanimaju mnogi problemi u drustvu, pa i navedene pojave, a druge mlade ljude privlaci vise sport i zabava, zavisno od prirodnih sklonosti, opste kulture i vaspitanja. – Shvatate li – uporan je upravnik – da je tolika strast za pisanjem, uocena kod vas, ipak, izuzetna psihicka trauma, neka vrsta zastranjivanja? – Uvek sam voleo novinarstvo, mozda jos u osmogodisnjoj skoli, pisem brzo i lako, objavio sam do sada vise od dve stotine raznovrsnih clanaka, crtica i reportaza. Poneo sam nekoliko da vam ih pokazem, ako vas zanimaju. – Ne, ne! – obojica odbijaju i odmahuju rukama. Ocigledno je da su ih vlasti vec upoznale sa mojim dopisima, bar sa nekima koji su odvise kriticki i kaznjivi. – Mozda predstavnicima vlasti padaju u oci clanci politicke prirode – nastavljam. – Vidite, pisem i objavljujem i pesme, jer me ne zanima samo politika, vec i knjizevnost. – Ali zasto stalno odabirate neprijatne i skakljive teme? zgrazava se psihijatar. – To je kod vas prosto morbidno. – Upravnik nervozno ustaje, prelazi nekoliko koraka pored stola i ponovo seda. Zapazam da vuce noge u hodu. »Kod vas, izgleda, postoji opsesija da mnogo sta u drustvu ne valja, i da ste vi pozvani mesija koji treba da razmrsi protivurecnosti«. – Fiks-ideja danasnje omladine – ironicno dodaje psihijatar. – Upravnik ocigledno gubi strpljenje i postaje otvoreniji: »Zapitajte se, zasto bas vi, a ne drugi novinari, treba da intervjuisete disidente, da se o njima siri publicitet, cak i u stranoj stampi, da izvrcete poznate istorijske cinjenice? – Mozda se pojedinci pribojavaju osetljivih tema, ja ne. Smatram da novinar ne sme da bira tematiku prema podesnosti za objavljivanje, vec da javnosti pruza svakodnevne podatke, odgovaram. Cini mi se da nisam smeo to i takvim tonom da saopstim pred ovom dvojicom, koji u meni vec vide drustveno opasnu licnost, neprijatelja mirnih i cestitih citalaca, pa i samih sebe. I nas razgovor se zaplice i gubi u domenu moje radoznalosti i iskrenosti. Kao da kod mene postoji zlonamerni predumisljaj, zloban i pakostan, skoro rusilacki, koji skrivam i od njih. †...‡ * Pitali smo se kakva je bila svrha pretresa. Kao svi decaci, u svoje vreme, ludovao sam za oruzjem. U sesnaestoj godini otac mi je kupio vazdusnu pusku. Kada sam jednom zbog nestasluka dobio samar, iz prkosa sam razbio prozor na podrumu hicem iz vazdusne puske. Milicioner se slucajno zadesio pred kucom, otac ga je u ljutnji pozvao, ovaj mi je oduzeo pusku i nikada je kasnije nisam dobio. Da li je i to bilo poznato SUP-u i da li je to podstaklo ovu posetu? Ili je na ovaj nacin trebalo pokazati mojim roditeljima i meni da sam duboko zabrazdio u prkosenju vlastima, i da one imaju vise nacina da me umire? Pre pretresa stana, pozvan sam u opstinski SUP, i u duzem razgovoru sa inspektorom, koji je kasnije dosao da izvrsi pretres, izmedju ostalog, morao sam da odgovorim na pitanja da li posedujem revolver. Odgovor je bio odrecan. Mozda je stvarno i upucena anonimna prijava nekoga od pakosnih suseda iz same zgrade. Cak smo pretpostavljali da se jedan ne bi ustrucavao da o nama isprede i najvece lazi, kako bi nam makar malo naskodio. Pritisak se i dalje nastavljao, postajao je sve zesci. Otac se prelomio, i radi moga dobra, kako su ga uveravali inspektori, i radi vlastitog mira, saglasio se da me policijskim kolima prebace u Psihijatrijsku bolnicu »Dr Laza Lazarevic«, na Guberevcu, a odatle, odmah, istoga dana, na kliniku u Padinskoj Skeli. Sutradan je nacelnik odeljenja dr Marinkovic posetio oca u njegovoj skoli. Nisu se ranije poznavali, niti su znali da je doktorov sin maturant u odeljenju u kojem predaje otac. Doktor je rekao da ce me vec istog dana otpustiti kuci, jer ne smem da boravim medju teskim dusevnim bolesnicima. On je vec razgovarao sa mnom, cim su me doveli, i ocenio je da mi nikako nije mesto tamo. Otac ga je zamolio da me zadrzi koji dan i konacno utvrdi moje psihicko stanje, jer ga mesecima predstavnici sluzbe bezbednosti uveravaju da sam dusevno bolestan i da treba da se lecim. Otac je zeleo da najzad stekne jasnu sliku o meni, da bi mogao sa punim pravom da se suprotstavlja tvrdnjama o mojoj umnoj poremecenosti. »Kod vaseg sina ne postoji smanjena uracunljivost. I voljna i intelektualna moc su normalno razvijene. Ne pati ni od culnih halucinacija, niti od sumanutih ideja. Paranoidni bolesnik uobrazava da ga neko progoni. Nicega nema od toga kod vaseg sina. On je nekonformisticki nastrojen, intelektualno je jaka licnost, koja suvise osecajno reaguje na spoljna zbivanja. Posto vi insistirate da ga duze zadrzimo, otidite sutra, rano ujutru, mome zameniku dr Pavlovicu, i izrazite mu svoju zelju. Ja sam od danas na odmoru i mesec dana necu biti na klinici. Neka dr Pavlovic pogleda mladica i ustanovi konacnu dijagnozu. Samo, shvatite, ni on ne sme da ga duze zadrzi, jer je vas sin u osnovi zdrav. Moc rasudjivanja mu je potpuno normalna.« Ruzicasta mrtva priroda, 1967. Otac je sledeceg jutra posetio u Padinskoj Skeli dr Pavlovica. Poslali su po mene. Ljut i na oca, i na one u SUP-u, glumio sam jaku razdrazenost i poceo da udaram glavom o zid (naravno, toliko da me jace ne zaboli). Dr Pavlovic je ostao miran: »Prestani da izigravas one sa kojima si malocas bio u sobi«. Umirio sam se, uvidevsi da me je doktor brzo prozreo. Razgovor se nastavio utroje. »Zadrzacu ga jos tri dana, ni casa vise, kada toliko zelite moj nalaz. Duze ne bi smeo da boravi ovde. Dovoljno je samo posmatranje pravih bolesnika, da mu se zdravstveno stanje pogorsa. Dodjite kroz tri dana po mladica, i saopsticu vam konacno misljenje o njemu«. Posle tri dana nastavio se razgovor u kancelariji mladoga psihijatra. »Vas sin je« – govori ocu – »tipicno intelektualno bice, pritisnuto svim protivurecnostima visokotehniciziranog drustva. Unutrasnji nesvesni konflikti dovode u njemu do neprijatne napetosti, usled cega se javljaju posledice sa kompulzivnim delovanjem, mehanizmom koji sluzi za rasterecivanje unutrasnje napetosti. Javlja se zatvoreni krug: napetost, simptomi osecanja krivice i prkos drustvu radi kaznjavanja samoga sebe, pa, opet, napetost, i tako ukrug. Razumevanje i podrska porodice, toplota roditeljske ljubavi, sazrevanje licnosti, bice dovoljni da se mladic sredi kao licnost«. Prilikom pisanja otpusne liste, doktor se zamislio: »Sta da napisem kao opstu karakteristiku?« pitao se glasno. »Napisacu – poremecaj licnosti. Svaki psihijatar znace o kakvoj vrsti poremecaja se radi.« Nije onda mladi lekar znao da ce taj kratkotrajni boravak na njegovom odeljenju, i ta neodredjena ocena biti polazna osnova moga proglasenja za dusevno poremecenu licnost. †...‡ * Zaparne julske zege sve cesce izgone bolesnike u hodnik, gde pomalo pirka svezina kroz prozore. U toku setnje ponovo susrecem Ivanovica. Prilazi mi sa lakim osmehom na licu, vec kao dobar poznanik. Neosetno me uvlaci u poverljivu ispovest. Pricam mu kako i zasto sam se obreo u KPDB. U spoljnjem svetu slicna ispovest gotovo nepoznatom coveku izgledala bi detinjasta i glupa. Ovde je izvor zednome, odusak gneva, izlivanje nespokojstva iz procepa ocajanja. – Da, da – podrzava me s gorcinom u glasu – obmanuli su i vas i vasega oca. Niste prve zrtve licemerstva nase sudske medicine. Primenili su vec prepoznatljiv manir vestacenja: prvo ubede da je za vas mnogo povoljnije ako ne budete osudjeni kao krivac, na zatvor, vec vas proglase za neuracunljivog u trenutku izvrsenja delikta zbog dusevne bolesti. Onda sledi obecanje olaksice: lecicete se na slobodi, odnosno u civilnoj psihijatrijskoj bolnici. Time ste uspavani, kao pogledom pitona. Zrtva rasudjuje: u krajnjem slucaju sledi povremeni odlazak psihijatru ili kraci boravak u sanatorijumu, slicnom po ugodnostima onome u podnozju Avale. Tamo je kao u prvorazrednom hotelu: pristojan higijenski smestaj, turisticki ambijent, zelenilo i cvece, mirisu borovi, izlazak po sopstvenoj volji kad god hocete i dokle hocete, svetle, ciste i prostrane spavaonice, human odnos lekara. Potrebne su i takve dusevne bolnice za reprezentaciju pred strancima i zvanicnicima. Sledi nagli prelom, i to jos na samom sudjenju, u casu kada ne mozete nazad. Vestak izjavljuje da se stanje optuzenoga iznenada naglo pogorsalo, skoro do belog usijanja bolesti, zahteva lecenje pod strazom, prisilno, u bolnici zatvorenog tipa, kakva je, na primer, ova nasa. Kraj lepim nadama. Ne sekirajte se da ste se prvi opekli o ovaj vec oprobani sistem naseg pravosudja. Nekolicina mi je ovde poverila pricu istovetnu vasoj. Ne zelim da vas strasim, ali vec ste videli na sta sve ovo ovde lici: milicioneri, kruta kasarnska disciplina, i to sa kime i nad kim, losa hrana, nebriga medicinskog osoblja, zimi ubistvena hladnoca, leti nepodnosljiva sparina kao ova sada. †...‡ * Osoblju je, izgleda, najvaznije da su kapaciteti uvek popunjeni, jer se bolnica uglavnom izdrzava uplatama drzave za bolesnike, pa nije ni cudo sto su kreveti retko prazni i sto pojedince drze godinama i za neznatne prestupe, za koje bi, da su osudjeni kao zdravi na vremenski odredjene kazne, proveli znatno manje vremena liseni slobode. Pravog i efikasnog lecenja u ovoj bolnici nema, ali ima tavorisanja u tezim uslovima nego u klasicnim zatvorima, jednosatnih setnji dnevno u uskom prostoru okruzenom zidovima, radne terapije: seckanja slika ili gnjecenja gline u toboznjem umetnickom stvaranju, sto samo zaglupljuje one koji nisu ludi, a blesave cini jos mahnitijim. Nije ni cudo sto se pojacava oboljenje izvesnog broja zatvorenika u stalnom susretanju i druzenju sa najtezim paranoicima. †...‡ * Socijalni radnik u KPDB je sangvinican, korpulentan mladji covek. Potkozno tamno crvenilo, kao temenjaca kod odojceta, prekriva mu celavo teme i babasto, izboginjavelo lice, na kojem se kostrese retki brcici. Jednom prilikom pozvan sam na razgovor sa psihologom. Tu se slucajno zatekao i on. Psiholog je trenutno izasao poslom, pa smo u kancelariji ostali nas dvojica. Poveo je razgovor sa mnom raspitujuci se ko sam i zasto se nalazim u KPDB. Kada je cuo da sam na »meri bezbednosti« sto mi je objavljen clanak u emigrantskom listu, prosto je pobesneo od ljutine i na sav glas poceo da vice: »Jesi li ti lud? Dobro, ti si bolestan, cim si ovde, ali si i blesav, kad si mogao ista da pises za neprijateljske novine. Trebalo bi te posteno izmlatiti, da ti tako nesto vise nikad ne padne na pamet«. Zapenusio je i ostrvio se na mene, da sam pomislio kako ce odmah poceti da me samara. Ako je imao nameru da me zastrasi, mogao je biti zadovoljan. Kada se psiholog vratio, obratio mu se: »Ovakve ne zali, niti trosi vreme na njih«. Pokazivao je na mene nervoznim pokretima ruke. Uzalud