Toliko smo se vec familijarizirali sa zlom da smo cak prestali da ocenjujemo i meru i tempo naseg propadanja. Za samo poslednjih mesec dana doslo je do nove serije autoritarnih mera – ustavne promene su jos vise ucvrstile autokratsku Milosevicevu vlast, Crna Gora je prakticno izopstena iz federacije, novi izborni zakoni su i ono malo mogucnosti demokratskih izbora obesmislili, novi Zakon o javnim preduzecima jos vise je ogranicio ionako tanku lokalnu samoupravu, represije i hapsenja clanova Otpora i opozicionih stranaka nastavlja se razdeseno, valjda da bi se sto spremnije docekao antiteroristicki zakon, koji ce konacno da zatre svako drugo misljenje.

Duboki koreni ratobornosti

Da li ce nam iz ovih crnih oblaka bog Mars uskoro poslati nove munje i gromove nezahvalno je predvidjati. Ali se zato ne mogu tako lako prenebregnuti neka poredjenja koja se prosto sama po sebi namecu. Milosevic je, na primer, nedavno primio dve poklonstvene delegacije, najpre delegaciju Srba sa Kosova, a zatim delegaciju crnogorskih plemena (!), koje su mu izrazile duboku lojalnost. Iskustvo nam pokazuje da je primanje lokalnih vodja zlokobni znak o pravim namerama glavnog vozda. Tako je Milosevic svojevremeno, kada je radio na osvajanju delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine, na svoj divan primao Karadzica i Mladica iz RS, Babica i Martica iz nekadasnje RSK. On je na taj nacin svima davao na znanje da drzava Srbija jos nije dovrsena, da njene granice nisu konacne, a dokle god su granice aktuelne, aktuelni su i ratovi. Tako je sada i sa Crnom Gorom.

Rezim za korak ispred opozicije

Za buducnost Srbije sada je najinteresantnije kako ce se opozicija suociti sa ovim najnovijim talasom rezimskog nasilja. U ovoj vecitoj igri politickog nadmetanja, nametljiva vlast je stalno za korak ispred neinventivnih opozicionih stranaka. Kada je, recimo, pre nekog vremena rezim najavio odrzavanje izbora, opozicija se odmah bacila na pravljenje zajednickih odbornickih lista. I tu se opet pokazalo koliko je njihova kvalifikovanost i spremnost za saradnju suplja sa svih strana. Jedni su za izlazenje na izbore, drugi nisu (Draskovic). Jedni su uvereni da je tesko dobiti izbore protiv ovakvog rezima, drugi tvrde da ne postoje izbori koje Milosevic moze da dobije, bez obzira na sve trikove (Djindjic). U pravljenju izbornih lista gotovo svi su ispoljili tako neumerene zahteve da bi ih i povecanje odbornickih mesta za 200 odsto tesko zadovoljilo. Vojvodjanska opozicija, opet, za lokalne izbore trazi 51 odsto, a mozda i vise odbornickih mesta, sto je u beogradskim opozicionim centralama izazvalo zestoku srdzbu. Jednostavno, u planiranju zajednickih predizbornih akcija nema promisljene strategije i samopouzdanja, vise se ide za impresijama i uskogrudim interesima.
Rezim je odavno navikao da rukovodi krizom i da se u njoj udobno smesta; opozicija i dalje plitko ore i iz takve njene setve tesko moze da izraste ista bolje. To samo jos vise uvecava nase opste zlo.