Lezi tezak bolesnik na jednoj od beogradskih klinika. Za njim – operacija debelog creva. Pred njim, zivot s vestackim delom jednog organa, uz stalnu upotrebu odredjenog rekvizita i njegovog menjanja. To je, uostalom, vec pocelo. Ali: »Kesa je puna, treba da se zameni«, kaze pacijentova zena dezurnoj medicinskoj sestri. »Zao mi je, nemam ni jednu jedinu novu kesu na odeljenju«, poluglasno odgovara prilicno zbunjena sestra. »Idem odmah da je kupim, mada kod kuce imam rezervu, samo mi je daleko«, spremno ce zena. »E, to ne moze, bila bih otpustena kada bih tu kesu ili bilo sta od materijala za lecenje primila od pacijenta«, glasi novi odgovor uz upadljiv porast nelagodnosti predstavnice najhumanijeg posla na svetu. Razumljivo: naredba je stroga, preteca, svi u zdravstvu su u panicnom strahu.
U drugoj bolnici pacijent se zali medicinskoj sestri na jaku glavobolju. »Nemam nikakav analgetik na odeljenju« – kao da se ponavlja odgovor sestre sa ranije pomenute klinike. I za utehu: »Mogu malo da vam izmasiram glavu, bice vam lakse«. Ponavlja se i naredni sled dogadjaja: dosavsi da poseti muza, bolesnikova zena vadi iz tasne kafetin i krece da natoci casu vode. »Ne, ne«, gotovo zavapi medicinska sestra, »to je najstroze zabranjeno«. »Pa zar da se dodatno muci, nije mu dosta sto se sav izlomio u saobracajki i pretrpeo tri operacije. Bar jednom tabletom mogu da mu pomognem, ako vi vec nemate nesto tako obicno i neskupoceno!« »Razumem ja vas i saosecam, ali naredjenje... Ionako nam stalno dolaze neki kontrolori, neki inspektori, neke komisije, vrlo su ostri i jednako nam prete...«