Broj 244

Zbivanja
Sta je na kocki

Za Slobodana Milosevica konacni obracun sa svim onim sto u najsirem 
smislu spada u opoziciju, vise nije stvar licnog izbora, 
nego pitanje njegovog daljeg opstanka

Sta, zapravo, hoce Slobodan Milosevic sa predsednickim, saveznim, pokrajinskim i opstinskim izborima zakazanim za 24. septembar? Njemu, naravno, ni na kraj pameti nije demokratsko odmeravanje snaga, vec pre svega ima u vidu dugo ocekivanu priliku da najzad konacno, i na najradikalniji nacin, svede racune sa svim svojim oponentima. Vladalacka tastina, a pre svega samodrzacki interes, nece vise da dopuste da mu opozicija stalno duva u vrat, da mu se kojekakvi otporasi neprekidno pletu u noge, da mu slobodni gradovi mrse racune u opstinama i da mu nezavisni mediji, kao nesnosne osice, izoblicuju sliku pred podanicima. Izbori su tu samo kao stvar totalitarne patetike oni mu sluze kao legalan i demokratski izgovor da bi sutra unistio sve sto i u zametku najavljuje demokratiju.
Mnogo je znakova koji pokazuju da se vec sasvim iscrpla ionako tanka Miloseviceva tolerancija, ali se to najbolje vidi ako se pazljivo prati krivulja njegove decenijske vlasti. Devedesetih, kada je iz sve snage rusio prethodnu drzavu, ipak je zadrzao blagonaklonost sveta koji nije bio za razbijanje Jugoslavije. Kasnije, posto je zagazio u rat, ovo je poverenje izgubio, ali ga je sredinom devedesetih ponovo povratio u Dejtonu. Cak su ga i neke najmocnije zemlje sveta smatrale covekom koji ce biti u stanju da izvede pozitivne promene u zemlji. Ova druga iluzija medjunarodnih uglednika trajala je jos krace do novembarskih izbora 1996. kada je pokusao da masovno pokrade opstinske izbore. Od tada krivulja Milosevicevog medjunarodnog ugleda konacno se sunovratila u ambis svet ga je definitivno odbacio, a Haski tribunal ga je optuzio za ratne zlocine.

Medjutim, raskid sa svetom nije mu doneo olaksanje u sopstvenoj zemlji. Posle visegodisnjih progona, hapsenja i svega sto podseca na pravnu drzavu, od 1998. upustio se u seriju jos rigoroznijih zakona o javnom informisanju, univerzitetima, lokalnoj samoupravi, o javnim preduzecima. Uprkos naporima da je dokrajci, opozicija mu je ovoga puta uskrsnula u jos pretecijem vidu. Zbog toga za Slobodana Milosevica konacni obracun sa svim onim sto u najsirem smislu spada u opoziciju vise nije stvar licnog izbora, nego pitanje njegovog daljeg opstanka. Ako danas ne bude jos rigorozniji, sutra ce da bude jos ugrozeniji. Cinjenica da je svim protivnicima nametnuo zig izdajnika i placenika ne pripada pukom izbornom folkloru vec predstavlja zloslutni nagovestaj novog talasa drzavnog terora koji tek predstoji. Za autokrate je ovakvo ekstremno ponasanje prosto zakonito, istorija im nikada nije oprastala bolecivost.
Ocigledno je da ce izbori od 24. septembra biti dogadjaj od najveceg politickog rizika. Po dalekoseznim posledicama za sve nas oni ce biti znacajniji nego 1990. kada se odlucivalo o reformskom ili nacionalistickom putu. Ovoga puta alternativa je sveopsta diktatura ili pocetak demokratije. I vlast i opozicija usle su u predizbornu kampanju sa snazno naglasenim motivacijama. Za opoziciju, ili bolje reci narod, pogotovu njegov gradjanski deo, najbitnije je prestanak partijske drzave, obnova ekonomskog zivota i uvodjenje demokratskih institucija. Za rezim je najvaznije da izgradnjom mostova, delenjem paketa, obecanjima za stanove, novom Bojicevom doktrinom lecenja sarmira najnize slojeve i uvede neku vrstu sirotinjskog socijalizma kakav je bio odmah posle Drugog svetskog rata.
Izbornu dramatiku narocito povecava cinjenica da je rezim za razliku od 1990. izgubio vecinsku poziciju u narodu, ali je zato taj gubitak nadoknadio rigoroznoscu represivnog aparata. Zato i namece izuzetno divlju i bespostednu izbornu borbu, spreman da unisti sve sto mu se nadje na putu. Za septembarske izbore gotovo je i nezamislivo da rezim, ukoliko bi ga neko uhvatio u kradji, uvazi neki novi lex specialis, kao sto je uradio 1996/97. kada je i mogao da dopusti neku svoju benevolenciju.
Ne bi bilo nimalo preterano reci da ce sve ono sto ce se desavati oko izbora i posle izbora za vlast biti samo nastavak rata drugim sredstvima. Posto je otaljao cetiri neuspesna rata sa susedima iz bivse Jugoslavije, sada mu ostaje da se obracuna, ako treba i oruzano, u petom ratu, ovoga puta sa sopstvenim narodom. Ali, to je tek pocetak nekih drugih i dubljih lomova, kakvi su neizbezni kada se uniste sve mogucnosti demokratskog raspleta.
Dragos Ivanovic 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar