| Dijalog
Samoobmane i za izvoz (2)
Ne mogu da poverujem da je moj profesor sa katedre za anglistiku na
Filozofskom fakultetu u Nisu Ljiljana Sedlar na skupu u Bredfordu govorila
o situaciji u nasoj zemlji u onakvom svetlu. Citajuci tekst Ane Devic posebno
sam bio iznenadjen govorom Ljiljane o »nemoci i pasivizaciji mladjih
generacija (bivsih) Jugoslovena« kada je rekla da su »mladi
ljudi koji zive sa svojim roditeljima i clanovima sire porodice emocionalno
i moralno bogatiji nego ljudi u ‘zapadnim’ kulturama, da to moze biti stvar
‘kulture’, te da izmedju ‘nas’ i ‘njih’ postoje sustinske razlike«
(Republika, br. 235, A. Devic: »Samoobmane i za izvoz«).
Visoko postujuci Ljiljanu kao strucnjaka i profesora, nisam ipak mogao
a da se ne prisetim njenih reci izrecenih na jednom od njenih predavanja
na fakultetu kada je rekla, u sustini, da se cuvamo svojih roditelja i
njihovog prevelikog uticaja na nas zivot i odluke koje donosimo, da su
nam oni doneli ali i da mogu da nam uzmu zivot, da se drzimo prirode i
zakona koji vladaju u njoj (ovo je potkrepljeno pricom o mladuncima ptica
koje zive u gnezdu svojih roditelja samo do momenta kada im krila ojacaju
i kada nauce da lete; onda se oni odvajaju od svojih roditelja, da se ne
vrate i ne vide ih nikada vise).
Negativni uticaji prevelike kontrole roditelja na zivot mladog coveka
bili su potkrepljeni i mnogobrojnim primerima iz engleske knjizevnosti:
»Majke, kako to cudno zvuci«, drama Harolda Pintera »Rodjendan«
u kojoj glavni junak nije u stanju da se suprotstavi spoljnom svetu zbog
uticaja »majke«, Sekspirov »Hamlet« i Ofelijina
neodlucnost da prihvati Hamleta zahvaljujuci njenom bratu Leartu i ocu
Poloniju, slicna paralela u drami Dzona Ozborna »Osvrni se u gnevu«.
Cehovljev »Galeb« gde mladi i ambiciozni covek Konstantin,
neshvacen od svoje majke, na kraju izvrsava samoubistvo... i bezbroj drugih
primera.
Da li emocije i nesto sto covek naziva moralom zavise od kulture, kako
tvrdi profesor Ljiljana, ili su one nesto imanentno u coveku? Verujem da
covek, ma kojoj kulturnoj ili etickoj grupaciji pripadao, poseduje samim
rodjenjem neke kategorije u svom mentalnom i psihickom sklopu koje ga teraju
da u odredjenim situacijama reaguje – normalan covek reaguje na nepravdu,
na laz, licemerstvo, nasilje, represiju u bilo kojem obliku, na sve sto
u prirodi ne postoji, sto nije prirodno, sto se kosi sa prirodnim ili,
ako hocete, bozanskim redom. On, to jest priroda u njemu, reaguje. Ukoliko,
nakon njegovog reagovanja, te neprirodne anomalije drustvo sankcionise
i iskoreni, onda je to drustvo zdravo, onda je taj covek zadovoljan i srecan
sto je upravo zahvaljujuci njegovoj reakciji ta anomalija eliminisana i
sprecena da se razvija. On ide dalje kroz zivot. Ukoliko, medjutim, nakon
njegove reakcije ta anomalija i dalje nastavi da se razvija u drustvu,
onda je to drustvo bolesno, a zariste bolesti je vlast koja ne samo da
ne cini nista da eliminise anomaliju, nego je i pothranjuje i jaca. Onda
taj covek pocinje da oseca bespomocnost i zbunjenost, a anomalija, osokoljena
nereagovanjem vlasti, jos vise se ustremljuje na njega i razjeda mu onaj
deo tkiva koji je jos uvek zdrav. Kada anomalija pojede sve zdravo tkivo
tog coveka, ona u njegovim ocima prestaje da bude ono sto jeste. Onda covek
vise ne vidi i ne prepoznaje tu anomaliju jer je on sam u stvari anomalija.
On je zavoleo »Velikog Brata« (Dzordz Orvel, 1984),
on je deo masine, deo cudovista, djavolja kreatura. On vise nije u stanju
da realno posmatra stvari oko sebe, ceo svet vidi iskrivljeno i ono sto
misli da je shvatio ispravno, shvatio je na svoj nacin iskrivljeno.
Ta bolest u njemu moze biti tako jako ukorenjena da jednostavno postane
neizleciva. Recimo, Causesku do poslednjeg momenta nije bio u stanju da
sagleda realnost (a ona je bila da ce biti brutalno streljan), i cak je
u poslednjim trenucima svog zivota pretio narodu Rumunije da ce videti
ko je on i sl.
O velicini bolesti srpskog naroda uverio sam se kada sam putovao vozom
ka Vranju. U kupeu sam bio sa dvojicom Makedonaca i kada smo kod Grdelicke
klisure prosli pored ugljenisanog putnickog vagona stradalog u NATO bombardovanju,
kada je poginulo desetine ljudi, na licima svojih saputnika sam video izraz
krajnjeg zaprepascenja i uzasa. Jednome od njih je cak toliko pozlilo da
je morao do WC-a da bi povracao. Mene slika ugljenisanog vagona nije ni
izbliza toliko uzbudila. Bio sam naviknut na uzas i na smrt. To je bio
trenutak kada sam postao svestan prisutnosti cudovista u meni, kada sam
shvatio da sam i ja inficiran, mada sam se pre toga mogao kladiti da nisam.
Put do ozdravljenja naseg naroda sigurno ne ide tako sto bi svu krivicu
svalili na druge, sto bi koristili termine »mi« i »oni«
(kao sto Ljiljana rece u Bredfordu), sto bi se smatrali moralnijim i emotivno
iskrenijim od njih. Stavise, svaki oblik podvajanja – mi i oni, jedni i
drugi itd. – stetan je jer on pothranjuje cudoviste. Ono se moze razvijati
samo ako je izolovano od ostalog normalnog sveta; medjutim, u dodiru sa
normalnim ono gubi na snazi i postepeno umire. Zato je i jedini izlaz iz
ove nase situacije u svakolikoj integraciji sa svetom, u potpunom upijanju
i apsorpciji svetskog sa ma koje strane ono dolazilo: sa istoka, zapada,
severa ili juga; iz Japana, Amerike, Bugarske ili Somalije. Jer interkulturalnost
je neminovnost zivljenja na ovoj nasoj planeti, svidjalo se to nekom ili
ne. Ili, kako jednom rece moj profesor Ljiljana, jedinstvo mladih individualnih
raznolikosti je ultimativna slika sveta.
Dejan Kostic
|