mu je psihijatar mimikom pokusavao da nagovesti da treba da se smiri. »Nista se sa takvima nece postici«, nastavljao je naroguseni sociolog: »Njih treba slati na fizicke radove, da u znoju lica iskijavaju besove. More, i to bi im bilo predobro. Nemci su za takve imali dobre metode«. Hucao je i stenjao, ushodao se kancelarijom, kolutao ocima. Bio je oduran i smesan istovremeno. Nikad nisam razaznao sta taj sluzbenik ozbiljnije radi u ustanovi, sem sto sam ga zapazao na sportskim i kulturnim priredbama zatvorenika i bioskopskim predstavama. †...‡ * Upravnik bolnice, mrtvacki zutoga lica, sporih i neskladnih pokreta, hrapava glasa, neiskrena pogleda, podsecao je na truljenje i jedva zapazljivo vegetiranje. U ocevim ocima predstavljao je, uprkos spoljasnjosti, sudbonosnu licnost u cijim rukama lezi sinovljeva buducnost, a time i »biti ili ne biti« porodice. Taj covek pred njim vestacio je da sam sizofrenik, njegov iskaz je izmenio odluku suda od lecenja na slobodi na meru bezbednosti u bolnici zatvorenog tipa. Otac je pokusao da od prvog vidjenja obuzda u sebi svaki izraz nepoverenja i pobune, da nepouzdanog sabesednika prihvati kao strucni i moralni autoritet, pokusa da ga zainteresuje za sina, za sadasnjost i buducnost jedne mladosti, da mi tako pomogne ma i za truncicu. Izraz lica morao je biti ljubazan, jer od tog coveka jos mnogo zavisi: da li ce sin boraviti u KPDB sest meseci, godinu, dve ili dozivotno. Trebalo je paziti na svaku rec, ne povrediti sujetu, ugoditi slavoljublju, raspiriti uobrazenost. Otac je znao da dobar deo danasnjih direktora nije na polozaju zbog stvarnih vrednosti, cak ne i zbog nedostatka boljih strucnjaka, vec zahvaljujuci daru dovijanja i uspinjanja lestvicama stranacke hijerarhije. Zato im je stalo do pohvale cak i od strane nistavila, a tesko im pada svaka zamerka ili objektivna procena sposobnosti. Uprkos namerama, otac je otpoceo razgovor ne bas diplomatski uveravanjem upravnika u moju zdravu psihu, u ono sto ovaj nije ni mogao, ni smeo prihvatiti, a da ne pobije samog sebe, jer ju je zvanicno ocenio bolesnom: – Mislim da je nastao krupan nesporazum u vezi sa zdravljem moga sina. I sam prilicno shvatam prirodu mladih, jer sa njima dugi niz godina radim kao prosvetni radnik. Poznajem dobro i sina, pazljivo sam pratio krize njegovog sazrevanja, a trazio sam povremeno i pomoc psihologa. Moj sin se u ranoj mladosti sukobljavao sa drustvenim normama. U njegovom povremenom ponasanju bilo je i antidrustvenih ispada. Pre nekoliko godina provereno je njegovo psihicko stanje u Psihijatrijskoj bolnici u Padinskoj Skeli na podsticaj SUP-a. Odande su odmah hteli da ga upute kuci kao zdravog, i samo na moj izricit zahtev zadrzan je cetiri dana. Dr Pavlovic je konstatovao poremecaj licnosti. Pojedini postupci moga sina mogu se shvatiti kao posledica pojacane adolescencije, a nikako kao znaci sizofrenije, druze upravnice. – Zakon pretpostavlja – nastavio je otac, jer je upravnik neugodno cutao – nasilno lecenje samo ako je rec o opasnom po okolinu licu, ukoliko njegova agresivnost ugrozava zivote i zdravlje drugih. Koga je moj sin ugrozio? Cudno je da su za pojedine psihijatre simptomi sizofrenije strastveno interesovanje za umetnost, religiju, politiku. Znaci, za njih je znatan deo covecanstva zreo za dusevnu bolnicu? – Vas sin se godinama sukobljava sa drustvom i zakonima. On se u tome pokazao vrlo upornim – najzad se cuo upravnikov glas. – Druze upravnice, pa i vi znate da dusevne bolesnike ne karakterise zestoko protivljenje poretku. Oni pokazuju otupelost i mirenje sa nepravdama i zlom u njemu. – Vas sin nije tezak bolesnik – pokusava upravnik da izbegne neposredan odgovor i da ostane veran vestacenju. – Kod njega je blazi oblik oboljenja, hiperaktivnost, neka vrsta skribomanije. To nije tako opasno. Ne, nikako. Proci ce to. Proci ce. Ima i poviseno misljenje o sebi. Kapriciozan je da po svaku cenu ucini ono sto je naumio. – Nabrojali ste crte koje su i moje, bojim se da su i vase, druze upravnice. Strepim da i mene, ovako starog, ko ne proglasi za nenormalnog. – I oseca se uvredjenim od vlasti, drustva, milicije! – Zar treba nekoga pravno proglasiti za bolesnika zato sto je ponekada nervozan, sto se pobuni na ponasanje milicije, ili, razumljivo i prirodno, odbija da bude ozvanicen za bolesnog i da se na silu leci? – Vi ste otac i na sve gledate sa roditeljske pozicije. Za vas je stupanje vaseg sina u ovu ustanovu i lecenje atak na licnost, nasilje drzavnog aparata, krsenje ljudskih prava. A za nas, koji smo duzni da sluzimo citavom drustvu, svako smestanje pojedinca u nasu ustanovu je vid zastite zajednice od krivicnog dela psihopata, od njihove samovolje i slepih nagona. Drzava se, cak, pokazala pravicnom i plemenitom prema vasem sinu, iako se vi ljutite na nju. Ona ga nije oglasila krivim za protivzakonito delo, samo se zastitila, da je privremeno ne ugrozava. Nestrpljenje nicemu ne vodi. Kada se vas sin zaleci do stepena da uvidja kako se ne mogu remetiti i rusiti postojece norme ponasanja, pusticemo ga na slobodu. – Druze upravnice, Vladimir je mlad covek koji tek treba da se oformi i nadje svoj put. Njemu treba pomoci. Nadam se da niko ne zeli da ga unisti do kraja. Jer, kako mi je poznato, druzenje sa teskim bolesnicima u ovakvoj sredini vise skodi zdravom nego sto pomaze. – Drustvo mora da zastiti svoje interese od svake opasnosti. Shvatite, mada vam je, mozda, tesko kao ocu da prihvatite, vas sin je narusavao propise i ugrozio drustvo. †...‡ * U toku nedeljne posete, otac mi je slikovito, kako vec ume kao dugogodisnji predavac knjizevnosti, opisao posetu drzavnom tuziocu. Nije hteo nista da mi zataji, iako ishod posete ne moze mnogo da nas obraduje. – Dolazim kao brizan otac Vladimira Markovica – rekao je otac. – Svakako se secate mladica na cijem ste rocistu zastupali optuzbu? Slucaj sa intervjuom, objavljenim u inostranstvu. Zeleo bih da vas podsetim na njega. Verujem da cete imati razumevanja za sudbinu nepromisljenog mladica i da cete se zaloziti za njegovo otpustanje iz KPDB, u kojem je vec godinu dana. Punacno, okruglo lice drzavnog tuzioca u toku ocevog govora polako se menjalo od prirodne dobrodusnosti u namrgodjenu ozbiljnost. Misici lica su se zatezali, crte su grubele pod navalom pretece zlovoljnosti. Taj izraz je, vec pomalo zbunjenog oca, jos vise pomeo te je zaboravio da izlozi vaznije pripremljene cinjenice. Sta govorim, pomislio je. Poceo sam kao sudija o svome sinu. Lepa pomoc! Jos ga karakterisem lose. – Sud je rekao svoje – uzvraca tuzilac hladno. – Pravosudje je ustupilo mesto lekarima, jedino pozvanima da odrede psihicko zdravlje vasega sina i vreme moguceg izlaska. – Nisam pravnik – nastavljao je otac – samo prosvetni radnik, koji je s omladinom radio godinama i prilicno poznajem psihu mladih. Uveravam vas, moj sin nije nikakav neprijatelj drzave, samo je razmazeni jedinac, dosta nacitan, zapahnut pesnickim snovima o sluzenju pravicnosti i istini, shvacenih sasvim individualisticki. Kriv je sto je clanak objavio tamo gde nije smeo, i kaznjen je. Zar ne mislite da je i dosadasnji boravak u KPDB odgovarajuca kazna za ucinjeni prestup? Kod nas cesto i tezi prestupnici prolaze sa manjim kaznama. – Vas sin nije oglasen krivim, jer je, smatralo se, u trenutku izvrsenja dela bio bolestan. On se leci. Koliko treba da ostane na lecenju ne odlucujem ja, niti sud, vec psihijatri. Njima se obratite da vas obaveste o stanju njegovog zdravlja. †...‡ * – Mi smo imali najbolje namere prema vasem sinu, kada smo usvojili prvi nalaz vestaka da se leci na slobodi. Znate tok sudjenja, prelomni momenat u procesu, stav druga upravnika bolnice da se stanje zdravlja vaseg sina opasno pogorsalo i da se on mora leciti u ustanovi zatvorenog tipa. Ponavljam vam, mi smo nemocni kada je u pitanju teska bolest. – Moj sin nije sizofrenik – ocajno uzvraca otac. Ja se ni na sudu nisam slozio sa takvom ocenom njegovog zdravlja. On nikada nije bilo ciju bezbednost ugrozio. I drug upravnik me uverava da je u pitanju skribomanija, preterana strast za pisanjem. Od nje ni dlaka na glavi nece nikome pasti. I zar zbog toga da godinama trpi zatvoren? Sve je otac mogao da kaze, ali nikako da boravak u KPDB nazove tamnovanjem. Drzavni tuzilac je naglim ustajanjem oznacio da je razgovor okoncan: »Izvinite me sada, moram na hitnu sednicu. U stalnoj sam vezi sa medicinskim strucnjacima u KPDB i cim se ukaze novi momenat u bolesti vasega sina, ucinicemo sa svoje strane sto nam pristoji«. Tako se okoncao prvi i jedini ocev razgovor sa drzavnim tuziocem, bez tracka svetlosti za mene. Otac se, ipak, nadao i dalje. U koga? U sta? Otac mi je, prepricavajuci sadrzaj razgovora i svoje utiske, ipak poverio duboko uzdanje u postojanje mogucnosti da se neke drustvene snage, ni sam nije znao koje i gde ih pronaci, ubede da je besciljno godinama drzati izmedju zidova coveka zbog jednog objavljenog dopisa, da ce se pojaviti neki dobrotvor i kao carobnim stapicem razvejati u pramenje dima lakrdiju spletenu oko mene. »Postoji zabluda, pogresno sagledanje slucaja, netacna obavestenost o tebi« – kaze mi. »Pa mi volimo ovu zemlju, nismo mi ti koji je podrivaju, ruse. To mora svakome da postane jasno.« †...‡ * Kancelarija pomocnika upravnika zatvora prvi put mi se cini gostoljubivom i prijatnom, ali ne i sam staresina. Dezmekasti covek mrzovoljno pruza resenje o otpustu: »Ne zaboravi obavezu«, strogo opominje, »da redovno odlazis na kontrolne razgovore sa psihijatrom dispanzera Bolnice ‘Dr Laza Lazarevic’, najpre jednom mesecno, a kasnije, kada on odredi, jedanput u dva meseca. Podsecam te na clan 64, stav 5 KZ SFRJ«. I cita mi iz Zakona: »Ako se ucinilac, koji je na meri bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lecenja na slobodi ne podvrgne lecenju na slobodi, ili ga samovoljno napusti, sud mu moze izreci obavezno psihijatrijsko lecenje u zdravstvenoj ustanovi. Jesi li dobro razumeo?« Cutim, klimam glavom i primam resenje. Znam i ono sto mi ne saopstava. I ta mera lecenja na slobodi po zakonu traje najdalje dve godine, pa automatski prestaje. Ocigledno osmisljava prinudu, sankcionisanu zakonom, da se jos dve godine kaznjenik ne ispusta iz celjusti zastrasivanja, prisilne pokornosti i drustvene pasivnosti. Odlucan sam u jednome: nikada vise necu uzimati uspavljujuca sredstva, toboznje lekove, koji samo potkopavaju zdravlje i razaraju psihu. Nikakav zakon me nece vise na to prisiliti. ) Iz: Vladimir Markovic, Zatocenik savesti*, »Slobodna knjiga«, Beograd 2000, str. 11–12, 24–26, 60–61, 62, 66–67, 82–84, 114, 115–116, 197. Oprema redakcijska.

Posaljite nam vas komentar