Broj 242-243

Susedi
Srebrenica

Pre pet godina Srebrenica, mali rudarski grad u Podrinju, dozivela je najkrvaviji masakr pocinjen na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata. I to kao zasticena enklava i u prisustvu holandskih Plavih slemova. Uporno opstojava glasina da je zrtvovana uz saglasnost Zapada, a da bi se iznudio pristanak Srba na Dejtonski sporazum. I od tada Srebrenica je postala sinonim za kapitulaciju civilizovanog sveta pred golim terorom.
Ipak, ni broj mrtvih koji se krece od sedam do deset hiljada, ni cinjenica da se do sada u nju vratio samo stari Sacir Halilovic (i to sa zeljom da tu umre) nisu, cini se, presudno uticali na ugledni nemacki nedeljnik Der Spiegel da se ponovo vrati na mesto ovog zlocina. Pre ce biti da su povod za to bili rasuti skeleti zrtava po okolnim brdima, na koje nailaze seljaci povratnici.
U medjuvremenu, u Srebrenicu je stigao, sa policijskom pratnjom i uz plava svetla, novoizabrani gradonacelnik Nesib Mandzic. U grad koji sada nastanjuju iskljucivo Srbi, koji su ranije tu cinili cetvrtinu stanovnistva. U grad iznad kojeg blesti bela pravoslavna crkva, a od pet dzamija nije ostalo ni traga. »Nije bilo nikakvog masakra nad Muslimanima«, reci ce, u kafani, lokalni politicar Sreten Petrovic. A na insistiranje Spiglovog reportera Valtera Majera, da kaze gde ih je onda bilo, odgovara: »Mozda su se Muslimani medjusobno poubijali. Oni su bili lose organizovani«. U domu kulture, pak, srpski radikali drze vatrene govore o izmisljenom masakru nad »Turcima« (Walter Mayr, »Die Mörder sind unter uns«, Der Spiegel br. 18, 1. 05. 2000).
A tragicni grad lepog imena, koje duguje ovom plemenitom metalu skrivenom duboko u njegovim nedrima, ima, upravo zbog srebra, proslost koja zasluzuje da se upozna.

Nastao je nedaleko od rimske Domavije (sedista rudarske uprave za Panoniju i Dalmaciju i centra rudnickog distrikta), a zaslugom nemackih srednjovekovnih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Sjajno doba Srebrenice (Srebrnica, prvi pisani trag iz 1352) pripada prvoj polovini 15. veka. Od samog svog nastanka Srebrenica nikad nije bila bez Dubrovcana pa ni u najtezim ratnim vremenima, kada su oko nje vodjene borbe novih i starih gospodara (Bosanci, Srbi, Madjari, Turci). Ovdasnja dubrovacka naseobina (kolonija) bila je jedna od najjacih na Balkanu (a Srebrenica je, opet, dala Dubrovniku veci broj novih gradjana nego ijedno drugo mesto iz unutrasnjosti Balkana). Medju ostalim strancima najbrojniji su bili Barani. A dolaze i Kotorani, Korculani i Ulcinjani, pa Albanci, Grci, Italijani.
I zahvaljujuci upravo dubrovackim vestima saznajemo da je odavde tekao ogroman izvoz srebra. U samom mestu bilo je 15 raznih zanata, ponajvise dubrovackih zlatara, zatim krojaca i postrigaca sukna. Postojao je cak lokalni nacin ukrasavanja odece »a modo di Srebrenica«. Grad (civitas, zapisace Dubrovcani) ima od najranijeg vremena svoj posebni rudarski zakon (koji ce kasnije preuzeti i Turci) i, od 15. veka, svoj gradski statut i pecat. Tu je radila kovnica novca (grossi de Srebrenica). Pored domacih vidara, ima i dubrovackih lekara, a dolaze i glumci, frulasi. Uz crkvu i samostan Svete Marije postojao je leprozorij, a tu je i sediste pravoslavne mitropolije. Srebrenica je, najzad, jedini bosanski srednjovekovni grad u kojem je otkrivena kanalizacija.
Olga Zirojevic  

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar