Pre pet godina Srebrenica, mali rudarski grad u Podrinju, dozivela je najkrvaviji masakr pocinjen na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata. I to kao zasticena enklava i u prisustvu holandskih Plavih slemova. Uporno opstojava glasina da je zrtvovana uz saglasnost Zapada, a da bi se iznudio pristanak Srba na Dejtonski sporazum. I od tada Srebrenica je postala sinonim za kapitulaciju civilizovanog sveta pred golim terorom.
Ipak, ni broj mrtvih koji se krece od sedam do deset hiljada, ni cinjenica da se do sada u nju vratio samo stari Sacir Halilovic (i to sa zeljom da tu umre) nisu, cini se, presudno uticali na ugledni nemacki nedeljnik Der Spiegel da se ponovo vrati na mesto ovog zlocina. Pre ce biti da su povod za to bili rasuti skeleti zrtava po okolnim brdima, na koje nailaze seljaci povratnici.
U medjuvremenu, u Srebrenicu je stigao, sa policijskom pratnjom i uz plava svetla, novoizabrani gradonacelnik Nesib Mandzic. U grad koji sada nastanjuju iskljucivo Srbi, koji su ranije tu cinili cetvrtinu stanovnistva. U grad iznad kojeg blesti bela pravoslavna crkva, a od pet dzamija nije ostalo ni traga. »Nije bilo nikakvog masakra nad Muslimanima«, reci ce, u kafani, lokalni politicar Sreten Petrovic. A na insistiranje Spiglovog reportera Valtera Majera, da kaze gde ih je onda bilo, odgovara: »Mozda su se Muslimani medjusobno poubijali. Oni su bili lose organizovani«. U domu kulture, pak, srpski radikali drze vatrene govore o izmisljenom masakru nad »Turcima« (Walter Mayr, »Die Mörder sind unter uns«, Der Spiegel br. 18, 1. 05. 2000).
A tragicni grad lepog imena, koje duguje ovom plemenitom metalu skrivenom duboko u njegovim nedrima, ima, upravo zbog srebra, proslost koja zasluzuje da se upozna.