Nedavno se pojavila u knjizarama knjiga pomalo provokativnog naslova Sta je to normalan covek autora Nade Mijatovic, novinara i publiciste. Njen sagovornik, buduci da je ceo tekst pisan u dijalozima podeljenim na vrlo aktuelna podrucja, je dr Zoran Rakic, jedan od nasih najuglednijih i u svetu poznatih psihijatara.
Traganje autora, stalno prozeto uzbudjenjem, nemirom, zaraznom radoznaloscu, cesto i netrpeljivoscu, usredsredjeno je na pitanje – da li smo... vi, ti, ja, on, dakle svi mi obicni i (nazalost) osiromaseni ljudi normalni ili su to vlasnici »ludih dzipova«, oni koji noci provode po kaficima a dane u snu, oni koji, cas posla, zgrnu ogromne pare.
Na pitanje Nade Mijatovic o upadljivoj eskalaciji agresije i posebno o takvom izivljavanju gde nije dovoljno samo unistavanje protivnika, nego i neobjasnjivo i svirepo mucenje, sledi objasnjenje doktora Rakica o psihologiji zlocina i onog njegovog viseg stepena, genocida. O tome da postoji kategorija ljudi koji ubijaju druge iz strasti, povecavajuci svoj uzitak prethodnim mucenjem zrtve. Dakle, o tome da je cesto destruktivna agresija sama sebi cilj, sto obelezava dusevni zivot tih ljudi. A drugi psiholoski sloj genocida je – dodaje – u sferi ideologije, odnosno politike. U tom sloju genocid je osmisljen, racionalizovan i otvara se drustveni prostor za delovanje sadista, pravne norme koje bi trebalo da regulisu ponasanje sadista blokiraju se ili se ne sprovode.
Taj drugi psiholoski drustveni sloj genocida uslovljen je, rekla bih, vlascu? – sledi pitanje autora. I odgovor:
– Da, taj psiholoski sloj genocida upravo se formira na nivou vlasti, jer jedino ona ima moc negativne selekcije u drustvenoj sredini. Takva vlast mora da bude i totalitarna vlast, jer jedino ona ima neogranicene mogucnosti negativnih izbora drustvenog ponasanja. Nosioci takve vlasti su sasvim svesni sta cine. Oni takodje ispoljavaju destruktivnu agresiju sa uzivanjem, iz strasti. Medjutim, ljudi na vlasti koji su odgovorni za organizovanje genocida, imaju pokrice u svojim drzavnim institucijama, pa se pitanje prosiruje na mogucnost bolesti drustva, njegovih institucija, a psihijatrija nema toliki domet... Vlastodrsci koji ispoljavaju sadizam na psiholosko-drustvenom podrucju, putem ideologije i politike, mogu za sada samo da se stave pod moralnu lupu i da se vrednuju sa stanovista pravnih normi.
Ali, zar politika, ako podstice patologiju medju ljudima, nije takodje svojevrsna bolest?
– Smatram da jeste. Ali, kao psihijatar nemam pravo o tome da sudim, jer se psihijatrija ne bavi zdravstvenom procenom politike. Psihijatrija nema takav legitimitet.
Onda ljudi moraju ozbiljno da se zamisle nad politikom i vlascu kao oblikom ljudske aktivnosti?
– Izgleda da zabrinutost u tom smislu postoji samo kod manjeg broja ljudi, dok vecina ne prepoznaje prirodu problema... Mozda je to jedan od uzroka sto je covek i posle toliko godina svog postojanja zrtva politike i vlasti...