Pod disidentima i disidentstvom se obicno podrazumeva jedna osobena politicka i kulturna pojava u zemljama »realnog socijalizma« iz razdoblja izmedju Staljinove smrti (1953) i pada Berlinskog zida (1989).¹ O toj pojavi postoji obilna literatura, mahom hronicarska, koja opisuje iskustva disidenata u pojedinim zemljama.²
U nasoj zemlji o istoj pojavi nema ni hronika, a kamoli istrazivackih radova. Razlozi su visestruki: izuzimanje iz kruga zemalja »realnog socijalizma«, verovanje da toga u nas nije ni bilo³ ili demonizacija same pojave – »neprijatelji«, »izdaja«, »ekstremizam«, »najkonzervativniji boljsevizam«⁴ i »napalm-covekoljublje«⁵ – kojom se cini izlisnim analiticki pristup.
Analiticari kulture ipak otvaraju put istrazivanjima. Tako, na primer, Mirko Djordjevic disidentstvo posmatra kao pojavu koja je izmedju revolucije i reforme, a javlja se kroz istoriju religije i crkve, u novije vreme – komunizma.⁶ Slicnog je gledista i sociolog Bozidar Jaksic, koji disidentstvo smesta u tradiciju pobunjenika i jeretika.⁷ Od vece nam je pomoci jedan od najpoznatijih disidenata, Mihajlo Mihajlov, koji pojam disidentstva etimoloski izvodi iz latinske reci »dissideo« koja znaci »ne slazem se«. »Prema tumacenjima enciklopedija«, podseca Mihajlov, »pojam disidentstva odnosi se na ljude koji su u istoriji javno istupili protiv opsteprihvacenog misljenja, ideologije, dogme«. Kao primere navodi Martina Lutera, i dodaje: »U nase vreme disidenti su se proslavili otvorenim otporom jednopartijskoj diktaturi u svim komunistickim zemljama«.⁸
Ocene o disidentima, bez obzira kakve su i koliko su cinjenicki zasnovane, uzimamo kao znak da oni, ipak, postoje, da se ne mogu sakriti. Analiticki pristup, pak, najvise drzi do cinjenica i argumenata, a manje do vrednosnih ocena. Mimo tradicije hagiografskih ili apokrifnih spisa, nastojacu da koliko god mogu racionalnije rekonstruisem gradju o pojavi koja nas zanima – disidentstvo i disidenti u Srbiji (ogranicenje na Srbiju namece istrazivacki projekat u okviru kojeg je ovaj tekst nastao).
Pod disidentstvom podrazumevam kriticki stav prema vladajucoj ideologiji i njoj odgovarajucem poretku koji se izrazava javno i kontinuirano kroz duze vremensko razdoblje i izrazava nadu u slobodu i demokratiju. Ovde, dakle, nije rec o bilo kakvom neslaganju sa vladajucom ideologijom i rezimom, niti o svima onima koji su dolazili pod udar rezima ili sami sebe proglasavali disidentima. Rec je o pojavi koja spada i u kulturu i u politiku; teziste hronike je na politickom, a analize na kulturnom aspektu ove slozene pojave.
Ogranicenje istrazivanja samo na Srbiju ostaje bez uvida u celokupno jugoslovensko iskustvo i bez uporedne analize slicnih iskustava u drugim zemljama »realnog socijalizma«. Van vidnog polja ostaje i bogata gradja o krugovima intelektualaca koji su delovali u inostranstvu.⁹ Izvesna ogranicenja dometa analize poticu i otuda sto su mnogi izvori teze dostupni (pre svega, policijski i sudski spisi).
Uz sva ogranicenja izvora i »delikatnosti« teme, nadam se da ce ovaj rad biti prilog »otkrivanju« disidentstva i daljem istrazivanju raznih znacenja jedne slozene i znacajne pojave nase novije politicke i kulturne istorije.

U vreme kada su se komunisti tek spremali za »put ka vlasti« Staljin i SSSR su bili neprikosnoveni uzor i oslonac, narocito uoci i tokom Drugog svetskog rata. Tada je kritika Staljina i staljinizma bila izuzetno hrabar cin, a autor izlozen riziku gubitka i samog zivota. I kada su osvojili vlast, bili su krajnje odbojni prema kritici, bilo iz krugova »saputnika« bilo iz vlastitih redova. U takvim okolnostima, kriticari i slobodari bili su prava retkost, za sta su placali visoku cenu.

Ubistvo »prve laste«

Zivojin Pavlovic (1898–1941), nesvrseni pravnik i publicista, visegodisnji funkcioner KPJ i medjunarodnih organizacija bliskih komunistima (dugo je ziveo u Parizu), napisao je jednu od prvih dokumentovanih analiza–kritika staljinizma. U knjizi Bilans sovjetskog termidora, objavljenoj 1940. godine, Pavlovic podrobno prikazuje »moskovske procese«, odnosno likvidaciju mnogih clanova boljsevicke partije i vlade (i vojske), kao i funkcionera Kominterne.¹⁰ U svemu tome on vidi zavodjenje »licne diktature Staljina i njegove klike«. Pavlovic izvesno zakasnjenje u objavljivanju kritike nalazi u partijskoj disciplini, verovanju da ce ruske mase zaustaviti teror, a narocito u tome sto smatra da ne treba, u sve tezoj medjunarodnoj situaciji, »ubiti poverenje radnickih masa izvan Rusije u Sovjetsku Uniju«. Knjigu ipak objavljuje jer ga zabrinjava sirenje terora, uznemirava ga pakt sa Hitlerom i nada se da ce preko javnosti pomoci bar ponekom da se izbavi iz terora.¹¹
Knjiga Zivojina Pavlovica, medjutim, nije dospela do javnosti. Zaplenjena je vec u stampariji odlukom tadasnjeg rezima koji je, bas u to vreme, uspostavljao diplomatske odnose sa SSSR-om. A sve dok nije ponovo stampana (1989), sirena je kao fotokopirani »samizdat« u uskim krugovima intelektualaca a i politicara (medju njima se, prema izvesnim indicijama, u vreme sukoba sa Staljinom 1948, pomisljalo cak i o »rehabilitaciji« Pavlovica). Primerci knjige dospeli su, pak, do funkcionera KPJ koji su, kao vlast u »Uzickoj republici«, organizovali poteru za hvatanje Zivojina Pavlovica koji se u okolini, na Zlatiboru (u svom zavicaju), krio od svake vlasti. Nasavsi se u zatvoru sa mnogim »petokolonasima«, podvrgnut je i takvoj torturi od strane njegovih dojucerasnjih partijskih drugova, tako da ni rodjeni brat nije mogao da ga prepozna nakon otkopavanja grobnice streljanih uoci povlacenja partizana iz Uzica (28. novembra 1941. godine).¹²
Pavlovic, svakako, nije ni prvi niti najpoznatiji kriticar staljinizma. A u tome, ipak, nije, ni u vlastitoj zemlji, »tikva bez korena«. Naime, jos 1920. godine (na Vukovarskom kongresu KPJ), kada se raspravljalo o ulasku u Kominternu, znatan broj socijalista je pruzio otpor diktatu »21 uslova«; i drugi komunisti su pruzali izvestan otpor »boljsevizaciji«, zbog cega su i stradali u raznim »cistkama«. Bez vidljivijeg traga u javnosti, ostali su nepoznati i svi razlozi njihovog stradanja.
Zivojin Pavlovic je poput laste poleteo ka tada dalekoj javnosti; mucki je ubijen a trag u kulturi ostao je skriven.

Zgazeni »saputnik«

U prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, Jugoslavija je spolja izgledala kao demokratska drzava. Iznutra je bila antidemokratska. Fasada je izgledala svetlo, a unutra je bilo sve tamnije.¹³ Prividno je dopustena sloboda stampe, pojedini opozicioni listovi izlazili su i nakon uspostavljanja partijske drzave (Republika do 1956, a Slobodni Dom do 1963), a stvarno je gusena svim sredstvima (glasilo Demokratske stranke, Demokratija je, na primer, spaljivana na ulicama a graficki radnici su odbili da je stampaju te se tako – »ugasila«). Dopustene su i politicke stranke, u stvari njihova rukovodstva ali ne i njihova celovita struktura. Bezmalo sve stranke su bile unutar Narodnog fronta koji je bio pod dominacijom Komunisticke partije, iako ona sama nije bila registrovana (sve do 1948. mahom deluje ilegalno – konspirativno). Bilo je i izbora, ali je to bila »trka jednog konja«. Pobeda je bila rezervisana (i kradjom glasova – »presipanjem« kuglica kojima se glasalo). U skupstini i vladi bilo je i nekomunista, prema sporazumu Saveznika, ali su oni ubrzano nestajali ili se »pretapali« u komuniste. Dakle, prividno su postojale institucije parlamentarne demokratije – sloboda stampe, sloboda politickog organizovanja i delovanja i sloboda izbora. Postojala je i opozicija – »vanfrontovska« i »frontovska« – ali se i ona ubrzano »gasila«. Nista od toga nije bilo formalno zabranjeno, ali je sve fakticki onemoguceno i odgurnuto na »smetliste istorije«, u ime novog poretka – bespartijske demokratije i samoupravljanja.
Dragoljub Jovanovic (1895–1977), profesor univerziteta i politicar, bio je jedan od najvidjenijih pregalaca novog poretka i jedna od prvih i najpoznatijih njegovih zrtava.¹⁴ Kao mladi patriota, ucestvovao je u ratu da bi potom bio upucen na skolovanje u Francusku, gde je i doktorirao (ponosno je isticao: »Ja sam ucenik Anatola Fransa i Zana Zoresa«). Pokretao je listove i casopise u Kraljevini, osnivao ustanove za istrazivanja i prosvecivanje, predvodio »zemljoradnicku levicu« i bio jedan od osnivaca Narodne seljacke stranke. Javno je kritikovao antidemokratske tendencije i zastupao ideju o najsiroj jugoslovenskoj i balkanskoj saradnji uz punu otvorenost zemlje prema svetu. Bio je i u Spaniji, da podrzi republikance.
Kao pristalica najsireg udruzivanja antifasistickih snaga, jedan je od organizatora Narodnog fronta.
U svojoj javnoj delatnosti, naucnoj i politickoj – iz koje je nastalo na desetine knjiga i na stotine clanaka – nastojao je da poveze sve ono sto je smatrao najboljim u liberalizmu i socijalizmu (»racionalni socijalizam«).¹⁵ Branio je tekovine parlamentarne demokratije i zalagao se za prosirenje demokratije na privrednu i socijalnu sferu (»organizovana demokratija«),¹⁶ ostajuci u najboljem delu tradicije socijalne demokratije (»radna demokratija«).¹⁷ Sa takvog stanovista je javno kriticki osporavao antidemokratske tendencije u svojoj zemlji. Zbog toga je hapsen i osudjivan, sa fakulteta suspendovan, ali je u svojoj javnoj delatnosti ostajao istrajan.
Uoci i tokom rata bio je za saradnju sa komunistima, ali na ravnopravnim osnovama – partnerski. Mnogi njegovi saradnici i sledbenici bili su u partizanima, dok je sam Jovanovic okupaciju proveo u ilegali. Ocekujuci da ce biti prihvacen kao partner od strane komunista, on je od prvih dana jedan od najvidjenijih nekomunistickih pregalaca u stvaranju novog poretka, kao poslanik i visoki funkcioner Skupstine i Narodnog fronta, ostajuci i dalje generalni sekretar NSS i profesor Pravnog fakulteta. Nesklon opoziciji izvan Narodnog fronta, on je predstavljao najjacu grupaciju »lojalne opozicije«. Istrajnije od Grola, lidera Demokratske stranke i vanfrontovske opozicije, Jovanovic se borio za slobodu stampe i, sire, za slobodu od straha koja je nadolazila sa komunistickom strahovladom.¹⁸ U tada jos donekle postojecoj javnosti, u Skupstini i preko dela stampe, borio se i za slobodu politickog delovanja i za nezavisno sudstvo. S narocitom upornoscu zastupao je interese seljaka i suprotstavljao se nasilnoj kolektivizaciji. Kao pristalica saradnje sa SSSR-om, ukazivao je na potrebu sire saradnje sa citavim svetom, umesto oslanjanja samo na jednu zemlju.
Svojim javnim kritickim delovanjem, Jovanovic je, medjutim, ubrzo postao smetnja uspostavljanju punog monopola vlasti komunista, rezima partijske drzave. »Ja sam za Narodni front«, naglasava Jovanovic u skupstinskoj debati (1945), »ali za Narodni front koji ce to doista i biti, a koji nece biti igracka ili fasada, ili paravan u rukama jedne jedine partije«.¹⁹ On nece da bude niciji »sakadzija« (vodonosa), vec ravnopravan ucesnik u parlamentarnoj demokratiji. Teznju Jovanovica za partnerstvom najdrasticnije je prikazao, takodje u skupstinskoj debati (o Petogodisnjem planu, aprila 1947), tadasnji savezni ministar Milovan Djilas; »uporedjenje Tita i Jovanovica« Djilas vidi kao »uporedjenje izmedju sokola i gmizavca«.²⁰ Djilas prikazuje Jovanovica i kao jednog od najvecih ne samo politickih protivnika, vec i »neprijatelja«, nalazeci da kritika oslanjanja samo na SSSR znaci podredjivanje »americkom imperijalizmu«. »Nije nimalo slucajno«, istice Djilas, »drugovi narodni poslanici, sto je poslije Draze Mihajlovica najveci heroj Herstove stampe bas Dragoljub Jovanovic«; iza njega stoji »fasisticka americka stampa«. Ovde, dakle, nije rec o normalnoj kritici, o opoziciji (jos i lojalnoj), nego o dvolicnjaku, demagogu, protivniku, neprijatelju, ostatku reakcije koji ce, istice Djilas, biti naprosto pregazeni ostvarenjem Petogodisnjeg plana kojim cemo, veli on, »za nekoliko godina stici Englesku«, pa dodaje: »Pitanje se postavlja, mozda kroz deset ili osam godina, i o prestizanju Amerike«.²¹
Govori Dragoljuba Jovanovica prekidani su upadicama i larmom iz poslanickih klupa, Jovanovicu je oduzet imunitet narodnog poslanika (zbog govora o spoljnoj politici, zadrugama i tuzilastvu), organizovan je puc protiv njega u Narodnoj seljackoj stranci, kolege su ga izbacile sa fakulteta (zbog delovanja »suprotno nauci«), organizovani su »macji koncerti«, pljuvanja i premlacivanja, a ubrzo je priredjeno i sudjenje za »politicki verbalni delikt« i osudjen je (1947) na 9 godina strogog zatvora²² (u Kraljevini je dva puta osudjivan, 1932. i 1939. godine, na nesto vise od dve godine zatvora, jednom i na internaciju, a u novoj Jugoslaviji je samo jednom sudjen, ali na cetvorostruku kaznu zatvora i trajnu »internaciju« u »unutarnjoj emigraciji«).
Za razliku od Zivojina Pavlovica, Jovanovic je prosao samo kroz verbalnu torturu samog vrha partijske drzave, i preziveo je zatvor. Nakon robije (1955), Jovanovic je i dalje pisao i u »samizdatu« izdavao svoja dela, mahom secanja i psiholoske i socioloske analize javnih licnosti iz novije istorije.

Najslavniji disident

Zna se da je o disidentima mnogo sta sporno, ali je opsta saglasnost da je Djilas najpoznatiji i najveci disident, daleko pre disidentstva Solzenjicina, Saharova, Mihnjika, Havela i drugih. Njegove knjige nalaze se u mnogim bibliotekama. Najpoznatija od njih – Nova klasa (prvo izdanje, na engleskom jeziku, 1957, a domace izdanje tek 1990. godine) – prevedena je na bezmalo sve poznatije svetske jezike i nalazi se u svakoj boljoj biblioteci sveta. U svetskoj javnosti je prisutan decenijama, bezbrojnim clancima, intervjuima i knjigama, da bi u vlastitoj zemlji poceli da ga objavljuju tek potkraj veka, kada je Jugoslavija vec bila u dubokoj krizi, uoci jugoslovenskih ratova koji ce je razoriti.²³
Milovan Djilas (1911–1995), knjizevnik i prevodilac, predratni ilegalac, robijas i clan Politbiroa KPJ, jedan od najblizih Titovih saradnika tokom rata i neposredno nakon njega, general, ministar, sef Agit-propa i predsednik Savezne skupstine. Kao jedna od kljucnih licnosti »nevidljive vlasti«, sto je omiljeni izraz samoga Djilasa kada pise o prvim poratnim godinama,²⁴ bio je najisturenija javna figura partijske drzave. Vazio je za recitog ideologa i ostrog revolucionara, ponekad i brutalnog (u vreme »druge faze revolucije« i prilikom ucvrscenja nove vlasti), ali i za jednog od najliberalnijih funkcionera partije i drzave.
Djilasov put u disidentstvo zapoceo je (1948–1950) odbranom od Staljinovih napada i kritikom staljinizma u SSSR-u, nastavio traganjem za novim modelom socijalizma, uvodjenjem samoupravljanja i zalaganjem za novu ulogu KPJ (1950–1952), da bi prelomni trenuci nastupili krajem 1953. i pocetkom 1954. godine. Tada Djilas objavljuje seriju clanaka u partijskom listu Borba, koji se »proradjuju« u partijskim organizacijama citave zemlje, u traganju za mogucnostima »demokratizacije«.²⁵
U prvom od tih clanaka, Djilas omedjava doseg svojih htenja: revolucija je osvajanje vlasti; kao takva, ona se vec dogodila i treba je dalje razvijati, ponajvise »novim zanosom« mladih narastaja. Takav zanos valjalo bi usmeriti narocito protiv »deformacija«, pre svega privilegija i zloupotreba koje poticu iz samog sistema. Potrebno je, takodje, biti tolerantniji prema razlikama u gledistima, biti spreman i da se ostane u manjini s vlastitim stavom. Posebno je naglasena potreba za postovanjem zakona i pravnog poretka, jer »odlucivanje na osnovu neke nepropisane pravde, makar bilo pravedno i dobronamerno, ne moze da se danas ne pretvara u samovolju i birokratski despotizam«.
Najsnazniji odjek imala su Djilasova gledista o politickim slobodama. On smatra da je monopol jedne partije nuzan u ratu a suvisan u miru. A da bi monopol nestao, neophodno je, pre svega, osloboditi se iluzije da su komunisti »ljudi narocitog kova«. Treba shvatiti da i van partije postoje svesne socijalisticke snage. Nuzno je, takodje, ukloniti otpore demokratizaciji koji poticu prvenstveno od profesionalnih politicara.
Demokratizacija, onako kako je Djilas tada zamislja, iskljucuje formiranje bilo kakvih autonomnih grupa, a posebno politickih stranaka. Tako nesto Djilas ceni kao vracanje unatrag. Rec je samo o promeni shvatanja i ponasanja pojedinaca, u prvom redu komunista, unutar okvira datog politickog poretka. Ostrica njegove kritike najvise je uperena prema zastarelom metodu rada partijskih organizacija kojima dnevni red diktiraju »odozgo« te one diskutuju mahom u prazno, uglavnom mimo problema stvarnog zivota. »Ocevidno«, istice Djilas, »nikome ne pada na pamet da bude protiv Saveza komunista. Ali izgleda da je opravdano biti protiv staljinistickih ostataka u njemu, ili jos tacnije – protiv staljinisticke varijante lenjinisticke partije, jer bas to u svakom pogledu, a narocito u pitanju demokratije, koci dalji razvitak«. Na putu »demokratizacije« nalazi se i moralna hipokrizija u partijskim vrhovima koju on prikazuje u ogledu »Anatomija jednog morala«, objavljenom u casopisu Nova misao, januara 1954, neposredno pred plenum CK SKJ, sazvan zbog – »slucaja Djilas«. 
Na tom plenumu, vec u uvodnoj reci generalnog sekretara Josipa Broza Tita, Djilasovi clanci su ocenjeni kao napad na Savez komunista i pokusaj njegove likvidacije, sto znaci pokusaj restauracije kapitalizma. Glavno obrazlozenje osude dao je, uz Djilasa partijski ideolog, Edvard Kardelj. On polazi od postavke da »mi birokratizam kao sistem nismo imali, barem ne u reakcionarnoj formi«, odakle sledi da je Djilasov predmet kritike – staljinizam – u stvari, puka fikcija. »Onaj koji sa anarho-liberalistickim shvatanjima demokratije napada nas postojeci socijalisticki demokratski sistem i kurs njegovog daljeg razvitka«, istice Kardelj, »taj se u stvari postavlja na antidemokratske pozicije i otezava nasu borbu za socijalisticku demokratiju. Jos vise, on otvara vrata svima koji hoce da udaraju po socijalizmu«. Kao glavni dokaz u prilog ovoj oceni, Kardelj je rekao da bi Djilas hteo da pretvori SKJ u »debatni klub«. Pored svega, potegnuto je i Djilasovo poredjenje sa Bernstajnom i vec poslovicnim demonom – »revizionizmom«.
Ucesnici u diskusiji, sem dvoje (Vladimir Dedijer i Mitra Mitrovic), naprosto su se utrkivali i nadmetali u osudi Djilasovih ideja i gledista. Partijska presuda je neizbezna – iskljucenje iz partijskog rukovodstva i drzavnih funkcija. Ni sam Djilas se tada nije odlucnije suprotstavio bujici osuda. (Tek nekoliko meseci kasnije, sam ce napustiti SKJ, »vracanjem knjizice«.) Tito je zakljucio »slucaj« ocenom da je partija »neprobojna monolitna stena«.
Na popristu su ostali obrasci ideoloske i politicke likvidacije – »anarholiberalizam«, »debatni klub«, »otvaranje vrata neprijatelju« i slicni »grifovi«; uz vec ozloglasenu krilaticu »informbirovstina«, skovana je nova i jednako ubitacna – »djilasovstina«. Time je javni prostor za slobodno izrazavanje misljenja – pogotovo za kriticka gledista – postao sve skuceniji, a ostaci javnosti sve vise su instrumentalizovani.
Djilas se ubrzo nasao potpuno izolovanim. Partijski drugovi su ga ili osudjivali ili izbegavali. Izvan vladajuce partije, pak, vise nije bilo nikoga ko bi ga prihvatio ili podrzao jer su ili nestali sa javne scene, ili ih je ranije i sam Djilas »zaduzio«, pa su bili ravnodusni za njegovo stradanje, ili su se, jednostavno, plasili od sve goropadnije vlasti i cuvali svoja »uhlebljenja«. Jos vaznije je to sto tada nisu postojale institucije, a ne samo ljudi, preko kojih bi Djilas mogao da nastavi svoju javnu delatnost, jer ni same javnosti izvan partijske kontrole nije bilo, niti slobode stampe, ni opozicije, niti vise partija, ni parlamentarizma. Djilas je, zbog svega toga, izgledao kao usamljeni jahac zamisljenog konja kojega, zapravo, stvarno i nema.
Preostala je, dakle, samo svetska javnost. Djilas prihvata rizik da s njom komunicira i time otvara put u sve izvesnije i dramaticnije disidentstvo. Preko »inostrane« javnosti – ka slavi, a u zemlji u – tamnicu. Zbog izjava stranim novinarima o stanju u zemlji, 1955. godine, kaznjen je trogodisnjim zatvorom (uslovno). Ubrzo potom, decembra 1956, zbog kritike drzanja Jugoslavije prema »madjarskim dogadjajima« osudjen je bezuslovno, na tri godine zatvora. Naredne godine, zbog objavljivanja knjige Nova klasa u inostranstvu, osudjen je na dodatnih sedam godina. Po izlasku iz zatvora, 1962. godine, ponovo je osudjen, zbog knjige Susreti sa Staljinom, ukupno na 13 godina zatvora. Pusten je iz zatvora krajem 1966. godine i od tada pa sve do smrti (1995) ziveo je u Beogradu, pisuci politicke i knjizevne radove, prevodeci i razgovarajuci sa svima koji su to zeleli ili imali »petlju« da ga sretnu. Povremeno je putovao u inostranstvo, kada mu je to bilo dopusteno (ako mu nije bio oduzet pasos). Sve u svemu, u Kraljevini je odlezao tri godine robije, a u svojoj drzavi trostruko vise – devet godina.
Sam Djilas je o svom zivotnom putu rekao da ga je poceo kao »vernik« i »misionar komunizma« da bi se, suocen s kolonijalnim pretenzijama SSSR-a preobrazio u kriticara staljinizma a potom u borca za demokratiju. »Ideja Nove klase«, prema Djilasovom kazivanju, »konacno je domisljena i oformljena u knjigu u neposrednoj vezi s novim, bezmilosnim napadom na mene: Centralni komitet je zabranio da se stampa literarni opis mog detinjstva, Besudna zemlja, premda u njoj nije bilo niceg, bukvalno niceg sto bi na bilo koji nacin kritikovalo komunizam ili poredak u Jugoslaviji. Tu zabranu sam shvatio kao ucenu: ili ces se pokoriti i posramiti ili ti sledi bukvalna duhovna smrt. Umesto kolebanja, u meni se dovrsila resenost: boriti se casnim sredstvima tamo gde je to moguce – svojim spisima u inostranstvu. A zaostrilo se i dozrelo saznanje: to je tako jer je komunizam na vlasti »evoluirao« u monopolisticku ideologiju, a komunisti u zatvoren privilegisani sloj, u svojevrsnu novu klasu«.²⁶
Napustivsi komunizam i marksizam, verovao je u mogucnosti reforme jugoslovenskog poretka. Radi toga se pismom obratio Titu (marta 1967), posle »smene« Rankovica na Brionskom plenumu (jula 1966). U tom pismu Djilas nagovestava opasnosti od raspada Jugoslavije: »Teznje ka vecoj samostalnosti republika, koje same po sebi ne bi morale biti stetne, dobijaju vidove slabljenja veza izmedju njih i jacanje gledanja koja Jugoslaviju smatraju privremenom, vestackom tvorevinom«. »Odnosi se krecu u tom pravcu«, nastavlja Djilas, »da mnogi ljudi vec smatraju da treba birati izmedju Jugoslavije i slobode«. Zbog svega toga, namece se utisak, zakljucuje Djilas, o novom sudbinskom raskrscu kao sto su bile Cetrdesetprva i Cetrdsesetosma.²⁷
U ovom pismu nema ni traga od bilo kakve podredjenosti a jos manje netrpeljivosti. I u drugim potonjim tekstovima i komunikacijama primetna je tolerantnost, mudrost i blagost, za razliku od ranijeg fanatizma, oholosti i povremene brutalnosti revolucionara, partijskog i drzavnog funkcionera.
Tek posle njegove smrti pocela je da se kravi i omraza prema njemu. Nestajali su i strah i razne rezerve moralne i psiholoske prirode. Prvi put se pojavio na javnoj politickoj sceni u Mariboru, u prolece 1987. godine. Potom u Beogradu izdaju njegove knjige i sve cesce se javlja u javnom zivotu. Ucestale su i pozitivne ocene njegovog dela. Tako se, na primer, lord Oven, koji je bio, izmedju ostalog, i posrednik u jugoslovenskim sukobima (ratovima), priseca svoje opcinjenosti Djilasom (vise nego kasnije Solzenjicinom) u studentskim danima, a iz sadasnje perspektive procenjuje: »Da je Djilasovo zastupanje demokratije naislo na odziv kakav zasluzuje u 50-im godinama, mozda je sadasnji srpsko-hrvatski, srpsko-muslimanski i muslimansko-hrvatski rat mogao biti izbegnut«.²⁸ Jedan, pak, od njegovih bliskih prijatelja iz rata i poratnih dana, Svetozar Vukmanovic Tempo, koji ga je i zestoko napadao i od njega se »ogradjivao«, posle skoro pedeset godina pominje i rehabilitaciju, zeleci »da NAS rehabilitujem«, a svoje ondasnje ponasanje opravdava obuzetoscu »ekonomskom bazom«, u kojoj se najvise angazuje, te manje mari za »nadgradnju«, u kojoj je Djilas bio angazovan; on pominje i ondasnju »situaciju« koja je nametala poslusnicko ponasanje.²⁹ A Mihajlo Mihajlov, posle Djilasa najpoznatiji jugoslovenski disident, vidi Djilasa kao »rodonacelnika disidentskog pokreta« ne samo u Jugoslaviji nego u citavom »komunistickom svetu« i veruje da ce »Djidina posmrtna slava zatamniti onu Josipa Broza, te da ce mnoge buduce generacije potezati njegovo ime svaki put kada neko balkanske narode bude optuzivao za primitivizam, koji je toliko pogodovao komunizmu i nacionalizmu«.³⁰

Disident br. 2

Mihajlo Mihajlov (1934) – naucnik, knjizevnik i publicista – vazi za najznacajnijeg i najplodnijeg jugoslovenskog disidenta, odmah iza Djilasa. Mihajlov, potomak ruskog emigranta, zaista je jugoslovenski drzavljanin. Rodjen u Pancevu, ziveo je i studirao u Nisu, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu, a radio kao asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru. U Zadru je prvi put i osudjivan, ali najvise je objavljivao u Beogradu; u Srbiji je najvise i robijao.
Mihajlov je privukao paznju javnosti nakon boravka u SSSR-u 1964. godine (u okviru programa sluzbene razmene). Utiske iz Moskve zapoceo je da objavljuje, kao odlomke iz knjige Leto moskovsko 1964, u beogradskom knjizevnom casopisu Delo, pocetkom 1965. godine. U toj knjizi–reportazi podrobno prikazuje rusku »alternativnu scenu« – pesnike, slikare, muzicare, naucnike i filozofe; prikuplja, prevodi, snima i objavljuje pesme i anegdote robijasa i raznih bundzija (izmedju ostalih i Bulata Okudzave). Sve to je za mnoge citaoce, naviknute na stereotipne predstave, pravo otkrice i podsticaj za preispitivanje. Medjutim, posle drugog nastavka, prekinuto je objavljivanje, na intervenciju sovjetskog ambasadora (bilo je to nekoliko meseci posle »pada« Hruscova i njegovog »kursa otkravljivanja«).³¹ Napao ga je i sam Tito, u jednom govoru, pred javnim tuziocima, kao povampirenje »djilasovstine«. Kada je stampa prenela ovaj napad (5. marta 1965), odmah je uhapsen i osudjen na godinu dana zatvora (visa instanca je kaznu pretvorila u uslovnu); izbacen je iz radnog odnosa; otvoren je put u disidentstvo.³²
Buduci da je lisen mogucnosti objavljivanja u zemlji, svoja gledista Mihajlov objavljuje u inostranstvu. Zbog toga mu i po drugi put sude u Zadru (septembra 1966), kada mu je uslovna kazna preinacena u bezuslovnu. Vazniji razlog ovoj presudi je, medjutim, pokusaj Mihajlova – sa nekolicinom kolega iz Zadra, Zagreba i Beograda – da pokrenu nezavisni casopis (radni nazivi su bili najpre Slobodna rec, a potom Put). Upravo zbog toga, jos dok je bio u zatvoru, pokrece se nova istraga i sledi sudjenje u Okruznom sudu u Beogradu (aprila 1967), na kojem je zbog »neprijateljske propagande« osudjen na 4,5 godine strogog zatvora (visa instanca smanjila je kaznu za godinu dana).
U elaboratu za pokretanje casopisa³³ Mihajlov istice veru da vazeci Ustav SFRJ i Zakon o stampi dopustaju slobodu misljenja i izrazavanja. Naglaseno je i uverenje u avangardnu ulogu Jugoslavije. »Upravo zato sto Jugoslavija za nekih deset godina po historijskoj kazaljci koraca ispred ostalih socijalistickih zemalja – desilo se to, da je ona vec danas dosla do odlucne raskrsnice, i primjer Jugoslavije pokazuje da nema treceg puta u socijalistickim zemljama vec – povratak otvorenoj diktaturi, ili liberalizaciji cija posljedica ce biti odlazak sa vlasti komunisticke partije«. Zavisnost Jugoslavije od zapadne materijalne pomoci, stoji dalje u istom spisu, »cini Jugoslaviju zemljom u kojoj je, a posebno u sadasnjem trenutku, moguce slomiti totalitarnu vlast jedne partije i stvoriti organizovanu drustveno-politicku snagu, koja bi se u svakom trenutku mogla suprotstaviti Savezu komunista«. »Glavne potencijalne antagonisticke snage« – mada trenutno neorganizovane, sklone ekonomskoj liberalizaciji, i mada ideoloski raznolike – »mogle bi se suprotstaviti totalitarnoj diktaturi u trenutku odlaska Tita sa vlasti«. Rec je prvenstveno o kulturnoj i tehnickoj inteligenciji, religioznim ljudima sviju vera, idejnim protivnicima marksizma u najvisim kulturnim sferama, simpatizerima hriscanskog socijalizma u Sloveniji, »simpatizerima nacionalnih teznji hrvatskog naroda u Hrvatskoj, srpskog u Srbiji, o djilasovcima, te o velikom broju mladog kadra u SK. Sve te snage bi u jednom odredjenom trenutku mogle stati pod jedan zajednicki nazivnik – Djilas, djilasovstina«. Pokretanje casopisa bilo bi »jezgro buduce legalne opozicione drustveno-politicke organizacije, uz moralnu podrsku »svjetskog javnog mnjenja«.
Casopis bi, prema ovom elaboratu, proklamovao sledece: »1. Principijelnu opoziciju jednopartijskom sistemu; 2. Antimarksisticki i antimaterijalisticki stav i 3. Zalaganje za demokratski socijalizam, sto znaci potpuno u okviru Ustava i Zakona«. Prvi oslonac casopisa bilo bi »Drustvo prijatelja casopisa«.
Citav projekat je zamisljen, istovremeno, i kao prepreka povezivanju reakcionarnih snaga u Jugoslaviji i SSSR-u (i Kini). Iznad svega, on treba da posluzi »kao detonator za eksploziju demokratskih snaga u cijelom socijalistickom svijetu«.
U jednom drugom tekstu iz tog vremena (maj 1966), Mihajlov jos jasnije formulise svoj projekat.³⁴ Docaravajuci jugoslovenski poredak kao antidemokratski, koji ne postuje ni ustavne niti zakonske norme, a kamoli medjunarodne norme, ponovo se istice moguca prekretnicka Djilasova uloga: »Mozda nikada u historiji nije bila sudbina jednog covjeka do te mere povezana sa sudbinom cijelog covjecanstva, kao sto je danas slucaj sa Milovanom Djilasom«. A sam demokratski preobrazaj Jugoslavije, ponavlja se figura iz ranijeg teksta, predstavljace »detonator i putokaz za sve zemlje Istocne Evrope, a naravno i za Rusiju«.

                                            Kaput, 1956.

Poput Djilasa, i Mihajlov pise (nakon »smene« Rankovica) otvoreno pismo Titu (mada nije clan SKJ) deklarisuci se kao pristalica djilasovstine (bez navodnika) isticuci da »danas u Jugoslaviji garancija humanosti nije Savez komunista, vec Vi licno, sto dokazuje i nedavni IV plenum SK«. Potom Mihajlov dodaje: »Ja se u potpunosti sa Vama slazem da sluzba drzavne bezbjednosti ne smije biti iznad drustva, ali smatram da niti Savez komunista... takodjer ne smije biti iznad drustva, i iznad jugoslovenskih zakona i Ustava... ni u kom slucaju ne moze imati iskljucivi monopol na izgradnju socijalizma«. Legalizacija drukcijeg nacina misljenja od vladajuceg i stvaranje druge socijalisticke partije, naglasava se dalje, »ni u kom slucaju ne vodi u unistavanje Vaseg nacina misljenja, kao sto niti stvaranje demokratske socijalisticke druge partije, ne vodi unistenju Saveza komunista. U slobodi se mnoga dobra mogu ostvariti«. Pismo se zavrsava s »odani Vam« Mihajlo Mihajlov.³⁵
Umesto ostvarenja zamisli ovoga projekta, sledilo je hapsenje nekolicine saradnika u njegovoj pripremi.³⁶ U Zadru je uhapsen filozof Franjo Zenko, u Zagrebu istoricari Marijan Batinic i Danijel Ivin, u Beogradu slikar Leonid Sejka i arhitekta Predrag-Pedja Ristic; istragom su obuhvaceni i slikar Mladen Srbinovic, arhitekta Slobodan Masic, pisac i slikar Miro Glavurtic i advokat Jovan Barovic.³⁷ Sudjeno je samo Mihajlovu, i osudjen je, kako je vec pomenuto, na 4,5 godine zatvora.³⁸
I po izlasku iz zatvora (1970), boraveci u Novom Sadu, Mihajlov nastavlja publicisticku delatnost, s istog stanovista i s istim idejama, zbog cega ponovo biva uhapsen (1974). Sudjen je i osudjen, takodje u Novom Sadu (1975), na sedam godina strogog zatvora, opet zbog »neprijateljske propagande«. Pomilovanjem (novembra 1977. godine) biva pusten iz zatvora, te odlazi na »privremeni rad u inostranstvo« (maja 1978), gde se nalazi do danas, radeci kao novinar i predavac na mnogim univerzitetima i javnim tribinama sirom sveta. Mnoga dela su prevedena na svetske jezike; za svoju bogatu javnu delatnost dobio je vise medjunarodnih nagrada. O njegovim idejama radjeno je vise naucnih radova. Od 1990. godine povremeno dolazi u Beograd, gde je sve prisutniji u javnom zivotu. Godine 1992. kandidovan je na listi Gradjanskog saveza Srbije, za narodnog poslanika. Cak je i Politika o njemu objavila jedan blagonaklon tekst u kojem se izrazava zaljenje zbog ranijih stradanja (sedam godina robije, bez posla, cesto bez pasosa) uz uocavanje paradoksa da su »vecinu stavova, zbog kojih je sudjeno Mihajlovu, tih godina zastupali i izgovarali mnogi partijski kadrovi, jer se dobro znalo ko sme nesto da kaze i ko ima tapiju na istinu«.³⁹
Medju razne »neugodnosti« svakako spada i to sto su mladici, mahom studenti u Zadru, vec prilikom prvog sudjenja, na Mihajlova, prilikom izlaska iz sudnice, bacali sitan novac s povicima »Profesore, evo ti para!«; predvodili su ih tadasnji aktivisti, od kojih su neki imali uzlazne karijere, i pod Titom i posle Tita, o cemu Mihajlov danas pise s razumevanjem i mudrom blagoscu.⁴⁰
Sam Mihajlov svoje javno delovanje vidi kao neprestanu borbu za slobodu, a narocito protiv »pomracenja memorije«.⁴¹ Predmet njegovih analiza cesto su nacionalizam i populizam, ne samo u Jugoslaviji, vec i u citavom svetu, kao i konzervativne ideje i ideologije – i samih disidenata, kakav je i jedan Solzenjicin.⁴² U jednom od eseja Mihajlova stoji recenica: »Domovina, to nije geografski pojam, domovina, to je – sloboda!« Ona je cesto citirana, a uzeta je i za naslov zbirke njegovih ogleda. Prema vrsnom poznavaocu Mihajlovljevog opusa, Mirku Djordjevicu, centralna je ideja o »planetarnoj svesti« u, inace, raznolikom stvaralastvu koje je »valjan primer slobodne reci koja i druge oslobadja«.⁴³

Iskricenje usamljenika

Disidentstvo Djilasa i Mihajlova odvijalo se bezmalo na »svetlu velike pozornice«, narocito svetske, dok pojava drugih usamljenih disidenata nalikuje na kratkotrajno iskricenje slobode koje se gasi mahom u tmini. Pomenimo samo dvojicu poznatijih, Dragoljuba Ignjatovica i Vladimira Markovica.
Dragoljub Ignjatovic (1936), pesnik i publicista, nezadovoljan ne samo rezimom nego i mlakoscu »salonske opozicije«, zalagao se za radikalniju kritiku i borbeniji »savez levih snaga«. Svoje ideje izlagao je i na Zimskim filozofskim susretima (Divcibare, 1974), zbog cega je vec u toku samog skupa uhapsen, a potom sudjen i osudjen, u Valjevu, zbog »verbalnog delikta«. Ubrzo potom je sudjeno, u istom sudu, i njegovom braniocu, Srdji Popovicu, advokatu koji je branio mnoge disidente. Zajedno sa Milovanom Djilasom i Momcilom Selicem, Ignjatovic je izdao, jos za Titova zivota, sapirografisano, knjizevni casopis Casovnik koji je bio predmet zestokih ideoloskih napada, a Selic je osudjen na visegodisnji zatvor.
Vladimir Markovic (1952), pesnik i novinar, pise o sebi da je »disidentski individualac« na koga niko nije uticao i iza koga niko ne stoji.⁴⁴ Imao je retko siroku komunikaciju sa disidentima u Jugoslaviji (Djilas, Mihajlov, Ignjatovic i dr.), Zapadnoj Evropi, SAD i Argentini. Svoja brojna privatna putovanja koristio je za najsire moguce kontakte.
Razgovore sa slovenackim pesnikom Edvardom Kocbekom i hrvatskim istoricarem Franjom Tudjmanom, vodjene u Ljubljani i Zagrebu 1978. godine, Markovic je objavio na engleskom i nasem jeziku, na vise mesta u svetu, mahom u emigrantskim listovima i casopisima. Zbog toga je protiv njega, u Drugom opstinskom sudu u Beogradu, pokrenut sudski proces u kojem je optuzen za »sirenje laznih vesti«, ali mu je, na predlog lekara–vestaka, izrecena »mera bezbednosti« – upucen je na lecenje u zatvorsku bolnicu, i to na neodredjeno vreme, gde je i ostao od maja 1979. do aprila 1982. godine.⁴⁵
Po izlasku iz bolnice, saradjuje sa grupom »Akcija« (u kojoj je sredisnja figura Tomislav Krsmanovic) koja se bavi zastitom ljudskih prava.⁴⁶
Markovic je objavio i uspomene iz »kaveza bolnice«, gde je bio medju poludelim starcima, ubicama, alkoholicarima i narkomanima, izlozen stalnim pritiscima raznih zvanicnika – lekara, sudija, tuzilaca – i nezvanicnih autoriteta, pre svega iz vlastite porodice.⁴⁷

Disidenti o kojima je do sada bilo reci, kako smo videli, mahom su se oslanjali na vlastita uverenja, ignorisuci a ponekad i poricuci slicne kritike. Oni su mogli da koriste veoma skucenu javnu scenu. Racunali su na podrsku neodredjenih »drustvenih snaga«. Zbog toga i izgledaju kao usamljeni jahaci. Pesnici su jos mogli da se uzdaju u mitskog Pegaza, dok su drustveni kriticari bili liseni i takve uzdanice. A kada je nacionalizam (etnonacionalizam) uzeo maha, mogli su uzjahati Jabucila ili Sarca iz vaskrsle epike; tada jenjava kriticko misljenje, a umesto autonomne javnosti kao demokratske institucije, nastaje njen supstitut – instrumentalizovano javno mnenje – kao mesto za nacionalne megdane i obracune. Nacionalisti, kada odbacuju vladajucu ideologiju i rezim, to cine bez odgovarajuceg analitickog postupka i argumentacije, ustrucavaju se od javnog istupanja i ne polazu nadu u neposredne demokratske promene. Zbog toga nacionaliste ne mozemo svrstati medju disidente. Nacionalisti, u najboljem slucaju, odlazu demokratiju za vreme nakon »konacnog resenja« nacionalnog pitanja.
Poslednje tri decenije (1960–1990) zajednicke drzave – SFR Jugoslavije – vreme je krupnih promena u strukturi drustva i prividnih promena u partijskoj drzavi.⁴⁸ Mada je na delu bila zavisna industrijalizacija (zavisna mahom od zapadne pomoci i kredita, ali i od pomoci, pre svega vojne, s istoka; to je vreme »hladnog rata« kada su velike sile ulagale u Jugoslaviju kao »tampon zonu«), ostvaren je znacajan privredni napredak. Pomalja se sve slozenije drustvo u kojem zapocinje i klasno diferenciranje. Nastaje nova politicka »elita«, radnicka klasa i zavisna (ekonomski, ideoloski i politicki) srednja klasa. Status »nesvrstane zemlje« pruzao je mogucnosti za visi zivotni standard, vece slobode i vecu otvorenost prema svetu nego u drugim zemljama »realnog socijalizma«. Ali, partijska drzava, donekle modifikovana samoupravljanjem, nije pruzala mogucnosti za uspostavljanje stvarne demokratije niti za stabilan razvoj drustva. Pokusaji reformi privrede ostajali su sapeti bedemom partijske drzave. Sporovi i sukobi liseni su institucionalnog okvira za artikulaciju i procedure dijaloga, pregovaranja i kompromisa. Radnicki strajkovi, sve brojniji nakon 1958. godine, budili su izvesnu nadu u nastajanje drustvenog pokreta za promene, ali su oni ili silom guseni ili gaseni jednokratnim ustupcima fabricke i vise vlasti (isplatom uskracenih plata, pre svega); inace, sve veci broj radnika odlazio je na »privremeni rad« u inostranstvo.
Za nasu temu prvenstveno su znacajne promene u kulturi. Pored razvoja skolstva i sve veceg broja univerziteta, sto uvecava broj skolovanih ljudi, razvija se i kriticko misljenje. Nastaje i donekle autonomna javnost, sto vlast tolerise vise nego u drugim zemljama »realnog socijalizma«, ali i suzbija kada zakoraci u konkretniju kritiku vlastite zemlje i otima se nadzoru rezima. Proklamovano odbacivanje ideologije »socijalistickog realizma« u umetnosti prati zamah slobode stvaralastva u knjizevnosti, pozoristu, na filmu i u slikarstvu, ali sporovi oko slobode stvaralastva ostaju ograniceni datim poretkom.⁴⁹ Odbacivanje »teorije odraza« oslobadja kriticko misljenje najvise u filozofiji i sociologiji.⁵⁰ Postaje sve popularnije, narocito kod mladih intelektualaca, Marksova ideja o »bespostednoj kritici svega postojeceg«, dakle, kritika koja se ne ustrucava rezultata temeljite analize, niti autoriteta koji odrzava i brani postojecu stvarnost.
Nastaje i sve razvijenija intelektualna javnost, pre svega preko sve brojnijih »simpozijuma« i casopisa, kao sto su Delo, Filozofija, Sociologija, Gledista i listova – Danas, Vidici, Student i Susret, svi u Beogradu (slicno se desava i oko casopisa Pogledi i Praxis, u Zagrebu, Besede, Revije 57 i Perspektiva u Ljubljani i Pregleda u Sarajevu). Najpoznatije srediste kritickog misljenja je Korculanska letnja skola, a kasnije i Zimski filozofski susreti.
Povremene intervencije s vrha partije–drzave, i od strane samog Josipa Broza Tita, obuzdavale su zamah slobode stvaralastva i kritickog misljenja, te ogranicavale autonomiju kulture i nastajuce javnosti. Na samom vrhu hijerarhije vlasti na »nepocudne« intelektualce gleda se kao na »stakore« koji se sve teze love u sve slozenijoj kulturi i rastucem urbanom lavirintu, narocito u Beogradu.⁵¹ Rigidnost rezima u obracunima sa po rezim nepocudnim intelektualcima donekle je popustila nakon »smenjivanja« Aleksandra Rankovica, najviseg autoriteta partijske policije (na Brionskom plenumu CK SKJ, 1. jula 1966), kada je vlast nastojala da se predstavi, narocito pred svetom, kao da je spremna na reforme, ali one su se svele na reprodukovanje politicke policije i partijske drzave i u okvirima republika i pokrajina kao nastajucih »nacionalnih drzavnosti«.
Zamah duhovnog stvaralastva i razvoj kritickog misljenja prelazi okvire vladajucih ideoloskih normi i datog politickog poretka. Pomaljale su se i »drustvene snage«, pre svega studenti, s teznjom ka stvarnim i dubljim promenama. Najpre su to bile spontane studentske demonstracije, u Beogradu 1954. godine, i u Zagrebu 1959. godine. One su surovo ugusene. Snazniji i sve organizovaniji pokret osporavanja vladajuceg ideoloskog i politickog poretka nastajao je kroz duze vremensko razdoblje (u Ljubljani, 1962–63, Zagrebu, Beogradu i Sarajevu 1966–68), da bi, istovremeno sa »eksplozijom« pokreta osporavanja u citavom svetu, juna 1968. godine, zahvatio bezmalo sve univerzitete u Jugoslaviji. Ovaj pokret je bio najsnazniji i najduze je trajao u Beogradu. U isto vreme nastajao je i sve izrazitiji nacionalni pokret u Pristini i Zagrebu.⁵² Nacionalisti su tezili nacionalizaciji politickog monopola i jacanju »nacionalne drzavnosti«. Oni su militantno nastupali protiv nove levice i teznji za demokratskim promenama zajednicke drzave, Jugoslavije, videci u pluralizaciji javnog zivota opasnost od razbijanja »organskog jedinstva nacionalnog bica« – naravno – svoje nacije i buduce, suverene nacionalne drzave.
Na talasu pokreta osporavanja – nove levice i kontrakulture – nastale su dve grupacije disidenata, studentski lideri i »grupa profesora«, o kojima ce dalje biti reci, a potom cemo se baviti novim oblicima disidentstva, u poslednjoj dekadi SFR Jugoslavije, nakon Titove smrti, a pre ratnog razaranja zajednicke drzave.
Studentski pokret u Beogradu zapoceo je incidentima u Studentskom gradu i zestokom policijskom represijom protiv studenata – »izgrednika«. Savet Beogradskog univerziteta je zbog represije objavio sedmodnevni strajk. U toku tih sedam dana (3–9. juna 1968) odrzavani su zborovi i formirani akcioni odbori na svim fakultetima. Prvoga dana, na mitingu ispred Filozofskog fakulteta, okupljeni gradjani su trazili i slobodne izbore, ali je ta tema ubrzo zaturena. Zatvoreni na fakultetima, okruzeni kordonima policije, studenti i profesori su najpre osudjivali nasilje, trazili da se odgovorni kazne i najvise su zahtevali reforme, pre svega radi garantovanja slobode stampe i politickog delovanja (pokreta, a ne i partija; ponude da im se Djilas pridruzi ili »stavi na celo« docekivane su zustrim i bucnim protestima, odbijanjem, u ime vlastite »cistote«). Mnogo se govorilo i o nacelima drustvene jednakosti, ali ona nisu dovoljno jasno artikulisana; znacila je i jednakost pred zakonom, ukidanje privilegija, a i smanjivanje socijalnih razlika. Ovo potonje je u rezimskoj propagandi tumaceno kao zahtev za »uravnilovku« (»nasi Kinezi«), a protiv liberalizacije privrede, odnosno »privredne reforme« koja je u to vreme proklamovana. Poneti tadasnjom obnovom Marksove ideje o »bespostednoj kritici svega postojeceg«, borbeniji ucesnici pokreta su trazili da se BU nazove »Crveni univerzitet Karl Marks«, sto je, takodje u rezimskoj propagandi, denuncirano kao ekstremizam, anarhizam i nihilizam (kasnije ce nacionalisti i drugi antikomunisti u tom predlogu videti »komunjarsku« ujdurmu).⁵³
Tih dana su, kao malo kad, praktikovane akademske slobode i autonomija univerziteta, a polet kritickom misljenju dalo je fakticko oslobadjanje stampe, pre svega listova Student i Susret. Autonomni pokret, oblici njegovog samoorganizovanja (zborovi i akcioni odbori) i sloboda stampe fakticki su probijali barijere ideoloskog monopola vladajuce partije.
Suocen sa sve snaznijim protivnikom, rezim se nasao u nevolji. Ako popusti i prihvati demokratske reforme, gubi monopol na vlast. A ako silom pokusa da »rastera« protestante rizikuje presirok sukob i moguci poraz. Kao vest politicar, Tito je zaobisao i jedno i drugo. Na zatvorenom sastanku partijsko-drzavnog vrha prihvatio je negativnu ocenu »studentskih dogadjaja«, a poslednjeg dana proklamovanog strajka – 9. juna – obratio se studentima preko televizije, rekao je da su 90% u pravu i najavio ubrzane reforme. Mnogi su, nakon visednevne napetosti, ovakav stav docekali s olaksanjem, pa su mu neki – ne svi – studenti i profesori odusevljeno klicali i igrali »kozaracko kolo«. (»Kozaracko kolo« se cesto poteze kao »dokaz« da je citav tadasnji pokret bio preterano naivan ili »komunjarski«.) Drugi su, pak, tezili produzavanju zapocetih akcija, uprkos strepnji od nagovestaja iz pomenutog govora da se ostatku od 10% »ne pise dobro«. Najzesca borba nastavljena je oko slobode stampe. Rezim je imao velike teskoce da ugusi Susret, a jos vece da onemoguci Student. Tek u cetvrtom zahvatu, kroz do tada nevidjenu militarizaciju univerzitetske partijske organizacije, smenjena je »nepocudna« redakcija Studenta, okosnica nastajuce autonomne javnosti.⁵⁴
Zbrka nastala Titovom »podrskom« doprinela je rastakanju pokreta koji ni inace nije imao dovoljno snage za duze i istrajnije delovanje. Potom je sledila represija, u talasima: najpre prema autonomiji pokreta i njegovim oblicima samoorganizovanja – prekinuti su zborovi i raspusteni akcioni odbori, a potom je »ugasen« i zvanicni Savez studenata, 1973; zabranjivani su listovi i casopisi i nasilno smenjivane redakcije; hapseni su i osudjivani studentski lideri i, konacno, kaznjeni su »krivci« za »kvarenje omladine«. Svemu tome davao je podsticaj i sam Tito, redje javnim govorima, cesce je pomocu »masica« dzarao zar sukoba i obracuna, da bi se potom pojavljivao, pred domacim masama i citavim svetom, kao neprikosnoveni arbitar. Tako je bilo i sa studentima. On im je, toboze, dao »za pravo«, a sirom Jugoslavije su zabranjivani listovi i casopisi, mnogi od njih su se i »gasili«, a ako su opstajali smenjivani su »nepocudni« urednici i postavljani poslusnici. Slicno je bilo i sa drugim akterima. Najpre ih, posredno ili neposredno, postavlja i podrzava, a potom ih rasteruje. Tako je bilo i sa predvodnicima »masovnog pokreta« u Hrvatskoj i sa »liberalima« u Srbiji, jedne je »pocistio« 1971, a druge 1972. godine. Previranja i sukobe pratili su i sve cesci »politicki procesi«, i to u ciklusima. Sudilo se »informbirovcima« i »levicarima« kada se ocekuju »poeni« sa Zapada, a po ukusu mocnika s Istoka bila su narocito sudjenja »liberalima« i »trockistima«. I tako sve ukrug. Pokusana je i obnova zloglasnog koncentracionog logora na Golom otoku (»naseg Gulaga«), ali ova inicijativa nije ostvarena kako zbog otpora preostale domace javnosti, tako i usled straha od kompromitacije u svetu (tako nesto bi svakako skodilo i tadasnjoj kampanji da se Tito kandiduje za Nobelovu nagradu za mir).
Trajnija i sistematicnija od drugih bila je kaznena politika prema studentima. Mnogi su cesto bili kaznjavani od sudija za prekrsaje, a sve cesce su izvodjeni i pred redovni sud. Na udaru, cesto krajnje brutalnom, bili su, pre svega, studentski lideri.

Studentski lideri

Bozidar Borjan (1946), student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaznjen je od beogradskog sudije za prekrsaje, Stojana Damjanovica, 28. aprila 1970. godine, zbog uredjivanja tek pokrenutog casopisa Krug.⁵⁵ U Krugu su svoje radove objavljivali studenti i profesori razlicitih skola misljenja, ne samo marksisti, vec i liberali, pristalice »analiticke filozofije« i drugih »pravaca«. Formalno je navedeno da je »krivica« urednika u aljkavom odnosu prema nadleznim vlastima (neuredna prijava i sl.). Stvarno, pak, moze se razumeti uznemirenost vlasti zbog pokretanja novih glasila jos uvek zivahne omladine, dok se jos nisu sasvim ni ugasila zarista javnosti koju su stvarali listovi i casopisi koji su vec bili zabranjivani. Nista nisu pomagali argumenti i vrhunska pravna pomoc advokata Srdje Popovica koji je svojim odbranama okrivljenih za »verbalni delikt« sticao sve vecu i zasluzenu slavu. Borjan je osudjen na dva meseca zatvora; on je kaznu izdrzao i nakon izvesnog vremena otisao na »privremeni rad u inostranstvo«.
Vladimir Mijanovic (1946), student sociologije na Filozofskom fakultetu, svakako je najpoznatiji studentski lider tadasnjeg pokreta osporavanja. I pre juna 1968, Mijanovic se isticao aktivizmom, recimo prilikom protesta zbog atentata na Rudija Duckea i na sastancima studenata i profesora koji su pruzali podrsku protestima na Univerzitetu u Varsavi, marta 1968. Mijanovic je ucestvovao i u pregovorima predstavnika studentskih demonstracija i vlasti, kod »cuvenog« Podvoznjaka izmedju Novog i »starog« Beograda, gde je, nakon neuspelih pregovora (3. juna) sledilo zestoko premlacivanje demonstranata i pojedinih profesora (Ljubomira Tadica, na primer). Mijanovic je bio jedan od najaktivnijih ne samo na ulicnim demonstracijama, vec i na zborovima Filozofskog fakulteta (u dvoristu Kapetan-Misinog zdanja, gde je i sediste Rektorata), zbog cega su ga kolege prozvali »Vlada Revolucija«.
Studenti su Mijanovica i formalno birali za lidera, za predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata, a bas kao lider je i postao, po svemu sudeci, »trn u oku« rezima, pa je stoga bas on bio meta sistematskog kaznjavanja. Mijanovic je najpre sudjen zbog javnih govora, u duhu kritickog misljenja tadasnjeg pokreta osporavanja, i zbog izdavanja glasila studenata Filozofskog fakulteta kojem su sami dali reciti naziv – Frontisterion (»Mislionica«).⁵⁶ Mada je ovaj list, sasvim u duhu tadasnje kontrakulture, satiricno »prikazivao« konkretnu stvarnost i najpriznatije »velikane« (u liku Orgije Konfronta u prilozima ovog lista mnogi su »prepoznali« samog Tita), bio »uzapcen« jos u stampariji, to nista nije smetalo tuziocu (Krsti Nenkovicu) i sudiji (Milivoju Djokicu), da, septembra 1970. godine, Mijanovica osude na godinu dana strogog zatvora, zbog »neprijateljske propagande«.⁵⁷
Sudjenje Mijanovicu bilo je neposredan povod za visednevni strajk studenata cetiri fakulteta (Filozofskog, Filoloskog, Filmske i Likovne akademije; nedostajao je samo jos jedan fakultet pa da se ponovo »podigne« citav Univerzitet).⁵⁸ Malo se kad dogodilo da toliko veliki broj studenata otvoreno i javno izrazava solidarnost sa kaznjenim kolegom i odlucno se suprotstavlja represiji rezima. U ovom strajku nisu ucestvovali i profesori, ali su se i sami na razne nacine suprotstavljali rastucoj represiji i podrzavali svoje studente. (Dabome, nije rec ni o svim studentima, niti o svim profesorima Univerziteta.)
Represija, medjutim, nije zaustavljena. Nastavljena je i prema Mijanovicu. Vojni sud u Sarajevu osudio ga je 1973. godine, opet zbog »verbalnog delikta«, takodje na godinu dana zatvora. A desetak godina docnije, Mijanovic je opet izveden pred sud, u poznatom sudjenju »sestorici« (o tome ce dalje biti vise govora), ali je, posle raznih »peripetija«, oslobodjen od optuzbe.
Izlozen stalnoj represiji, ne samo sudjenjima vec i razlicitom maltretiranju – saslusavanjima, oduzimanju pasosa, onemogucavanju zaposlenja itd. – Mijanovic je spas potrazio izvan zemlje. Vec vise od deset godina zivi i radi u SAD.
I drugi studenti koji su nastavili da kriticki misle, govore i pisu potpali su pod sudsko kaznjavanje. Narocito su bili na udaru studenti koji su javno branili slobodu stampe, organizovali javne tribine i tezili prosvecivanju izvan Univerziteta.
I dalje su najvise na udaru studenti Filozofskog fakulteta. Montiran je, kao u doba klasicnog staljinizma, proces »trockistima«, uz odgovarajucu propagandnu kampanju.⁵⁹ Kao jedan od njih oznacen je Milan Nikolic (1947), student sociologije, ucesnik u raznim studentskim akcijama (i u jednom strajku gladju, iz solidarnosti sa radnicima koji strajkuju), koji je bio medju pokretacima tribine »Crveni jahac« i glasila istog naziva. Tako je etiketirana i Jelka Kljajic (1947), studentkinja sociologije, autorka zapazenih strucnih tekstova i ucesnica raznih javnih tribina. Treci clan »trockisticke grupe« je Pavlusko Imsirovic (1948), student Saobracajnog fakulteta, koji je na javnim tribinama kriticki govorio o vladajucoj ideologiji i rezimu, a ucestvovao je i na strucnim i politickim skupovima u inostranstvu. Optuznica koju je zastupao Stojan Miletic teretila ih je za »organizovanu neprijateljsku delatnost u cilju nasilnog svrgavanja vlasti«, a Okruzni sud u Beogradu, pod predsedavajucim Milivojem Djokicem, osudio ih je, 1972. godine, Nikolica i Imsirovica na po dve godine, a Kljajicevu na godinu i po zatvora.⁶⁰
Nikolic i Imsirovic su, kako cemo dalje videti, ponovo osudjivani, a izuzetno i oslobadjani od optuzbe. Svako od njih je ostao dosledan svojim uverenjima u kritickim istupanjima, u zemlji i van nje, zbog cega su s velikim teskocama nalazili zaposlenje i uslove za puko prezivljavanje.
Ubrzo potom sudjeno je i Danilu Udovickom (1943), studentu arhitekture, koji je javno branio Student, sto je svakako registrovano »tamo gde treba«.⁶¹ »Inkriminisana« je i njegova privatna prepiska sa jednim kolegom iz Poljske, ciji je otac, kao i Danilov, bio »spanski borac«, u kojoj je kriticki pisao o prilikama u zemlji i o zbivanjima u svetu. Udovicki je obelezen kao »trockista«. Na teret mu je stavljeno i prevodjenje predavanja profesora i funkcionera IV (trockisticke) internacionale, Ernsta Mandela, koji je inace boravio u sluzbenoj poseti Jugoslaviji. Osudjen je na dve godine zatvora (uhapsen 15. februara 1973, izasao iz zatvora 15. februara 1975. godine). Nakon izlaska iz zatvora, bez mogucnosti trajnijeg zaposlenja i zbog stalne policijske prismotre, Udovicki je napustio zemlju. Na takvu odluku uticalo je i desolidarisanje kolega koji su se vajkali da nema uspeha, ni nagrada, na raznim konkursima sve dok je u ekipi i Danilo Udovicki. Sada je profesor univerziteta u SAD.
Lazar Stojanovic (1944), filmski reziser i jedan od lidera studentskog pokreta, clan urednistva Studenta i Vidika, zbog svog diplomskog rada, filma »Plasticni Isus«, osudjen je (1973) na tri godine zatvora.⁶² Ovaj film je i u stampi ocenjen kao »plasticna bomba« i »plastikovanje revolucije«.⁶³ Povodom ovog filma sprovedena je »cistka« na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju.
Vise godina docnije, film »Plasticni Isus« je izvucen iz »bunkera«; prikazivanje su pratile mahom pozitivne recenzije; u inostranstvu je i nagradjivan. Stojanovic, autor vise filmova, plodan publicista i prevodilac, bez mogucnosti adekvatnog zaposljavanja u zemlji i podrske »esnafa«, otisao je da radi i zivi u SAD.
Studentski lideri, i ne samo oni, bili su liseni mogucnosti da objavljuju svoje radove. Nasli su se i na »crnoj listi« osoba kojima je zabranjen svaki pristup javnosti, onoliko koliko je od nje jos ostalo. O njima se pisalo samo kao o »negativcima«, u kriminalnoj rubrici. Citav ideoloski i propagandni aparat je podgrevao – narocito preko »zute stampe«, atmosferu linca, koristeci razne kampanje u svetu protiv »crvenih brigada« – nastojeci da celokupno delovanje pokreta osporavanja, u citavom svetu, prikaze kao, u najmanju ruku, »opaku« utopiju ili kao zastrasujuci – terorizam. (Kasnije se ispostavilo da su u toj kampanji razne policije imale vaznu ulogu.)

»Kvaritelji« omladine

Sudjenje i odbrana Sokrata u antickoj Atini, danas, u doba postmoderne mnogima izgleda – farsicno. Inace, u vreme kojim se ovde bavimo, monodramu o Sokratu izvodio je poznati glumac Ljuba Tadic, i to sa znatnim uspehom. Stampa je pisala da je i licno Tito uzivao u toj predstavi. U stvarnosti, pak, on je licno, vec od juna 1968. godine i javno zahtevao da se kazne »krivci« za »kvarenje omladine« (kojom se on povremeno hvalio kao »najboljom na svetu«). A kada tako nesto zahteva toliko mocan covek, onda se to mora i poslusati.
Buduci da je vladajuca ideologija poljuljana zamahom slobode stvaralastva i kritickog misljenja u citavoj kulturi logicno bi bilo, sa stanovista partijske drzave, »dovesti u red« citavu kulturu. U tom smislu tih godina, narocito od 1968. do 1972. godine, dobila je sirok zamah borba rezima protiv slobode stvaralastva u citavoj kulturi. Mnoga filmska i pozorisna dela su zabranjena i bunkerisana (na primer, filmovi »Zaseda« Zivojina Pavlovica i »WR – misterije orgazma« Dusana Makavejeva; pozorisne predstave »Kad su cvetale tikve« Dragoslava Mihailovica, te »Druga vrata levo« i »Kape dole« Aleksandra Popovica). Zabranjivane su i knjige (Covek i njegov svet, Zagorke Golubovic, na primer); i slikarske izlozbe (recimo, Mice Popovica). Rezim je preko svojih ideoloskih, propagandnih i administrativnih aparata krenuo u siroki i zestoki obracun sa, kako se tada govorilo, »crnim talasom« u umetnosti i kulturi uopste. Otpori, i opet najpre i najvise od profesora i studenata Filozofskog fakulteta, nisu uspeli da zaustave tu represiju. Naprotiv, izazvali su jos veci bes mocnika. Mnogi intelektualci su sve to nemo posmatrali, a neki su i ucestvovali u kampanji, cak se i utrkivali u javnom potkazivanju i oznacavanju »neprijatelja« radi njihovog odstrela.⁶⁴
Kaznjavanje »kvaritelja« omladine tice se citave hijerarhije vlasti. Pre ove kampanje, vlast je bila sklona selektivnom a ne masovnom teroru. Po tome se i razlikovala od vlasti drugih sistema »realnog socijalizma« i »klasicnog« staljinizma. Zatim, partijsko-drzavni vrh je drzao do ugleda u svetu, narocito u zapadnim zemljama odakle su stizali krediti i obilna pomoc, pa nisu bili radi da okaljaju ruke presirokom represijom. Bilo je medju njima i casnih ljudi koji su izbegavali golo nasilje koliko god su mogli (na primer, Marko Nikezic, i to u vreme kada je bio predsednik CK SK Srbije) zbog cega su denuncirani kao »liberali« i kao takvi i sami »pocisceni« (naravno, ne samo zbog toga). Na sastanku koji je Tito sazvao oktobra 1972. godine, sa »politickim aktivom Srbije«, kada je konzervativna manjina uz Titovu pomoc »pocistila« vecinu koja je pruzala otpor diktatu, Tito je, po ko zna koji put potegao kaznjavanje »kvaritelja« omladine. Tada se prvi put pojavio »spisak profesora« koje treba primerno kazniti. Na njemu su se nasli profesori i asistenti Filozofskog i Pravnog fakulteta. Buduci da je Pravni fakultet svoj zadatak obavio promptno,⁶⁵ ostao je Filozofski fakultet oznacen kao »leglo zla«.
Pod rastucim pritiskom vlasti i kroz svakidasnju kampanju njenog ideoloskog i propagandnog aparata, sve odlucnije je zahtevana – »likvidacija«. Novine, radio i televizija su godinama, iz dana u dan, vodili hajku i huskali na »konacno resenje«. Inscenirane su i bezbrojne »poruke sa terena« tako da se nametao utisak da je sav narod protiv »neprijatelja« i naprosto ocekuje da vlast obavi neminovnu egzekuciju. U prvo vreme »neprijatelj« je bio neodredjen, sto nosi izvesne rizike i za gonice i za progonjene jer se ne zna unapred u sta se sve mogu izroditi siri sukobi, stoga je nadolazeci obracun fokusiran na »grupu profesora«. Spisak je objavljen preko Univerzitetskog komiteta SK, u cijem radu ucestvuju profesori i studenti. Na tom spisku su se nasli: Mihajlo Markovic (1923), profesor filozofije, Ljubomir Tadic (1925), profesor sociologije, Zagorka Golubovic (1930), profesor antropologije, Miladin Zivotic (1930–1997), profesor filozofije, Svetozar Stojanovic (1931), profesor filozofije, Dragoljub Micunovic (1930), docent sociologije i asistenti za sociologiju, Trivo Indjic (1938) i Nebojsa Popov (1939).
Razlozi iz kojih su se bas oni nasli na ovom spisku nisu bas sasvim jasni. Zapreceno je »belom knjigom« u kojoj ce se, toboze, sve jasno pokazati, ali se ona ni do danas nije pojavila. Kruzili su izvesni sapirografisani »materijali« u kojima nema dokaza o krivici, sem pausalnih ocena o nelojalnosti vladajucoj ideologiji – »marksizmu« – i datom rezimu, te o manipulaciji omladinom, cak i »svetskim mnenjem«. Mada su ljudi sa spiska–poternice bili autori brojnih knjiga i clanaka i javno istupali na mnogim mestima, u zemlji i inostranstvu, ni to nije glavni izvor »inkriminacije«. Moze se naslutiti da su pojedinci s tog spiska »lose stajali« i kod samog Tita (Tadic je, recimo, cak i na partijskim sastancima osporavao ustavnu normu o Titovom »neogranicenom mandatu«, a Stojanovic govorio i pisao kriticki o »harizmatskom vodji« i »harizmarhiji«, sto je bilo predmet primetnog licnog zanimanja samog Tita, o cemu ima javnih tragova). Neki su, pak, navukli omrazu kao lideri pokreta osporavanja. Micunovic je, kao predsednik Akcionog odbora Filozofskog fakulteta ’68, naprosto demonizovan kao da je rec bezmalo o predsedniku »privremene vlade«.
»Inkriminisani«, pak, nisu imali bilo kakve sklonosti da «priznaju krivicu«. Kao kriticari staljinizma veoma dobro su znali sta to znaci i kakve su konsekvence. A Filozofski fakultet nije bio sklon da posluzi za opake i prljave poslove. Mada je Skupstina Univerziteta, koji se do juce bunio protiv rezima, prihvatila osudu »grupe profesora« (na sednici kojoj je »grupi profesora« bio zabranjen ulaz) i nalozila Filozofskom fakultetu da dalje »sprovede postupak«, Naucno vece i Savet Filozofskog fakulteta su odbili »egzekuciju« i odlucili da sprovedu uobicajeni postupak izbora i reizbora pomenute »grupe profesora«, dabome, pojedinacno i kroz uobicajenu akademsku proceduru.
U javnoj proceduri, na osnovu referata koje su napisali i potpisali profesori iz bezmalo citave Jugoslavije, svi sa »spiska neprijatelja« su reizabrani, na sednici Veca Filozofskog fakulteta, 1. jula, a 5. jula je Savet istog fakulteta potvrdio te odluke. Akademski je tako stvar zavrsena. Vlast je, medjutim, nastojala da po svaku cenu sakrije ovakav ishod od bilo kakve javnosti. Casopis u kojem su stampani referati – Filozofija – bez ikakve i bilo cije formalne odluke, licno su, obivsi stampariju, zaplenili opstinski i gradski funkcioneri i »aktivisti«.⁶⁶ Kampanja je, medjutim, nastavljena pretnjama fakultetu da ce biti na razlicite nacine kaznjen, uskracivanjem finansija pa i prinudnom upravom.
Sa predstavnicima »grupe profesora« vodjeni su izvesni pregovori o »dobrovoljnom povlacenju«, ali tako nesto jednostavno nije moglo da se prihvati, kako iz nacelnih razloga, zbog uverenja i gradjanskog dostojanstva, tako i zbog toga sto su mnogi studenti vec bili zrtve represije pa bi kompromis sa rezimom nesumnjivo znacio i izneveravanje elementarne solidarnosti sa studentima.
I sami studenti su pruzali otpor represiji, i protiv studenata, kao i protiv profesora i citavog fakulteta. Branili su akademske slobode i autonomiju univerziteta, a ne samo pokret osporavanja u kojem su ucestvovali. Zbog takvih akcija je nekim studentima i sudjeno (u Beogradu: Vladimiru Palancaninu i Jovanu Vukelicu; u Ljubljani: Zoranu Djindjicu i Miodragu Stojanovicu, iz Beograda, Linu Veljaku i Mariu Rubbiu, iz Zagreba, te Darku Strajnu i Vinku Zalaru, iz Ljubljane). 
Buduci da se »carska ne porice«, Narodna skupstina Srbije je, 28. januara 1975. donela Odluku (lex specialis) kojom se »grupa profesora« udaljava s univerziteta i »stavlja na raspolozenje« resornom ministarstvu (uz nadoknadu plate). Neki od ucesnika te sednice su se vajkali da se »lakse izislo na kraj sa okupatorima, za cetiri godine, nego s ovim neprijateljima, za sedam godina«.
»Grupa profesora« je, tako, bila prinudjena da se brani od represije, a ne da stvara strategiju borbe za slobodu i demokratiju. Ona se, inace, nije ni samoizabrala niti je nastojala da postigne intelektualno i politicko jedinstvo. Minimum intelektualnih uverenja i morala bio je dovoljan za borbu protiv represije – predstavkama ustavnom sudu Jugoslavije i Srbije, preko advokata Srdje Popovica koji se vec istakao odbranama studenata i drugih »neprijatelja«, kao i brojnim peticijama. Povodom ovog »slucaja« stizali su i mnogi protesti iz inostranstva i zahtevi da se obustavi represija i ukinu njene posledice.
Pored peticija, »grupa profesora« je odrzavala i svoju akademsku kondiciju, razgovarala u privatnim stanovima koji su vremenom prerasli u »Slobodni univerzitet«.
U periodu od 1978. do 1982. godine odrzana su brojna predavanja i diskusije: Ljubomir Tadic, »Jos jednom o pojmu prosvetiteljstva«; Miladin Zivotic, »Sudbina gradjanskog individualizma«; Zagorka Golubovic, »Jedan pokusaj marksisticke kritike staljinizma«; Veljko Rus, »Komparativno istrazivanje o industrijskoj demokratiji i radnickoj participaciji«; Dragoljub Micunovic, »Pojam humanizma u novovekovnoj filozofiji«; Mihailo Markovic, »Raspodela moci u pravednom drustvu«; razgovor o knjizi Rudolfa Baroa, Alternative; Dobrica Cosic, »O sporu realista i modernista«; diskusija o temi »Filozofija i izmena sveta«; Dusan Boskovic, »Problem ideologije u ranim radovima jugoslovenskih marksista«; Lino Veljak, »Aktualnost teorije odraza«; Branko Burzic, »Mladi izmedju pokreta i organizacije«; Kosta Cavoski, »Pravni sistem u ‘realnom socijalizmu’«; Danko Grlic, »Teorija stvaralastva«; Trivo Indjic, »O Spaniji«; Nebojsa Popov, »Ideje, pokreti, ideologije«; Dejan Jelovac, »Problemi ideologije i nova iskustva (psihoanaliza i fenomenologija)«; Milan Nikolic, »Visoka tehnologija i mogucnost telematske civilizacije«; Milorad Belancic, »Govor moci«; Zagorka Golubovic i Milan Markovic, »O ljudskim potrebama«; Lazar Stojanovic, »Moderna umetnost i humanisticke ideje«; diskusija o pokretu »Solidarnosc« u Poljskoj; Svetlana Knjazeva-Adamovic, »Covek kao prirodno bice«; diskusija o knjizi Leseka Kolakovskog o marksizmu.⁶⁷
Zbog nastavka kriticke delatnosti, u javnosti koja im je bila dostupna, vise u inostranstvu nego u zemlji, rezim je otisao korak dalje u represiji i ukinuo i inace oskudnu materijalnu nadoknadu za platu; poslao ih je na »berzu rada«. Ova mera naisla je na reagovanje kolega iz sveta, pa je tako Medjunarodna organizacija rada, 1980. godine, pokrenula postupak za preispitivanje postovanja medjunarodnih konvencija od strane Jugoslavije, posebno Konvencije br. 111, koja zabranjuje bilo kakvu diskriminaciju, pa i ideolosku i politicku, u sferi radnih odnosa. Zbog toga su vlasti bile prinudjene, kako bi se izbegle sankcije medjunarodne zajednice zbog krsenja potpisanih ugovora, da ponovo resava »slucaj grupe profesora«. Posle silnih natezanja, postignut je kompromis da se ne vrate u nastavu, gde bi iznova »kvarili« omladinu, nego da se svi zaposle u nekom institutu koji bi dobio status univerzitetske ustanove. Tako je, uz izvestan otpor i medju kolegama, nastao najpre Centar za filozofiju i drustvenu teoriju pri Institutu drustvenih nauka (1981), koji je primljen u sastav Univerziteta, a nekoliko godina kasnije je Centar prerastao u Institut. U medjuvremenu, zbog nastavljanja javne kriticke delatnosti, i pomenuti Centar se 1984. godine nasao, zajedno sa jos nekoliko udruzenja, ustanova i listova, na udaru rezima, pa je i od samih kolega pretila »reorganizacija« koja bi im ukinula i minimalnu autonomiju. Nakon vise godina, u jos tezim uslovima, ukinuti su (maja 1998) i poslednji tragovi autonomije univerziteta; tada su »ugaseni« i univerzitetski instituti.
Uprkos svemu, pripadnici »grupe« objavili su mnogo clanaka i knjiga, u zemlji i inostranstvu, gde su drzali jos veci broj predavanja, a vecina je cesto gostovala na mnogim univerzitetima u svetu. Neki su se »vratili« na Filozofski fakultet (Zivotic, Micunovic i Goluboviceva).
U izmenjenim okolnostima, kada je postignut izvestan kompromis u pogledu zaposljavanja, i naziranjem novih oblika javnog delovanja, najpre kroz razna udruzenja i odbore za slobodu misljenja, a potom i preko politickih udruzenja i nastajucih stranaka, i »grupa profesora« se »izdiferencirala«. Mihailo Markovic je postao potpredsednik vladajuce partije (SPS) i predsednik Saveta univerziteta, zavodeci sve restriktnije norme, cemu se odlucno protivila Zagorka Golubovic, kao clan Saveta (ona je nastavila javnu delatnost kroz razne nevladine organizacije koje su se borile za ljudska prava, akademske slobode i autonomiju univerziteta). Ljubomir Tadic i Dragoljub Micunovic su bili medju osnivacima Demokratske stranke (Micunovic godinama i njen predsednik, a Tadic clan rukovodstva). Svetozar Stojanovic se nije stranacki angazovao, ali je bio prisutan u politici i vlasti, najvise kao specijalni savetnik Dobrice Cosica dok je ovaj bio predsednik drzave (SRJ). Miladin Zivotic je veoma angazovan u kritici nacionalizma, antiratnim pokretima i udruzenjima nezavisnih intelektualaca. Trivo Indjic, takodje nije stranacki angazovan, a Nebojsa Popov se politicki angazovao najpre u Udruzenju za jugoslovensku demokratsku inicijativu, a potom u Gradjanskom savezu Srbije; pored profesionalnih obaveza, godinama uredjuje list Republika, koja ima i izvesne karakteristike casopisa.
Pripadnici »grupe profesora«, kada se sve uzme u obzir, i nisu tako lose prosli kao njihov kolega Dragoljub Jovanovic dvadesetak godina pre njih. U odnosu prema udesu Zivojina Pavlovica, tridesetak godina ranije, prosli su cak veoma srecno. Nisu stradali ni izbliza kao Djilas i Mihajlov, raniji disidenti. Ali, jedno su licne biografije i individualne sudbine, a nesto drugo »sudbina« politike i kulture, drustva i drzave. Ogranicimo li se samo na kulturu, izvesno je potiskivanje kritickog misljenja iz okvira univerziteta i zavodjenje sve vece ideoloske discipline. Tome je narocito pridonelo »uvodjenje« obaveznog marksizma u bezmalo sve oblasti nastave, kao i »moralno-politicke podobnosti« kao vrhovnog merila za ulaz na univerzitet, uspon u karijeri i za – izbacivanje s univerziteta. Time su nastale trajne posledice, koje nisu dovedene u pitanje ni onda (1978) kada su ustavni sudovi u citavoj zemlji ukinuli obavezujucu normu o »moralno-politickoj podobnosti«. Posledice jos manje mogu da se uklone sve dotle dok postoji partijska drzava, i to u sve rigoroznijem obliku.

»Bosonogi« prosvetitelji

Pored profesora koji su »radili po kucama« kada vise nisu mogli na univerzitetu, i studenti su formirali svoj »Slobodni univerzitet« na kojem su predavali i diskutovali o temama po svom izboru. Nastala je i »Mala skola« za najmladje studente. Kada su to dopustali stambeni uslovi, okupljali su se u vecem broju, sa sva tri »univerziteta«.
I javne tribine pruzale su izvesne mogucnosti za izlaganje kritickih gledista, najvise u Studentskom kulturnom centru i Domu omladine, gde je ponekad i policija morala da intervenise zbog velikog interesovanja publike.⁶⁸
Poput lekara drevne Kine koji su radili izvan institucija, tako su i profesori i studenti, uskraceni za javnu komunikaciju u institucijama pribegli vaninstitucionalnim komunikacijama, stvarajuci zametak alternativne institucije. U takvim komunikacijama znacajnu ulogu imali su i oni intelektualci koji nikada nisu bili profesionalni naucnici i profesori, kao neformalno priznati autoriteti »oralne istorije«.
Miodrag Milic (1929), filmski scenarista i publicista, decenijama je bio zapazena figura intelektualnih krugova Beograda. Pored filmskih scenarija i ucesca na naucnim skupovima istoricara,⁶⁹ Mica »Doktor«, kako ga prijatelji i poznanici oslovljavaju, drzao je predavanja i na »Slobodnom univerzitetu«, od nekih od njih nastala je i knjiga koja je objavljena u inostranstvu.⁷⁰ Vec sami naslovi poglavlja ukazuju na to cime se autor bavi i da to cini s kritickog stanovista. U prvom delu, »Staljinizam i uzroci poraza ustanka u Srbiji 1941–42. godine«, analizira uticaj vojnog amaterizma i politickog avanturizma na poraze ustanika, zatim brutalnost prema saborcima koja izaziva osipanje pokreta, a najvise paznje poklanja rigidnoj ideologiji subordinacije kao prepreci fleksibilnijeg odnosa prema uslovima i nacinu borbe. Ubistvo Zivojina Pavlovica tek je drastican primer staljinizma koji dovodi do »negativne kadrovske selekcije« – forsiraju se disciplinovani i poslusni a zaobilaze ili iskljucuju sposobni kadrovi. Tema drugog dela je »Uzroci i posledice sukoba SSSR–Jugoslavija 1948. godine«. Na osnovu probranih teorijskih i obilnih istorijskih izvora, Milic prikazuje kako je »boljsevizacijom« (staljinizacijom KPJ i »cistkama«) uklonjen intelektualniji i slobodarski deo pokreta (opozicija iz 1920. i drugi intelektualci) i time zavladao »organizacioni kretenizam« koji je pogodovao »simbiotickoj identifikaciji« (s »pravoslavnom Rusijom«) najpre sa Staljinom a potom i Titom. Kao drastican primer za ovu tezu, Milic citira jednog clana CK KPJ koji je govorio: »Ako Partija kaze da budem pas, bicu pas i lajacu«.⁷¹ Staljinove pohvale kurazile su jugoslovenske vodje da zestoko napadaju komunisticke partije drugih zemalja, posebno Francuske i Italije, kojima je pripisivan manjak revolucionarnosti. Slepa vera u Staljina otezavala je otreznjenje kada je SSSR primenio ekonomski pritisak na Jugoslaviju, povukao strucnjake i pojacao ideoloski i politicki napad na svoje »miljenike«. A kada se uklanja uzorni autoritet, uzdize se njegov duplikat; kod rukovodeceg kadra postaje popularna deviza: »Tito moze sve – kao i Staljin«.⁷² Tako je nastao »vlastiti autoritarni obrazac.⁷³
U delu knjige pod naslovom »Udes Milovana Djilasa ili granice pobune 1952–1954. godine«,⁷⁴ Milic prati evoluciju Djilasa od »udarne politicke batine«, preko kriticara Staljina i staljinizma, do pocetaka kritike jugoslovenskog poretka, primecujuci odsustvo kontinuiteta u razvoju kritickog misljenja. Uprkos uocenim nedostacima, Milic pozitivno ocenjuje Djilasov doprinos obnovi kulture u posleratnoj Jugoslaviji i postavljanju osnova borbe za demokratiju. Milic posebno ceni Djilasovu »Anatomiju jednog morala«, smatrajuci da u njoj autor »daje briljantan satirican opis jugoslovenske birokratske kaste«. A odnos bivsih partijskih drugova prema Djilasu Milic ovako vidi: »Mrzeci njega, mrzeli su sadomazohisticki svoj kukavicluk«, dok plenum koji ga je osudio posmatra kao »ceremoniju istorijskog procesa pretvaranja politickih profesionalaca u dvorjane« koji gube sposobnost da autonomno reaguju na promene istorijskih okolnosti. Brutalno odbacivanje Djilasovih ideja, »tog jugoslovenskog prethodnika evrokomunizma«, zakljucuje Milic, kod potonjih generacija je stvorilo »nesrecnu svest«.
Ako nisu mogli da javno izrazavaju svoja kriticka gledista, ucesnici »Slobodnog univerziteta« su postali tema najsire javnosti, strane i domace, narocito nakon hapsenja oko 30 slusalaca jednog predavanja Milovana Djilasa o »nacionalnom pitanju« (20. aprila 1984. godine)⁷⁵ i tokom priprema i odvijanja »procesa sestorici« kao pravog »monstr-procesa«.
Optuzeni su uglavnom vec poznati i progonjeni disidenti: Vladimir Mijanovic, Miodrag Milic, Dragomir Olujic, Gordan Jovanovic, Pavlusko Imsirovic i Milan Nikolic. Oni su optuzeni »zato sto su u vremenu od 1977. do aprila 1984. godine u Beogradu, povezujuci se medjusobno, a polazeci sa kontrarevolucionarnih pozicija i to: okrivljeni Mijanovic od 1977, okrivljeni Imsirovic i okrivljeni Nikolic od 1978, okrivljeni Milic i okrivljeni Olujic od 1980. i okrivljeni Jovanovic od 1981. godine radili na stvaranju, organizovanju, omasovljenju i ucvrscivanju grupe lica radi delovanja na podrivanju i protivustavnoj promeni drustveno-politickog sistema i svrgavanju postojece vlasti i u tom cilju organizovali i odrzali vise sastanaka u svojim i drugim stanovima, na kojima su ucestvovala i druga lica, po njihovom pozivu, citali pred vecim brojem lica tekstove, koje su i medjusobno delili, ili usmeno govorili, napadajuci tekovine nase Narodnooslobodilacke borbe i socijalisticke izgradnje i licnost i delo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita«.⁷⁶
U daljem tekstu najvise se citiraju izvodi iz Milicevih predavanja i posebno istice da je od »najmanje 24 sastanka« na kojima je ucestvovalo ukupno oko 1000 lica, u Milicevom stanu odrzano devet i da je on imao najvise predavanja ili uvodnih izlaganja.
Za svedocenje o navodima optuznice predlozeno je 90 osoba, od kojih je vecina i saslusana tokom istrage. Pominje se i mnostvo knjiga, casopisa, novina, fotokopija i rukopisa sto je zaplenjeno tokom pretresa u mnogim stanovima, od cega bi se mogla saciniti poveca biblioteka sa dokumentacijom.
Pored »inkriminacije« politizacije, na teret optuzenima se stavlja i potpisivanje peticija. A kao otezavajuca okolnost navodi se da su »svi okrivljeni zbog ovakve i slicne neprijateljske delatnosti upozoravani od nadleznih organa Sluzbe drzavne bezbednosti, pa su i pored toga nastavili sa takvom delatnoscu«.
Vece Okruznog suda u Beogradu kojim je predsedavao sudija Zoran Stojkovic tokom procesa je izmenilo optuznicu, tako da je sudilo za »neprijateljsku propagandu« kojom su obuhvaceni samo Milic, Olujic i Nikolic. Cetvrtog februara 1985. godine doneta je presuda⁷⁷ kojom se Miodrag Milic osudjuje na dve godine zatvora, Dragomir Olujic na godinu dana i Milan Nikolic na godinu i po dana zatvora. Najvise su citirani odlomci iz kopija odrzanih predavanja, pre svega Milica, potom Olujica i iz Nikolicevog teksta o strukturi jugoslovenskog drustva na engleskom jeziku, »koji je podneo Brandeis Univerzitetu u Bostonu«. Presudom se »oduzimaju inkriminisani tekstovi« i to Milicevi »Staljinizam i uzroci poraza ustanka u Srbiji 1941–42. godine«, »Uzroci sukoba Jugoslavije i SSSR 1948. godine« i »Udes Milovana Djilasa ili granice pobune«, Olujicevi »Od pluralizma do monizma« i »O ’68. kod nas«, te Nikolicev, »Struktura jugoslovenskog drustva, oblici sukoba i nacini za njihovo prevazilazenje«.
Ovom presudom odbija se optuzba da su radili »na stvaranju, organizovanju, omasovljavanju i ucvrscivanju grupe lica radi delovanja na podrivanju i protivustavnoj promeni drustveno-politickog sistema i svrgavanja postojece vlasti«... itd. Okrivljeni su poricali krivicu, ali je sud nasao, na osnovu zaplenjenih rukopisa i saslusanjem mnogobrojnih svedoka, da, ipak, postoji krivicno delo. U opsirnoj presudi (39 stranica bez proreda) pise, pored ostalog, da se cilj radi kojeg okrivljeni govore i pisu »moze naci u opredeljenju samih okrivljenih«. Oni su, dakle, krivi zbog toga sto kriticki razmisljaju i govore o svom drustvu na mestima koja su dostupna kao zamena za nedostupnu ili nepostojecu javnost.
Vrhovni sud Srbije je delimicno uvazio zalbe okrivljenih tako sto je Milicu kazna smanjena na godinu i po dana, Nikolicu na osam meseci zatvora, a Olujic je oslobodjen od optuzbe.⁷⁸ U ovoj presudi, na 17 stranica bez proreda, tvrdi se da »reci mogu biti i radnja krivicnog dela« ako su »povrede casti i ugleda« (ne kaze se koga i cega) i jednostavno, predstavljaju »neprijateljsku propagandu«.
Posle svega, zatvorsku kaznu je »odlezao« samo Miodrag Milic. Po izdrzanoj kazni bio je i dalje za poznanike i prijatelje »Doktor« koji ih blagonaklono prosvecuje. Bio je i jedan od osnivaca UJDI-ja u Beogradu, Socijaldemokratskog saveza Jugoslavije (1990), a potom aktivan u Gradjanskom savezu Srbije.

»Kolektivni Gorbacov«

U 1980-im godinama, posle Titove smrti (1980), smenjuju se ciklusi popustanja, sve kraci, i stezanja, sve duzi. Dopusta se, na primer, obnova rada profesionalnih udruzenja, i sociologa. Oni se bave sve solidnijom analizom krize drustva i drzave, ali ubrzo sledi sprecavanje njihovog rada. Udruzenja knjizevnika su, takodje, sve aktivnija. Glasila, Knjizevna rec i Knjizevne novine, su sve slobodnija od spoljne kontrole i autocenzure. U UKS se formiraju i odbori za odbranu umetnickih sloboda. Povodom sudjenja pesniku Gojku Djogu (1981) organizuju se zaredom protestne veceri i time sprecava izvrsenje kazne. Objavljivanje dokumenata o otporu represiji, medjutim, biva obustavljeno. Pokusano je i pokretanje casopisa Javnost (1981), ciji bi glavni i odgovorni urednik bili Dobrica Cosic i Ljubomir Tadic, ali je inicijativa vec na startu onemogucena, brutalnim napadima sa samog partijskog vrha (Stane Dolanc) i od strane lokalne vlast.
Tada su bili sve cesci i javni protesti u citavoj Jugoslaviji. Bujaju radnicki strajkovi. Kolone radnika povremeno se krecu ulicama Beograda (i iz udaljenih mesta). Do izvesnog gibanja dolazi i u malim mestima (na primer u Mosevcu, u Bosni i Hercegovini, i Vevcanima u Makedoniji). Sve burniji su sukobi na Kosovu. Kolone protestanata, mahom Srba, dolaze u Beograd, ali ne uspevaju da uspostave normalnu komunikaciju sa vlascu. Kosovo postaje glavna ziza sporova i sukoba na svim nivoima vlasti. Nacionalni sukobi postaju, naime, sve dominantniji, pa i dotadasnja vladajuca ideologija – »klasna« i »radnog naroda« – sve vise postaje nacionalna i nacionalisticka.
U sve dubljoj krizi i opstoj zbrci raste nezadovoljstvo. Nizu se razni protesti. Razmicu se i stege vladajuceg poretka oko izrazavanja raznih osecanja i misljenja. Medjutim, infrastruktura partijske drzave samo delimicno uzmice pred raznim pritiscima. Uzvraca se i pretnjama sirim »cistkama« (»Bijela knjiga« u Zagrebu, 1984, na primer, sadrzi veliki spisak – »crnu listu« – raznih »neprijatelja«, najvise iz Beograda). Siri se i konkretna represija (iznudjene »rekonstrukcije« i »reorganizacije« raznih ustanova, udruzenja i listova, hapsenja i sudjenja itd.).

                                                     Kolaz – asamblaz, 1969.

Iz nekih konkretnih gibanja proisticu i pokusaji formiranja pokreta koji bi izrazio socijalne i politicke teznje, mimo rastuceg nacionalizma. U tim nastojanjima je sve primetnija figura jednog novog disidenta, i to usred ideolosko-propagandnog aparata vladajuce partije, u listu Komunist.
Dusan Bogavac (1931–1990), urednik Komunista, privukao je vecu paznju javnosti jednim kracim tekstom o jednom dogadjaju koji je, inace, bivao precutkivan u »siroj javnosti«. Bogavac je, u NIN-u, objavio informaciju o hapsenju grupe studenata koji su na jednom javnom skupu u centru Beograda izrazavali podrsku poljskoj »Solidarnosti« pa su zbog toga bili, uz batinanje (»tukuci ih preko trga, ulice i trotoara«), uhapseni (kao sabirno mesto posluzila je obliznja knjizara »Komunista«).⁷⁹ Informacija je propracena i kritickim komentarom. Zbog svega toga, Bogavac je postao meta napada partijskih sefova, ali postaje i licnost koja dobija podrsku, pre svega u krugovima novinara. Kako je rasla represija prema njemu, tako se sirila i solidarnost s njim. Nastao je cak i institucionalni oblik te, za nase prilike sasvim nove komunikacije – Fond solidarnosti. Sredisnja figura bio je sam Bogavac. Nastajanje realnog pokreta koji, pre svega, siri okvire javnih komunikacija i nagovestava oslobadjanje medija pa i stvaranje autonomne javnosti, nije mogao da promakne rezimu ionako nesklonom stvarnim reformama, pa je stoga sledila i »cistka« nepocudnih novinara, najpre iz Saveza komunista, a potom s urednickih mesta a i iz radnog odnosa. Najveca zrtva te kampanje je, opet, Dusan Bogavac, koji je u tako skucenim uslovima izgubio realnu mogucnost za javno delovanje pa i za elementarnu egzistenciju.
Dusan Bogavac je nastavio svoju kriticku delatnost u sve tezim okolnostima izdajuci, uz podrsku kolega (i Fonda solidarnosti) cak i pozamasne knjige jer izdavaci nisu bili skloni da ih sami izdaju.⁸⁰ U jednoj od takvih knjiga⁸¹ sabrani su mnogi njegovi clanci i intervjui iz kojih »isijava« mahom nezadovoljstvo radnika i rastuce kriticko misljenje. Tu su i poredjenja s iskustvom drugih zemalja, pre svega Poljske, narocito pokreta »Solidarnosc«. U njoj se nalaze i dokumenti o gusenju slobode misljenja, kao i o otporima represiji. Ovde se mogu naci i podaci o pokretanju jednog zamasnog projekta pod naslovom »Sta da se radi?«, koji asocira na narodnjacku i boljsevicku tradiciju. Iako je taj projekat blokiran u ustanovi »Komunist« u okviru koje je pokrenut, Bogavac je ipak prikupio priloge saradnika i objavio ih u takodje opseznoj knjizi, opet u vlastitom izdanju.⁸²
Zavrsnicu projekta »Sta da se radi?« cine pokusaji da se nadje izlaz iz – »beznadja«. Bogavac je pridobio za dijalog disidente razlicitih skola misljenja i razlicitih iskustava i orijentacija: Milovana Djilasa, Slobodana Inica, Mihaila Markovica, Svetozara Stojanovica, Ljubomira Tadica i Kostu Cavoskog, koje smo vec pominjali u ranijem izlaganju. S njima je organizovao dijalog, juna i jula 1988. godine (sa Djilasom i u septembru iste godine) cije je rezultate objavio tri godine kasnije.⁸³
Slicno ranijim nastojanjima Mihajlova, a u izmenjenim uslovima, Bogavac poziva na dijalog o »novim, efikasnijim i razvijenijim oblicima i metodima zalaganja za demokratske reforme – narocito prakticnim osvajanjem prava na samoorganizovanje i uvodjenje politickog pluralizma, a u skladu sa izmijenjenim uslovima, oslabljenom moci vlastodrzaca i rapidnim osvjescivanjem masa«, sto on vidi u seljackim, radnickim i nacionalnim gibanjima. On se uzda da ce javno kriticko misljenje voditi ka organizovanom, mirnom i legalnom delovanju ka reformama, pre svega preko jos nepostojece »opstejugoslovenske kriticke, odnosno opozicione koalicije«.⁸⁴
Znatan deo ovoga dijaloga posvecen je istoriji komunizma, tu ima i novih zapazanja, narocito ucesnika u njoj. Pored zajednickih ideja o ljudskim pravima, slobodi i demokratiji – primetne su i izvesne razlike u pristupu krizi i vidjenju resenja. Jedni su teziste vise nalazili u tradiciji liberalizma (Cavoski i Inic), a drugi u marksizmu (Markovic ponajvise). Zanimljivi su i sporovi oko tumacenja Marksa i marksizma, kao i oko Lenjina i Staljina, te oko domasaja promena u SSSR-u. Vecina se usredsredila na krizu i raspad »realnog socijalizma«, a Markovic je teziste stavio na gledista o krahu kapitalizma u Americi.⁸⁵
Uglavnom saglasni da vlast ne moze ili nije sklona da ostvari reforme, ucesnici debate razlikuju se u gledistima o mogucim akterima koji bi hteli i mogli da otvore put reformama i da ih ostvare. Bogavac je cesto usmeravao dijalog ka izjasnjavanju o ideji o stvaranju opozicione koalicije, ali u tome nije dobio odgovarajucu podrsku. Markovic se poziva na bespartijsku demokratiju, kao visi oblik od partijskog pluralizma, ukazuje na veliku sarolikost ideja i grupa a pominje i opasnost da se eventualna organizacija »razbije, unisti i pohapsi«.⁸⁶ Tadic, pak, ne vidi jugoslovensko resenje krize, ni jugoslovenske aktere, niti mogucnost jugoslovenske koalicije, jer smatra da i tamo gde je bilo izvesne homogenosti – recimo medju praksisovcima – sada toga vise nema.⁸⁷ Stojanovic smatra da bi neki »Savez socijalista«, koji bi nastao umesto postojeceg SSRNJ, mogao imati pozitivnu ulogu. Ostali ucesnici nisu se ni ovoliko koliko ovi citirani obazirali na Bogavcevo insistiranje da se izjasne o mogucoj opozicionoj koaliciji.
Bogavac nije odustajao od teznje da razgovore usmeri ka stvaranju neke opozicione koalicije. U tom pravcu je usmeravao i nastajuci Fond solidarnosti, kao oblik jugoslovenske saradnje i oblik javnog delovanja. U raznim prilikama pominjao je sintagmu »kolektivni Gorbacov«⁸⁸ koja je barem donekle pojasnjavala njegov uzor, intenciju i – okvir. Ali, niti je dovrseno formiranje Fonda solidarnosti, jos manje je uspela njegova teznja za stvaranjem opozicione jugoslovenske koalicije, sto on sam tumaci kao posledicu straha od »disidentstva«.⁸⁹
Nije se, tako, pojavio ni pojedinacni lider poput Gorbacova, a »kolektivni Gorbacov« ostao je puki san o kolektivnom jahacu takodje snivanog mocnoga ata. Na poslednjem kongresu vladajuce partije (SKJ), januara 1990. godine, pojavili su se, doduse, stidljivi glasovi o eventualnom razdvajanju socijaldemokrata i komunista, ali oni nisu bili ni uzeti u ozbiljno razmatranje. Nekadasnji nasilni brak iz 1920. godine nije mogao da bude razvrgnut ne samo zbog dugotrajne dominacije lenjinizma-staljinizma-titoizma, niti zbog toga sto davnasnjih »supruznika« vise nema medju zivima, vec pre svega zbog toga sto je kao najvaznija stvar nametnuto »nacionalno pitanje« a glavni akteri nisu bili skloni demokratiji sve dokle god ne nadju »konacno resenje«, pa makar i kroz krvavo rasulo – ratove.

Otkrivanje ljudskih prava

Spoljasnjim razaranjem i unutrasnjim rastakanjem sirokog pokreta osporavanja, u kojem su nova levica i kontrakultura bile samo glavne ali ne i jedine »struje«, preostaje jedan tok zbivanja koji je primetan sve do nasih dana: borba za ljudska prava. Bez poznavanja ovog toka zbivanja olako se tvrdi, narocito u rezimskoj propagandi, da su ljudska prava u nas obicna »kontrabanda«, opaki »uvoz sa Zapada« ili da tako nesto jedva da i postoji, kako se tvrdi u nacionalistickim krugovima, kao nekakva avet »mondijalizma«.
Primetniji znak borbe za ljudska prava mogli smo da zapazimo vec pri pomenu peticija kojima se protestuje protiv krsenja ljudskih prava. Peticije su, najpre, vise od drugih, praktikovali »grupa profesora« i kriticki usmereni filozofi, sociolozi i knjizevnici koji su, povodom konkretnih oblika represije, upucivali zahteve vlastima da se postuju ustavna i zakonska nacela, narocito ona koja su ratifikacijom medjunarodnih akata postala, barem formalno, deo unutarnjeg zakonodavstva. Takve peticije potpisivalo je desetak do tridesetak ljudi, a jednom i nesto vise od stotine, kada se (1981) zahtevalo ukidanje »verbalnog delikta« (cl. 133 KZ). Ocekivanja »grupe profesora« da ce pokret za ljudska prava ubrzano jacati⁹⁰ nisu se ostvarila. Razlog tome manje je u nerazvijenosti svesti o znacaju ljudskih prava, koliko u odsustvu elementarne solidarnosti i spremnosti na organizovano delovanje. Prikupljanje potpisa je, naime, bilo veoma diskretno, bezmalo ilegalno, jer je rezim najosetljiviji na ugrozavanje monopola na organizovano delovanje, daleko vise nego na ideoloski i svojinski monopol. Uprkos tome, slobodarenje probudjeno sirokim pokretom osporavanja ostavilo je neskrivene tragove. Porast represije je izazivao nove otpore.
Prvi oblici i formalno organizovane borbe za ljudska prava nastali su kao reakcija na pojacanu represiju. Povodom sudjenja pesniku Gojku Djogu, koji je 1981. godine osudjen na godinu dana zatvora za zbirku pesama Vunena vremena, u kojima je posebno »inkriminisano« vredjanje »imena i dela Josipa Broza Tita«, knjizevnici su organizovali Odbor za zastitu umetnicke slobode (19. maja 1982).⁹¹ Ovaj Odbor se najvise angazovao u odbrani pomenutog pesnika, serijom protestnih skupova pre svega, uspeo je da pesnik izidje iz zatvora pre izdrzane kazne, ali je intervenisao i protiv slicnih represija, i to ne samo u Srbiji.⁹² A povodom sudjenja »sestorici« (1984) osnovan je Odbor za odbranu slobode misljenja i izrazavanja⁹³ koji se, takodje, nije ogranicio samo na pomenuti proces vec i na razne »slucajeve« sirom Jugoslavije.⁹⁴ Pokretao je i inicijative za ustavne reforme (vladavinu prava, politicku demokratiju i ravnopravnost naroda).⁹⁵ Ovaj Odbor se »ugasio« 1989.
Pomenuti odbori produzili su i obnovili kriticko misljenje i podstakli novi talas slobodarenja, ali nisu uspeli da stvore siri i snazniji pokret za ljudska prava. Uzroke tome svakako treba traziti kako u sistematskom pritisku rezima tako i u raznim »medjusobicama« unutar intelektualnih esnafa gde je na delu i sujeta ali i razne kombinatorike »polutana« koji nastoje da »igraju igru« i u politici i u kulturi, blokirajuci zamah slobode u obe sfere.
I sam rezim je nastojao da se javnosti, vise svetskoj nego domacoj, predstavi kao da »brine« o ljudskim pravima. Radi toga je, pri SSRNJ, 1988. osnovan Jugoslovenski forum za ljudska prava i ravnopravnost gradjana, koji je, pod predsedavanjem Vojina Dimitrijevica, profesora Pravnog fakulteta i autora vise knjiga o ljudskim pravima, okupio siroki krug strucnjaka i intelektualaca iz citave Jugoslavije i svojim inicijativama prelazio inicijalne okvire delovanja (»ugasen« je 1990. godine).
Za odbranu ljudskih prava jos veci izazov je bio pocetak rata u Jugoslaviji kada je, vec sredinom jula 1991. godine, osnovan Centar za antiratnu akciju koji deluje sve do danas, a iz njegovog »kruga« nastali su Fond za humanitarno pravo i Beogradski centar za ljudska prava ciji su direktori Natasa Kandic i Vojin Dimitrijevic.
U ranim oblicima borbe za ljudska prava narocito je primetna delatnost Koste Cavoskog i Dobrice Cosica, Biljane Jovanovic i Vesne Pesic.
Kosta Cavoski (1941), profesor prava i politicar, bio je, uz Srdju Popovica, autor mnogih peticija jos u vreme kada su one spadale u »neformalnu« delatnost. U svojim naucnim i publicistickim radovima afirmisao je ideje slobode i demokratije kroz kritiku autoritarnih ideologija i sistema. Zbog toga je bio i sudski kaznjavan (uslovni zatvor, 1973) i izbacivan sa Pravnog fakulteta (1975). Uprkos tome, rastao mu je ugled u intelektualnim krugovima, pa je tako i biran za predsednika Filozofskog drustva Srbije koje se, takodje, angazovalo u borbi za ljudska prava. Bio je i jedan od osnivaca Odbora za odbranu slobode misljenja i izrazavanja, gde je, zajedno sa advokatom Ivanom Jankovicem, obavljao i sekretarske poslove. Jedan je od osnivaca i lidera Demokratske stranke (kasnije i Srpske liberalne stranke). Vremenom se sve vise bavi nacionalnim poslovima, pre svega srpskim nacionalnim pravima. Vracen je na Pravni fakultet, gde je biran i za redovnog profesora. Autor je veceg broja knjiga.
Dobrica Cosic (1922), knjizevnik i politicar, zamasnog knjizevnog opusa, u milionskim tirazima, mahom hvaljen, redje osporavan i ponekad napadan (bez sudskih kazni).⁹⁶
Kao politicar, Cosic je dospeo do vrhova partijske i drzavne moci (clan CK i narodni poslanik), a bio je i sef drzave (1992–1993). Distancira se od vrha vlasti povodom smenjivanja Rankovica (1966), zbog cega pise pismo Titu, a kritikom nacionalne politike na Kosovu (1968) prestaje da bude clan CK. Vlastitom biografijom i vezama sa mocnim ljudima (Broz, Rankovic, Penezic i dr.) stice status mocne figure, i onda kada je formalno u vlasti i onda kada nije. Ima vazno mesto u raznim grupama koje su na izvesnoj distanci prema vladajucoj ideologiji, od grupe »alfa« (Simina 9), preko »modernista«, pokretaca NIN-a, Dela i Danasa, do »praksisovaca« i »peticionasa«. Njegovi povremeni istupi u Udruzenju knjizevnika, Srpskoj knjizevnoj zadruzi (gde je krace vreme bio predsednik) i u SANU o sudbini srpskog naroda nailaze na odobravanje u jednim i negodovanje u drugim (sluzbenim) krugovima, a i medju kriticki usmerenim knjizevnicima i intelektualcima. Jedan je od osnivaca i lidera Odbora za slobodu misljenja i izrazavanja. Vaznu ulogu ima i u grupama srpskih nacionalista na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U novijoj istoriografiji nalazi se i opsta ocena o Cosicu: »Tokom disidentskog perioda do kraja osamdesetih bio je smatran duhovnim vodjom srpskog nacionalnog i demokratskog budjenja«.⁹⁷
Najpre je podrzavao Milosevicev put ka vlasti, raznim pohvalnim izjavama o njemu i javnim gestovima u prelomnim trenucima. Na sam dan referenduma koji je raspisao Milosevicev rezim o tome da li treba prvo doneti novi ustav ili raspisati slobodne izbore, Dobrica Cosic, koji je duze vreme bio na »crnoj listi« medija, daje opsirnu izjavu za dnevno i vecernje izdanje sve mocnije kuce Politika, u kojoj daje prioritet donosenju ustava nad izborima, sto je inace teznja rezima.⁹⁸ Tako cemo, istice Cosic, da »dovrsimo sto pre i sto demokratskijim nacinom stvaranje demokratske Srbije«. Bila je to vise nego jasna poruka i svima onima koji drze Cosica za disidenta.⁹⁹ I zaista, rezultat referenduma od 1/2. jula 1990. godine dao je krila Milosevicevom rezimu da se ucvrsti, a potom priredjuje izbore kada i kako tom rezimu odgovara. Naime, od 6,6 miliona biraca na referendum je izaslo 78%, a za predlog »najpre novi ustav« glasalo je 96,8% biraca, dok je za »najpre izbori« bilo svega 139 890 ili 2,65% glasaca.¹⁰⁰ Takvim referendumom je »cementiran« kontinuitet partijske drzave, a novi ustav je »ustolicio« Milosevica za bezmalo neogranicenog vladara. U senci Milosevica Cosic je bio i predsednik SRJ, da bi odatle bio uklonjen od strane Milosevicevih sledbenika i saveznika (Seselj). Potom je Cosic davao i negativne ocene o rezimu Milosevica, sve do zahteva da se on povuce sa vlasti.
Sam Cosic rado izjavljuje da »ostaje veran svojim knjizevnim junacima«, a smatra da je izneverio mnoge svoje prijatelje (Djilasa, Rankovica i dr.), jer se »bez jaceg uverenja priklonio partijskoj disciplini«.¹⁰¹
Doslednije i istrajnije u borbi za ljudska prava su dve zene, Biljana Jovanovic i Vesna Pesic.
Biljana Jovanovic (1953–1996), knjizevnica, privukla je paznju javnosti svojim romanima (Pada Avala i dr.) i beskompromisnom borbom za slobodu stvaranja i javnog izrazavanja, kako u vreme rada Odbora za zastitu umetnicke slobode tako i kasnije, do poslednjeg trenutka svoga zivota. Beskompromisna u suocavanju sa nadirucim nacionalizmom, bila je odlucna i u suprotstavljanju svim oblicima nasilja, pre svega ratu. Ona je to pokazala ucestvovanjem u osnivanju Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (1989) i svih godina potom. Istrajno je odrzavala jugoslovenske intelektualne komunikacije u svim delovima Jugoslavije. U tome je posebno bila plodna saradnja u okviru projekta Letece ucionice i radionice (LUR, zajedno sa Rastkom Mocnikom).
Doslednost i istrajnost u borbi za ljudska prava jos primetnija je u delovanju Vesne Pesic (1940), diplomiranog filozofa i doktora sociologije. Svojim strucnim i naucnim radovima, i kao profesorka, stekla je ugled u profesionalnim krugovima, pa je birana i za predsednicu Socioloskog drustva Srbije (1987–1989). Bila je medju prvim »peticionasima« i za sada jedini analiticar njihove prakse.¹⁰² Ucestvovala je i u raznim protestima protiv represije, pa je zbog toga bila i u zatvoru (1982). Ucestvovala je i u radu Odbora za odbranu slobode misljenja i izrazavanja. Jedan je od osnivaca Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, a kasnije predsednica Reformske stranke i Gradjanskog saveza (1992–1999). Jedini je partijski lider koji se svojom voljom povukao sa mesta predsednika stranke.¹⁰³ Bila je i narodni poslanik (1992–97); ostali su zapamceni njeni antiratni govori i zalaganja za socijalna prava i protiv zloupotrebe vlasti, korupcije i paravojnih formacija. Zapamcena je i kao najdosledniji lider koalicije Zajedno. Objavila je brojne radove, u zemlji i inostranstvu. Ucestvovala je na mnogim naucnim i politickim skupovima u zemlji i svetu; predavala na univerzitetima u svetu. Za doslednu borbu za mir, slobodu i demokratiju dobila je vise nagrada, u svetu. Svoj javni rad nastavlja u Centru za antiratnu akciju u cijem je osnivanju ucestvovala, a sada je njegov direktor.¹⁰⁴

Kao sto se u tumacenju hronike ruskih disidenata poteze ranije iskustvo kritickog misljenja, sve do dekabrista, cini se da je uputno da slicnu metodu primenimo i na srpske disidente. I za njih svakako postoje odredjeni parametri u nacionalnoj kulturi. Potrebno je, takodje, protumaciti i ishode disidentstva o kojem je bilo reci. A sve to se ne moze razumeti bez odredjenog opsteg – univerzalnog – okvira za dalja istrazivanja.

Parametri

Vec na samom pocetku nastajanja Srbije modernog doba, u njenim ustanickim danima, javljaju se licnosti koje formulisu trajne parametre borbe za slobodu. Jedna od njih je Boza Grujovic (1778–1807), profesor prava, koji je napustio Harkovsku duhovnu akademiju i dosao u ustanicku Srbiju da bi u njoj ubrzo postao sekretar jedne od prvih institucija – Sovjeta. Retko je naci takav zanos slobodom kakav je izrazio Grujovic. »Svoboda nas razlucava od zverova«, pise Grujovic, »svoboda nas ljudima cini... U svobodnoj zemlji i polje bolje rodi, i marva se bolje plodi, lep se hljeb jede i dobro se vino pije. Jednom recju, gde nema svobode, nema ni zivota«. Usred surovih uslova borbe za slobodu, suocen sa neprosvecenim ustanicima i njihovim vodjama, Grujovic zastupa ideju, koja u tadasnjim prilikama izgleda zaista utopijski, ideju o vladavini zakona. Temelj vladavine zakona on nalazi u sintezi razuma i pravde a svrha joj je da zastiti zivot, svojinu, sigurnost i jednakost individua i da ogranici (ustavi) suverene vlasti, pre svega samog Vozda.¹⁰⁶
Iz istoga razdoblja izdvaja se gorostasna figura Dositeja Obradovica (1739–1811), monaha i »svrzimantije«, pisca i prosvetitelja, koji je »iduci po svetu« ucio sebe i druge. Kriticar neprosvecenosti i verskih predrasuda, osnivao je prosvetne ustanove i bio prvi srpski ministar prosvete. Ucestvovao je i u politickim i diplomatskim poslovima ustanicke Srbije. Podrzavajuci ustanak i borbu za oslobodjenje od Turaka, on je upozoravao da ce Srbi »sami sebi biti Turci i mucitelji« ako se ne oslobode sujeverja i ne uklone »mrzost na zakon«. Time je otvorio jednu dugotrajnu debatu medju kriticki nastrojenim srpskim intelektualcima o odnosu izmedju spoljne, nacionalne slobode, i unutarnje, licne slobode gradjana (drzavljana) Srbije.¹⁰⁷ U toj debati ucestvovali su najvidjeniji skolovani ljudi Srbije – liberali i socijalisti (Jevrem Grujic, Milovan Jankovic, Vladimir Jovanovic, Svetozar Markovic, Dragisa Stanojevic i dr.). Iz njihovih sporova i dijaloga nastajale su ideje o slobodi i demokratiji, o mestu Srbije na Balkanu, u Evropi i modernom svetu, a nastajala je i sama javnost. Tako su nastajale kulturne i politicke ustanove po uzorima na moderan svet, uprkos nepismenosti i neprosvecenosti jednog mahom seljackog i tradicionalno zatvorenog drustva.
Dositejevo prosvetiteljstvo i uopste duh slobode smetao je ne samo klerikalnim krugovima i osionim vlastodrscima nego i jednako slavnim licnostima toga doba. Tako je, recimo, crnogorski pesnik i mitropolit Petar Petrovic Njegos 1837. godine trazio od kneza Milosa da se povuce odluka da se stampaju »jereticki i bezboznicki spisi« Dositeja Obradovica; a Vuk Karadzic, proslavljeni velikan srpske kulture i jedan od prvih Dositejevih djaka, istim povodom pise jednom crkvenom velikodostojniku: »Da sam ja cenzor u Srbiji, ja to ne bih dopustio«.¹⁰⁸
Jos u vreme dok se Srbija borila za nacionalnu nezavisnost, slobodoumniji Srbi su nastojali da se uspostavi ravnoteza izmedju spoljne i unutarnje slobode. To je bio glavni smisao delovanja i Svetozara Markovica (1846–1875), publiciste i politicara, pokretaca novina i borca za uspostavljanje demokratske javnosti. Oslanjajuci se na ideje o slobodi i u liberalizmu i u socijalizmu, Markovic je, narocito u delu Srbija na Istoku (1872), tezio ka ravnotezi unutarnje i spoljne slobode, ne samo u Srbiji vec i u projektu oslobadjanja i ujedinjavanja srpskog naroda. Rec je, prema Markovicevom misljenju, o ujedinjavanju slobodnih gradjana, a ne dinastija ili birokratskih kancelarija. Sa tog stanovista on je i posmatrao tadasnje pokrete, i u njima ucestvovao, kroz stalni dijalog sa drugim slobodoumnijim akterima (Vladimirom Jovanovicem i Dragisom Stanojevicem, na primer). Dijalozi su probijali okvire samo jedne ideje, ideologije i politike i pridonosili samoj sustini stvari – slobodi i kritickom misljenju. A bas to ostaje skriveno onima koji Markovica svojataju kao svoga korifeja (socijalisti) ili ga odbacuju kao socijalistu (liberali).
U vreme kada je Srbija vec stekla nacionalnu nezavisnost (1878) i napregla sve snage da se uvrsti u zemlje modernog doba, javljaju se i glasovi kritike medju najvidjenijim pregaocima borbe za nezavisnost, pre svega za slobodan razvoj kulture, bez potcinjavanja ideologiji i politici. Jedan od prvih odlucnijih gestova takve kritike potice od Laze Kostica (1841–1910), pesnika, dramskog pisca i prevodioca, nacionalnog revolucionara i politicara (narodni poslanik i clan delegacije Srbije na Berlinskom kongresu, 1878. godine). Povod je bio bezazlen, jedan jubilej – posvecen 50-godisnjici pesnistva Jovana Jovanovica Zmaja. Kostic sumornim tonom govori o oprecnim tendencijama: »U isto doba kad srpski narod pokazuje znak napretka, u to isto doba glas imena srpskog, cena naroda srpskog u velikom svetu opada... naglo, brzo, gotovo strmoglavce«.¹⁰⁹ Kosticeva kritika je uperena pre svega prema ideologizaciji kulture, u prvom redu umetnosti. Uz veliko postovanje prema Zmaju, Kostic ukazuje na gasenje poezije onda kada se ona podredi politickoj tendenciji – »tendencioznoj umetnosti«. »Cim se zmaj otme i nametne i ucutka slavuja«, smatra Kostic, »postaju zmajevice, nespretne, nesklapne, nametljive ‘zmajevice’«. Kao pesnickom sabratu, Kostic porucuje Zmaju: »Okani se ti politike, nije to za nas. Nauci se bar iz mog zalosnog primera«.¹¹⁰ Kostic ne navodi primere iz svog iskustva, ali je poznato da, kao omladinac–revolucionar, nije imao »prodju« ni u Beogradu, kod Obrenovica, ni na Cetinju, kod Petrovica. A kao politicki tribun i poslanik u Ugarskoj, potkazan od »saboraca«, bivao je i hapsen i osudjivan.
U poznim godinama Dositejevim a ranim godinama borbe za nacionalnu slobodu, sve snage Srbije bile su usmerene na borbu protiv strane dominacije a za spoljnu slobodu. Retki su bili otpori neogranicenoj moci ustanickih vodja i samovolji prvih vladara. Otuda i ideje o slobodi imaju uopsteni karakter. Takve ideje su se oglasile, najpre, medju imucnijim i skolovanim Srbima u Ugarskoj vec na pocetku Francuske revolucije (Temisvarski sabor, 1790). Neki od njih su i neposredno prisli ustanicima u Srbiji.
Usred nepismenih ustanika i njihovih vodja, Dositej je mogao da radi samo »na dugu stazu«. Tada se nije moglo ni govoriti o nekoj vladajucoj ideologiji s kojom se on nije slagao. Vodje ustanka prihvatali su skolovane ljude, pa cak i tolerisali njihove neobicne ideje i kriticka misljenja, kad god su se okretali ka buducnosti naroda i drzave, ali su bili rigorozni kada bi u tome videli ugrozavanje licne vlasti i tradicije uopste.
Kako je odmicala nacionalna borba od svojih prvih pocetaka, sredinom XIX veka, javlja se prva generacija Srba skolovanih »na strani«. Po povratku u Srbiju, oni sebe vise ne vide kao »Dusanov puk«, puke obnovitelje tradicije (»Dusanovog carstva«), vec kao borce i za spoljnu i za unutarnju slobodu. Oni sudeluju u borbi za nezavisnost Srbije i, istovremeno, bore se i za slobodu stampe, slobodu politickog delovanja, za parlamentarizam, razvoj kulture i citavog drustva. Kada im despotska vlast i aparati rezima onemoguce javno delovanje, objavljuju svoje clanke, novine i knjige u najblizem inostranstvu – Pancevu, Zemunu i Novom Sadu – ili sirom Evrope – u Zenevi, Londonu, Parizu...
Pod uticajem ideologije nacionalnog romantizma, koja je dominirala tadasnjom Evropom, i mnogi srpski intelektualci prihvatali su »sluzbu« politickim vodjama i tadasnjim vladarima. Ali, dolazili su i u sukob sa njima kada im se cinilo da ovi usporavaju ili odlazu odlucnu borbu za nacionalnu slobodu. U takvoj borbi je i umetnost podredjivana politici, pa je to, kako smo videli, podstaklo Lazu Kostica, kada se »ohladio« romanticarski zanos, da dovede u pitanje smisao »tendenciozne umetnosti«.
Kritika nacionalnog romantizma je najtemeljnija u delu Jovana Skerlica (1877–1914), knjizevnog istoricara, urednika prestiznog Srpskog knjizevnog glasnika i profesora univerziteta, narodnog poslanika i protagoniste juznoslovenske, balkanske i evropske saradnje. On je u djackim i studentskim druzinama video zacetke kulturnog preobrazaja Srbije, ali i ogranicenost nacionalnog romantizma koji ne ide u prilog ubrzanom razvoju tradicionalnog drustva.¹¹¹ Zanet vizijom buducnosti Srbije kao modernog drustva i demokratske drzave, Skerlic je ponekad bio i prestrog u primeni estetskih merila prema nekim delima i piscima, sto mu nikada nije zaboravljeno, ali su njegova usmena i pisana rec ostavile trag koji se ipak ne moze sakriti ili izbrisati. Oslanjajuci se na ono sto je smatrao najboljim idejama i nacelima u liberalizmu i socijalizmu, Skerlic je temeljito i ostro kritikovao ne samo nacionalni romantizam, vec i kulturnu i politicku zaostalost zemlje. Za takva javna istupanja imao je vise nego obimnu »gradju«, a i nastajuce kulturne i politicke institucije su nudile okvir za javno delovanje. Tako je on, kao narodni poslanik, veoma jasno i kriticki govorio o »bankokratiji« kao obliku korumpiranja politike i vlasti koja zarad sebicnih interesa zapostavlja javni interes i javne poslove Srbije; a u stihiji ratnicke tradicije i sve vecoj moci vojnih krugova video je opasnosti od »soldateske«.¹¹² Zamor i buka poslanika, sem retkih koji su ga podrzavali, nisu ga obeshrabrili da, podrzavajuci pozitivne tokove, istovremeno predocava kakve opasnosti prete razvoju zemlje, ne uzmicuci pred »partijskim nadvikivanjem i licnim razracunavanjem« svakakvih »patriota«.
U Skerlicevo doba vec su postojali izvesni uslovi za javno izrazavanje neslaganja sa dominirajucim normama, pa i za istrajnu kriticku delatnost. Tome je pogodovalo kako nastajanje kulturnih ustanova tako i formiranje politickih stranaka, razvoj parlamentarizma i sve primetnija javnost. No, pored svega toga, Skerlic smatra da ideje same po sebi ne vrede mnogo, vec da, »narocito u malim zemljama, ideje vrede onoliko koliko vrede ljudi koji ih zastupaju«.¹¹³
Vise od inace sve brojnijih listova i casopisa, povoljni uslovi za razvoj i izrazavanje kritickog misljenja i nastajanje javnosti zavise od razvoja kulturnih i politickih ustanova. I javnost i kriticko misljenje su, istovremeno, bitno ograniceni, kako jos uvek snaznom patrijarhalnom, antimodernom tradicijom, nepismenoscu i neprosvecenoscu, tako i snaznim aparatima vlasti, narocito vojne.¹¹⁴ Vojne klike su, naime, bile mocnije od vladajuce dinastije, jednu ruse krvavim pucem, a drugu dovode na vlast trazeci od nje trajnu zahvalnost i – poslusnost.¹¹⁵ Ratovi, a ne samo nerazvijenost drustva, jacali su njihovu poziciju tako da ni sami vladari nisu mogli da svrgnu jednu vojnu kliku (»Crnu ruku«) bez pomoci druge (»Bela ruka«). Iz opste ideje o slobodi izdvaja se jedan ideoloski trend koji apsolutizuje nacionalnu slobodu, nacionalno jedinstvo i ujedinjenje, sa geslom »ujedinjenje ili smrt«. Za nacionalno ujedinjenje sva su sredstva dopustena, i teroristicka. A to je suprotno paradigmi koja povezuje spoljnu i unutarnju slobodu.
I sama vlast je tradicionalno shvatana kao ratni plen; u podeli vlasti ucestvuje se srazmerno ratnim zaslugama, od vojskovodja i oficirskog kora, preko obicnih vojnika, do raznih »jataka«. Militarizovana vlast, narocito na novim teritorijama (Kosovo i Makedonija, na primer) pljackom i surovom upravom je blokirala razvoj drustva i uspostavljanje civilne vlasti, unoseci zadugo zlu krv u nacionalne odnose. Nacionalni odnosi u citavoj zemlji bili su optereceni i brutalnom centralizacijom vlasti u cijem su sredistu srpska dinastija, a vecim delom i vojska, policija i cinovnistvo; na sve to je »dogradjivana« i ideologija »svetosavlja« i »integralnog jugoslovenstva«.

                San razuma izaziva truljenje, 1965.

Uprkos pomenutim ogranicenjima razvoja kulture i politike, razvoj obrazovnog sistema, narocito univerziteta, mnostvo listova i casopisa, razgranata izdavacka delatnost, partijski pluralizam i povremeni usponi parlamentarizma (prekidani diktaturom) omogucavali su siri zamah kritickog misljenja. U to vreme, stoga, nije bilo disidenata u onom znacenju koje smo izneli na pocetku ovog teksta. Mnogi su, doduse, stradali zbog svog kritickog misljenja, gubeci zaposlenje i dospevajuci u zatvor. Mnogi su, takodje, pribegavali ilegalnom radu, opsednuti nacionalnom ili klasnom revolucijom, zbog cega su surovo kaznjavani i ubijani, ali ni oni ne spadaju u nasu temu.
Slicno se desavalo, kako smo videli, i u »drugoj Jugoslaviji«. Jedni su nametali ideoloske norme, a drugi su ih podvrgavali kritici.
Poput Laze Kostica, koji je kritickim misljenjem na jednoj kulturnoj ceremoniji potkraj onoga veka izazvao skandal u kulturnim krugovima, a posle kojeg je objavio citavu studiju – Knjigu o Zmaju, i Danilo Kis (1935–1989), knjizevnik i prevodilac, bio je potkraj ovoga veka povod za jedan skandal koji ga je prinudio da napise knjigu o skandaloznom stanju u kulturi. Povod za skandal bilo je kandidovanje Kisove knjige Grobnica za Borisa Davidovica (1975) za tada najvecu novcanu nagradu, povodom cega su izvesni knjizevni i novinarski krugovi podigli pravu halabuku (1975–76) denuncirajuci Kisa kao – plagijatora.
Izazvan ovom kampanjom, Kis je prionuo na zamasnu analizu da bi pokazao kako se manipulise javnoscu i koliko je kultura, i umetnost, ideologizovana i politizovana. Glavnog ideoloskog pokretaca skandala Kis vidi u nacionalizmu kojim se on kriticki bavio i pre ovoga skandala. »Nacionalizam je«, govorio je tada Danilo Kis, »pre svega paranoja. Kolektivna i pojedinacna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije nista drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac nije u stanju da se ‘izrazi’, ili zato sto mu taj drustveni projekt ne ide na ruku, ne stimulise ga kao individuu, ili ga sprecava kao individuu, sto ce reci ne daje mu da dodje do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet trazi izvan identiteta i izvan tzv. drustvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne vaznosti: opstanak i prestiz nacije, ili nacija, ocuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etickih, knjizevnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje covek akcije, narodni tribun, privid individuuma«.¹¹⁶
Iza prividne uzvisenosti, vrednosti koje, toboze, zastupaju hajkaci na one koji odstupaju od vladajuce ideologije pomalja se – banalnost. »Nacionalizam je ideologija banalnosti«, istice Kis osnovni rezultat svoje podrobne analize.¹¹⁷
Kis se, doduse, ne upusta u kritiku vlasti, vec se ogranicava na analizu knjizevne kritike kao »knjizevne vlasti« cije je glavno obelezje »antiindividualisticka tendencija«. Kis, na izvestan nacin, nastavlja Kosticev kriticki smer, mada se na njega ne poziva. Nastavljajuci temu Radomira Konstantinovica (Filozofija palanke), Kis pise (1971) da »u nasoj palanci nema dilema, sve je jasno kao sunce, treba samo sesti i opisati naseg malog coveka, ovde sa ulice, naslikati ga kako loce, kako bije zenu, kako se snalazi uz vlast ili protiv vlasti, pa ce se time sve urediti«.¹¹⁸ Bez pluralizma nema ni elementarne slobode.¹¹⁹ Takva tendencija je, pak, posledica sociol