Broj 244
Alternativa
Licnosti – ispovesti

Srdjan Milivojevic (Otpor): Zelim da budem slobodan covek

Rodjen sam drugog avgusta, na Svetog Iliju, 1965. u Krusevcu. Nacionalnost: Srbin. Veroispovest: pravoslavac. Zanimanje: poljoprivredni inzenjer. Ove godine u policiji su mi otvorili dosije.

*
Prvi put su me uhapsili zbog lepljenja plakata. U stanici, policajac mi kaze: »Lepis neodgovarajuce plakate, sa neodgovarajucim tekstom, na neodgovarajucem mestu, u neodgovarajucem trenutku«. I jos: »Remetis javni red i mir«. A na plakatima koje sam lepio pise: Otpor, jer volim Srbiju. Pitam policajca znace li njegova pitanja da on ne voli Srbiju. Uzima mi podatke i izbacuje me iz stanice. Posle dva dana policajci u civilu dolaze mi u kucu. Pretresaju, bez naloga i svedoka. Uzimaju neki materijal Otpora. Posle mi to vracaju. Ponovo me hapse. Dosije, otisci prstiju. Pretnje. Osim mene u stanicu privode jos sedam–osam aktivista Otpora, medju kojima ima i maloletnika. Recimo, Zarko Malinovic, momak koji je dosao iz Bosne i koji je sa svojih osamnaest godina vec preziveo tri rata. Klinci se hrabro drze. Novo hapsenje je u Kraljevu, na mitingu. Ne daju mi da govorim. Vracaju me u Vrnjacku Banju. Zatim me privode i u Leskovcu.
Za sada, koliko vidim, policija ima naredjenje da ne sme da tuce, mada se i to ponegde dogadja: u Subotici, Leskovcu, Lapovu, Velikoj Plani, da ne spominjem Pozarevac i Radojka Lukovica i Momcila Veljkovica.
*
Godine ’87, kao student druge godine, trazim da se iz hola Poljoprivrednog fakulteta ukloni bista Josipa Broza Tita. »Mogu da razumem« – kazem – »s obzirom da sam na fakultet dosao da proucavam stocarstvo, odnosno bioloske nauke, da u holu stoji bista svinje ili recimo magarca, ali mi nije jasno zasto stoji Titova bista«. Jedan od profesora cinicno uzvraca da ako proucavam bioloske nauke onda moram bioloski i da razmisljam, ne drustveno. Bista je ipak posle nekog vremena uklonjena.
Organizujem proteste zbog nekih socijalnih pitanja, vezanih za studentski standard. Kolege me primecuju kao nekoga ko se bori za njihova prava. U Studentskom gradu demonstriram kada albanski teroristi, tada su se zvali iredentisti, pretuku nekoliko studenata. Aktivan sam i u jogurt i balvan revoluciji. Ali, na Gazimestan ne idem, niti na Usce. Vec mi je jasno ko je Milosevic i sta zeli. Profesor Nikola Ristic (neorganska hemija) i Dragutin Velickovic, kasnije rektor Beogradskog univerziteta, nude mi da pristupim novoj partiji koja ce se formirati od SKJ i SSRNJ. Rec je, naravno, o SPS-u. Kazu da je to nova zdrava snaga ciji je cilj da ocuva Jugoslaviju. Pitam ih da li ce ta nova zdrava snaga vratiti mome dedi ono sto su mu komunisti oteli ’47. godine, da li ce se ograditi od zrtava komunistickog terora i da li ce crkvi vratiti njenu imovinu.
Tako sam se razisao sa fakultetskom upravom. Ukidaju mi neke beneficije. Onemogucavaju da budem asistent. Branim diplomski rad i vracam se u Krusevac. Nisam otisao, a mogao sam: u Australiju, Kanadu, Novi Zeland ili, recimo, Izrael. Otvaram privatnu radnju.
*
Deveti mart ’91. Nas nekoliko momaka penjemo se na oklopni transporter. Pokusavamo da razmontiramo vodeni top. Delovi tog topa se i danas nalaze kod mog prijatelja u Kanadi. U plisanoj revoluciji i govor patrijarhov cini mi se plisanim – previse plisanim. Secam se, Branislav Lecic zamera patrijarhu sto nam uteruje zeca u srce, a nama je potreban lav u srcu. Nismo tada shvatili patrijarha. Tek kasnije sam razumeo da je govorio mudro.
Nekoliko dana posle devetog marta Milosevic prima delegaciju Studentskog grada u rektoratu kapetan Misinog zdanja. Sedim u dnu sale. Sa Milosevicem najcesce razgovara Nebojsa Milikic, student Rudarsko-geoloskog fakulteta. U jednom trenutku mu otprilike kaze: Vi ste nesposoban politicar, dajte ostavku, nece vam pasti kruna sa glave. Neko onda pita ko je devetog marta izveo tenkove na ulicu. Milosevic se masa za bezicni telefon: »Upravo sam se cuo sa Borislavom Jovicem. Ni on nije znao da ce tenkovi biti na ulici«. Iritirano skacem iz zadnjeg reda: »Gospodine Milosevicu, dobro me pogledajte! Okrecem se oko sebe, pravim citav krug, pitam: Da li ja vama licim na budalu? Mi ovde davno smo prestali da verujemo u Deda Mraza, jos od sedme godine«. Trazim ostavku, ponavljajuci manje-vise ono sto je vec rekao Milikic. Milosevic pokusava da me prekine, govorim glasno, vicem. Milosevic kaze da ce dati ostavku kada to od njega bude trazio njegov narod. Tako kaze: njegov narod, na njegovim ulicama... »Mi, gospodine Milosevicu« – odvracam – »nismo narod ni Zanzibara, ni Gvatemale ni Gane, ali nismo ni vas narod. Mi smo narod Srbije i trazimo vasu ostavku, a ni ulice nikada nisu bile vase sto ste pre nekoliko dana, devetog marta, mogli da vidite. Dajte ostavku, bicete slavljeni kao rodonacelnik demokratije u Jugoslaviji«. Krece lavina. Glasovi, pitanja. Milosevic je nervozan, uplasen, grabi papire i zajedno sa savetnicima odlazi, prekida komunikaciju.
Sastanak u rektoratu trajao je nekoliko sati. Ili mi se tako cinilo. Svi su vikali, upadali jedan drugome u rec, nadvikivali se, prekidajuci jedan drugoga, bila je opsta vreva. Ali, mislim sada da je to razumljivo. Bili smo mladi, nismo imali izgradjenu demokratsku i gradjansku svest i bili smo revoltirani policijskom intervencijom.
Nedavno su me neki novinari pitali sta bih sada rekao Milosevicu kada bih bio u situaciji da se susretnem sa njim. Nista. Vise nema dijaloga niti kompromisa. Sve sto ja licno zelim to je da cujem bat njegovih koraka kada bude krenuo ka Hagu. Nek upakuje u svoje kofere i Tomica, Seselja, Pavkovica i ostale.
*
Otpor je jos daleko. Sta se desava za to vreme sa mojom generacijom? Najnesposobniji od nas postaju clanovi neke od vladajucih partija. Oni drugi odlaze u opoziciju. Svi zajedno prilicno smo indolentni. Svesni smo izvesne opasnosti za Jugoslaviju koja dolazi od Milosevica, ne i obima te opasnosti. Uz to, sebicni smo. Mnogi od nas kao svoju domovinu ne dozivljavaju ni Srbiju ni Jugoslaviju, takve kakve jesu. Mnogi ce zaplivati put Kanade, Amerike, Australije. Ostajem ovde. Mozda zbog dede solunca koji mi je govorio da je od 1804. godine u temelje ove zemlje ugradjeno nekoliko desetina glava Milivojevica i Paunovica, kako smo se ranije prezivali. Ostajem, ali ne mogu da zivim zivotom mirnog coveka. Zar da sedim, cekam i gledam kako se rasprodaje ono u sta su moji preci ugradili zivot?
Zovu me iz nekih stranaka. Osluskujem, merkam. Ne volim lidere. Ne vezujem se za lidere vec za programe. A ovde vlada kult lidera. Narocito je epoha Slobodana Milosevica zasluzna za razvoj kulta vodjstva i produkciju vodje na svim nivoima. Po horizontali i vertikali. Svako selo danas ima nekog svog malog vodju. Narod treba da bude vodja i da za svoj racun bira nekoga ko ce obavljati duznost predsednika i za to primati platu. A uspesnost predsednikova merice se svakoga dana u apoteci, u samousluzi, na pijaci. Onda ce se kazati: Ovaj je covek ispunio ili nije ispunio ono sto je obecao. Ako nije, menjajmo ga. Menjajmo ga mnogo pre roka koji mu istice jer je obmanuo birace.
*
Kada su na izborima u Krusevcu ’96. pobedili socijalisti bio sam veoma razocaran. Jos vece razocaranje doziveo sam zbog raspada koalicije Zajedno.
*
U vreme prvih pretnji bombardovanjem sa zapada, negde ’98. godine, zahvaljujuci pokojnom Slavku Curuviji i listu Dnevni telegraf video sam da je grupa mladih ljudi formirala neki pokret Otpor i uzela pesnicu kao simbol. Koliko mogu pratim njihov rad, iako oni tada deluju po principu duboke ilegale. Krajem te godine uhapseno je cetvoro mladih zato sto su iscrtali pesnicu na jednoj od beogradskih fasada, tako da se to moze uzeti kao neki javni pocetak delovanja Otpora. Prepoznao sam taj pokret kao nadolazecu snagu, neuprljanu, neukaljanu, koja se bori za slobodu, a ne za vlast.
Pocinje bombardovanje. Vec prvih dana uhapsen je Nebojsa Ristic, urednik Radija Soko Banja. Uvodi se ratno stanje. Moj rodjeni brat i brat od ujaka su mobilisani. Mnogi moji prijatelji takodje.
Gledam Televiziju Crne Gore, satelitski program, slusam Radio Slobodna Evropa da bih znao sta se desava u mojoj rodjenoj zemlji. Onda krecu protesti roditelja, pretezno majki mobilisanih vojnika. Velicanstveno. Usred rata, dok vlada Zakon o ratnom stanju, pet hiljada zena u Krusevcu, na glavnom gradskom trgu, protestuje protiv pogubne politike Slobodana Milosevica i traze da im se deca vrate sa Kosova. U jednom trenutku zovem Televiziju Crne Gore, govorim sta se desava da bi oni potom kontaktirali Miroljuba Arsica, dopisnika lista Danas, koji je vrlo hrabro, objektivno i korektno obavestio javnost Crne Gore, a samim tim i sveta jer je ta informacija preuzeta i od nekih svetskih medija. Arsica posle privode nameravajuci da ga optuze kao jednog od organizatora protesta. U Krusevac stize oko 3000 vojnika. Dezerteri. Jos nekoliko dana nastavljamo proteste, sve dok od, tada komandanta trece oblasti a danas nacelnika Generalstaba, Nebojse Pavkovica ne dobijemo casnu oficirsku rec da vojnici nece biti uhapseni i izvedeni pred Vojni sud.
Ovo u krusevackom kraju nije prvi slucaj dezertiranja, kako se to zove vojnickim recnikom, odnosno pobune, kako bismo to okarakterisali izrazima civilnog drustva. Naime, jos ’91. godine, u Krusevcu je mobilisan odredjen broj ljudi za vukovarsko ratiste. Bilo nas je oko pet hiljada i bili smo smesteni u selu Zabari. Staresina nas je uvece postrojio i rekao: Vojnici, vi nocas idete za Vukovar! Moj prijatelj iz sela Bele Vode (jedno od sela u opstini Krusevac, inace poznato po klesarima i kamenorescima) glasno je opsovao. Staresina se masio za hekler i rekao: Sta?! Ko je to kazao neka istupi korak napred. Moj prijatelj se masio za automatsku pusku. Isto je ucinilo jos dvadesetak vojnika. Svi su istupili u isti mah. Bio sam fasciniran. Onda je istupila cela ceta. Ujutru su nam oduzeli oruzje i pitali da li neko zeli da ide dobrovoljno. Niko se nije javio. Pustili su nas kuci.
*
Vracam se periodu neposredno posle bombardovanja. Konacno uspevam da uspostavim kontakt sa Otporom. Okupljam neke svoje prijatelje i pocinjemo da radimo. Najpre lepimo letke. Posle sve nekako ide dalje samo od sebe. Imali smo puno akcija do sada, duhovitih, i sve su naravno nenasilnog karaktera.
Otpor je pre svega ideja, ideja mladih ljudi koji su resili da prestanu da trpe teror Slobodana Milosevica i Mirjane Markovic. Otpor ima nekoliko programskih ciljeva koji se nalaze u Deklaraciji o buducnosti Srbije, koja je javnosti prvi put predstavljena 2. a potom konkretnije 9. novembra na studentskom protestu ispred Filozofskog fakulteta. Tri principa u Deklaraciji su:
1) Raspisivanje demokratskih izbora na svim nivoima,
2) Ukidanje Zakona o univerzitetu i
3) Ukidanje Zakona o informisanju.
To su vrlo konkretni i precizni, koncizno formulisani principi. Samim tim ideja Otpora prijemciva je ne samo mladim ljudima i ljudima sa Univerziteta, vec i sirom Srbije, ljudima svih kategorija i starosnih grupa. Najstariji nas Otporas ima osamdeset devet godina, a najmladji su bukvalno deca. To rezim i plasi, to primanje ideje kod mladih ljudi. Smena generacija je neminovna. Pristalice S. Milosevica su mahom ljudi od 60 godina pa navise. Od proslih izbora do danas u Srbiji je 570 000 novih ljudi sa pravom glasa. Njih treba animirati da izadju na izbore. Mlade treba najpre animirati da provere da li su u birackom spisku, a zatim da izadju i glasaju. U Srbiji je i ogroman broj apstinenata i neopredeljenih. Otpor vidi svoju ulogu u regrutovanju tih snaga da izadju na izbore. Zato smo u kampanji Izadji i glasaj. Mi ne sugerisemo za koga treba glasati, ali mislim da je nuzno u ovakvim okolnostima podstaci ljude da ne glasaju za vlast.
*
Zelimo da narod Srbije shvati da je vlast smenjiva i da ona treba da sluzi narodu, a ne narod njoj. Stepa Stepanovic je u svojoj kancelariji imao ispisanu recenicu: Iz naroda sam ponikao, on me je nacinio onim sto jesam, moram se pokoravati njegovoj volji i sluziti mu do poslednjeg daha. To bi svaki politicar morao da ima na umu. Mi, nazalost, nemamo demokratsku tradiciju i znam da je potreban neki prelazni period.
*
Otporove akcije su vrlo duhovite. Pitaju nas ko ih osmisljava. Nije potrebno da nam iko sa strane bilo sta osmisli, toliko mladih ljudi sami su puni ideja. Zahvaljujuci tim akcijama svakoga dana belezimo porast rejtinga. To se ne svidja vlastima, sto je razumljivo, ali ne svidja se ni pojedinim opozicionim strankama. Neki su hteli da nas prisvoje. Ponavljam, mi se ne borimo za vlast, mi nemamo predsednika, nismo organizovani kao stranka, niti cemo to biti, mi se borimo za promene. Ne ucestvujemo na izborima i nije bilo potrebno da raspravljamo, recimo, o izbornim kvotama sa opozicijom. Mogli smo da raspravljamo o globalnoj strategiji, hocemo ili necemo ucestvovati na izborima i kakva je nasa funkcija u svemu tome.
*
Cilj Otpora je da u svakom od nas probudi Makija. Mislim na Bogoljuba Arsenijevica Makija, coveka koji je mene na neki nacin inspirisao da pridjem Otporu. Makija sam prepoznao kao apostola slobode. Mi smo bili u kontaktu, razgovarali smo nekoliko puta, zakazali smo susret, nazalost on je uhvacen i premlacen... Pre toga se desilo ono sa Ivanom Novkovicem u Leskovcu. Ja verujem u licni otpor, u otpor pojedinca. Kada su me u policiji pitali hoce li biti revansizma, rekao sam bice samo pravda, a to znaci da oni koji su tukli i Makija i druge ljude koji su se bunili protiv rezima treba da odgovaraju.
*
Sta god da se desi Otpor ide dalje. To je nas dug nama samima i ovoj zemlji, generacijama koje dolaze. Nasim delovanjem do sada pokazali smo da smo pragmaticna generacija koja jednom za svagda kopa rov izmedju mitomanske, pljackom i ratom dotucene Srbije i Srbije koja zna da spozna svoje vrednosti, koja ce pragmatizam znati da suprotstavi epskim mitovima svojih oceva. Nema vise kompromisa. Ponosim se sto sam clan Otpora, ponosim se nasim akcijama.
Ne, ne bojim se. Uvek sam bio antikomunista. Zeleo da komunizmu vidim ledja. Nisam ocekivao da ce to tako dugo trajati, ali spreman sam da idem do kraja. Nikada me nije napustala vera. Znam da cemo pobediti. I danas pamtim dedine reci: Svaka se pobeda prvo u srcu dobija i Vazda je dugo ziveo onaj ko je ziveo ko slobodan covek. A ja zelim da budem slobodan covek.
Zabelezila Snezana Jakovljevic 
© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar