Negde u dvadeset cetvrtom poglavlju slavnog romana M. Bulgakova Majstor i Margarita, posle velikog bala kod Satane kada se Majstor obreo u ludnici i kada Margarita nastavlja svoj hod po mukama, legendarni Voland izgovara cuvenu frazu – »Rukopisi ne gore!« Niko nije bolje od Bulgakova iskazao sudbinu umetnika i njihovih rukopisa u totalitarnim sistemima – hapseni su i pisci i njihovi rukopisi, pisci su umirali u logorima, a mnogi su rukopisi – uprkos slavnoj frazi–metafori – bukvalno izgoreli. Malo ko pomislja na to da je i kod nas bilo neceg slicnog. U veoma zanimljivom ogledu N. Popova Disidentska skrivalica – objavljenom u Republici broj 242–243 od 1–31. avgusta 2000. – pisanom na temelju bogate i savesno proucene gradje, sa akribijom nesvakidasnjom u nasim casopisima, u prikazu bogate disidentske kulture kod nas – koja se tek u novije vreme ozbiljnije izucava – srecemo nepoznate »detalje« o nasim disidentima, od Djilasa i Mihajlova do legendarnog M. Milica zvanog »Mica doktor«, od kojih su nam neki posebno bliski jer smo licno bili i svedok i saucesnik. Rec je upravo o neobicnoj pojavi hapsenja ne samo ljudi vec i rukopisa. Dr Popov pominje slucaj vrednog i veoma agilnog urednika izdavacke kuce Partizanska knjiga A. Postolovica koji je tada – godine 1981. bio uhapsen kao urednik projekta Dostojevski kao mislilac kojim je rukovodio profesor N. Milosevic i za koji smo mi preveli citav niz knjiga – bio »hapsen i na razlicite nacine maltretiran«.
Ovaj dogadjaj je oznacio zaokret u smislu stroge cenzure koja je obuhvatala cak i sumu znanja o F. M. Dostojevskom.