Broj 244
Prevod
»Dvosmisao«

Masa Gesen

Dozvolite mi da na samom pocetku nesto objasnim. Moja zemlja – Rusija – je otisla do vraga. Zemlja je u krvavom, nemilosrdnom i besmislenom ratu. Ekonomija, koja mozda prolazi a mozda i ne prolazi kroz kratak period stabilnosti, zapravo je opustosena. Veliki deo stanovnistva zivi ispod granice siromastva, a vecina preostalog stanovnistva od kriminala i korupcije. Politicka situacija nikada nije bila gora: teskom mukom stecene demokratske slobode svakoga dana se sve vise smanjuju. Nastupajuci parlamentarni izbori bice farsa. Jeljcinov rezim, veoma krvav i cinican, resen je da vecno traje. Pa ipak, posle tri meseca daleko od doma, jedva cekam da se tamo vratim.
Sad mi dozvolite da pojasnim jos nesto. Dobitnik sam stipendije. Privremeno sam napustila posao, i on mi nedostaje, kao i moji prijatelji i stan, ali moja snazna zelja da se vratim kuci izraz je neceg mnogo dublje ukorenjenog nego sto su stari dobri sentimentalni razlozi. Takodje, nemam nameru da pocinjem o vrlinama patriotizma, o tome kako u odsudnom casu treba biti sa sopstvenim narodom, i drugim slicnim frazama za koje nemam mnogo razumevanja. Ne, moja stalna ceznja za domovinom direktno je povezana s necim sto mi Rusi vec dugo zovemo »dvosmisao«. Znam da zemlja odlazi do vraga, a mozda je tamo vec i stigla, i o tome sam vec pisala, ali ne smatram da u tome moram da je pratim.

U knjizi 1984. Dzordz Orvel uvodi termin »dvogovor«, koji oznacava umece da se kaze jedno a misli na nesto sasvim drugo. Sovjetski intelektualci su znali da ako zele da opstanu treba, i to ne samo povremeno, da upraznjavaju »dvogovor«, i da se prepuste »dvosmislu«, vestini uporednog razmisljanja na dva koloseka. Da bi se funkcionisalo u drustvu, da bi se zadrzao posao ili da bi se u njemu napredovalo, da bi se nabavili hrana i stan, moralo se razmisljati onako kako je zahtevao rezim. To nije imalo skoro nikakve veze sa zvanicnom ideologijom, ali jeste sa vizantinskim mehanizmima koje je stvorila drzava. Razmisljalo se u kontekstu redova, dodeljivanja i dozvola, uz pomoc kojih se stvarala lazna slika socijalne pravde. Neko je, u svom sopstvenom univerzumu, mogao da osudi zla spoljasnjeg sveta, ili da ih sasvim ignorise, odlucujuci se tako za racionalniji oblik prezivljavanja. Jer, ako bi se spoljasnjem svetu dozvolilo da previse zadre u privatan svet, to bi bilo – pa, to bi, jednostavno, bilo previse. U privatnosti, nasa hipoteticka individua o sebi zaista nije mislila kao o stanovniku Sovjetskog Saveza. Ali na poslu, dajuci svoj mali doprinos sovjetskoj vojnoj industriji, ili na obaveznim sastancima sindikata, ili jednostavno stojeci u beskrajnom redu za hranu, ona nije mogla razmisljati na isti nacin, jer bi inace poludela. Zato i nije bila luda – dovijala se.
Hajde sada da premotamo film do jeseni 1998. godine i do posledica ruske finansijske krize. Tada se »dvosmisao« pojavljuje ponovo. To sam primetila kada me je pozvao neko iz Amerike da me pita kako sam. »Dobro«, rekoh. »Cekam da mi se zavrse radovi u stanu, i radim na nekim zanimljivim pricama. Otvoreno je par novih klubova u gradu. Zivot je sjajan«. Moj prijatelj, pomalo iznenadjen, nastavio je s ispitivanjem: »Znaci stvari se stabilizuju posle krize?« – »Zaboga, ne!«, uzviknula sam. »Zemlja je paralizovana. Izgleda da cemo imati neokomunisticku vladu. Kao da vreme ide unazad. Mozemo se oprostiti od ekonomske reforme kao i od slobode stampe. Polako cemo poceti da stagniramo. I, naravno, ekonomska situacija je uzasna. Narod je izgubio ustedjevinu. Plate su nam pale na koeficijent 3 – i to za one koji su imali srece da zadrze posao i da jos primaju plate. Ne vidi se svetlo na kraju tunela« – »Ali, tebe to ne pogadja?« – »Naravno da me pogadja«, priznajem veselo, i odmah pokusavam da objasnim prijatelju da situacija ne samo sto je u redu, nego je i zabavna. Zasto sam to radila? Ne zbog toga sto sam suvise ponosna da bih priznala da vise ne znam kako cu da otplacujem kredit, vec zato sto sam iznenada postala strucnjak za »dvosmisao«. Da sam sebi privatno dozvolila da razmislim o beznadju koje se spustilo na moju zemlju, bez sumnje bih dosla do zakljucka da je moj dugogodisnji rad u ruskim nezavisnim medijima bio besmislen, pa, verovatno, samim tim i moj zivot ovde. Zato sam potisnula beznadje u svoje »javno razmisljanje«. Privatno sam se koncentrisala na neospornu cinjenicu da sam ziva, i na donekle sumnjivu, ali ipak verovatnu pretpostavku da cu se nekako snaci za kredit i da cu, uz pomoc nekoliko novih klubova, odglumiti zivot u veselim bojama.
Pocela sam da se raspitujem kod kolega i poznanika i otkrila sam da su svi imali slicna iskustva: nasa svest, koja je tokom sedam godina uspesno bila integrisana, iznenada se podelila na dva dela. Sta je to znacilo? Ne to da su moji prijatelji, koji su vecinom novinari ili aktivisti, prestali da brinu o stanju u zemlji i odlucili da se usredsrede iskljucivo na sopstvene zivote na stetu svog rada. Ne, znacilo je da, kao nekad u vreme Sovjetskog Saveza, ne mogu da podnesu da sve vreme zive u toj zemlji. To je, drugim recima, znacilo da oni, kao i mnogi drugi, odvajaju sebe od drzave: drustvo se otcepilo od drzave Rusije.
Znaci tog otcepljivanja su se mogli videti svuda: posle kratkog porasta potraznje za informacijama za vreme finansijske krize, broj citalaca novina i gledalaca televizijskih vesti je opao. Neko mi je nedavno rekao: »Ne mogu vise da citam novine ili da gledam vesti«. Neko za koga znam da je doskora imao veoma ostrascene politicke stavove o svemu. Politicka apatija bila je evidentna, i pobeda establismenta na nedavnim parlamentarnim izborima je samo jedno njeno bizarnije ispoljenje. Ljudi osecaju potpunu nemoc da uticu na zemlju, pa zato pokusavaju da se ponasaju kao da zemlja nema uticaja na njih. Povlace se. Uzmite, na primer, mene. Kao novinar, pisala sam o sistematskom smanjenju svih mogucih sloboda u Rusiji: slobode govora, slobode kretanja, slobode okupljanja. Ako se ovako nastavi, a ja verujem da hoce, Rusija ce sve vise liciti na Milosevicevu Srbiju, i moja sposobnost za rad ce biti narusena, pa ce tada moje privatno carstvo koje sam stvorila za sebe poceti da se smanjuje. Ali privatno, u to ne verujem ni za trenutak, i zato sam toliko nestrpljiva da se vratim kuci i da nastavim sa svojim zivotom punim zabave u glavnom gradu Rusije. 
Nedavno sam prisustvovala medjunarodnoj konferenciji na kojoj su zapadni eksperti, jedan za drugim, mahom ruskoj publici podrobno govorili o uzasima trenutne situacije u Rusiji. Na kraju je ruski aktivista za ljudska prava rekao: »Ako bolesniku stalno govoris koliko je bolestan, on nikada nece ozdraviti«. Tacnije receno, ako veoma bolesnoj osobi stalno ponavljas istinu o njenoj bolesti, ta osoba moze da izgubi nadu i da umre. Naravno, ako nije vicna umetnosti »dvosmisla«.

Masa Gesen je sef dopisnistva uglednog ruskog casopisa Itogi i stalni saradnik Nove Republike (The New Republic). Ova razmisljanja zapisala je na kraju svog boravka u Institutu drustvenih nauka (IWM) (oktobar–decembar 1999). Njena stipendija, nazvana po Mileni Jesenskoj (1896–1944), istaknutoj novinarki i politickoj komentatorki ceskog porekla, omogucava novinarima iz Evrope da provedu tri meseca u Institutu drustvenih nauka i rade na projektu po sopstvenom izboru.

Prevela Milica Cirovic 
© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar