Vremensko poklapanje ovdasnjih izbora i Olimpijade u Sidneju namece izvesna poredjenja. Izvorno, olimpijske igre priredjuju se u vreme mira, a ne rata. Ni izbori se ne desavaju u vreme rata. I sportske igre i politicka nadmetanja su, u principu, izvan sfere nasilja i imaju utvrdjene norme ponasanja.
U nas, pak, zarista cetiri rata nisu ugasena a prete i novi ratovi, ne samo izvan Srbije vec i u njoj samoj, gde se gomilaju razni oblici nasilja. Ratovodje, i dalje na vlasti, umesto izbornog nadmetanja namecu rat svojim protivnicima koje prikazuju biracima kao delove stranih, neprijateljskih, vojnih formacija (NATO). I delovi opozicije medjusobno ratuju, tako da se tesko razaznaje ko se s kim nadmece ili ratuje. A za nadmetanje vazna je i kondicija koju opozicija zapostavlja, lisavajuci sebe i svoje pristalice tesko izborenog »kapitala« iz dosadasnje borbe za postavljanje osnova demokratije, narocito tokom 1996/97. godine. Kao da sve pocinje »od nule«. Slicno se ponasa i »treci sektor«, ponavljajuci olimpijsko geslo – »vazno je ucestvovati«, bez jasnijeg odredjenja u cemu, s kim, za koga i za sta, protiv cega i koga, i bez preuzimanja odgovornosti za ishode. Najzad, i pre zavrsnog nadmetanja, mnogi se hvalisu vlastitom velicinom, sami sebi dodeljuju medalje ili, jednostavno, s olimpijskih visina posmatraju vise nego sumornu stvarnost kao da i oni sami nisu njen deo.
S vise izvesnosti mozemo ocekivati nadmetanja na Olimpijadi nego na ovdasnjoj izborijadi, gde ucestvuju profesionalci i amateri, dopingovani i pothranjeni, zlocinci i zrtve... Uprkos tome, svako ko zaista trazi izlaz iz vrtloga nasilja, pa i u izborima pod najtezim uslovima, zasluzuje puno razumevanje i podrsku.