Kad u pozoristu ponestane ideja, rada, akcije, uvek se javi spasonosni stereotip: igracemo i telefonski imenik ako treba. Samo ga treba nabaviti. Kako? U ovoj zemlji ni telefonski imenik ne postoji vec godinama. Deceniju! Ne moze da se nabavi nikako, ni preko veze.
Treba vam, recimo, adresa poznanika kome zelite da uputite saucesce, cestitku, telegram, poruku bilo koje vrste. Donedavno, bar ste mogli pozvati postansku sluzbu informacija i, na osnovu telefonskog broja, saznati adresu. Sada – nema sansi! Nase telekomunikacije, jedna od malobrojnih preostalih veza sa svetom, pocele su da zavrcu i taj ventil. Telefonski brojevi za obavestenja, koji pocinju sa 98, u poslednje vreme postoje samo u oglasnim rubrikama.
Mozda su neki ozbiljno shvatili ono u sta nas zvanicno uveravaju – da je »sloboda informisanja toliko velika da smo morali da donesemo Zakon o informisanju, kojim bismo zastitili ostale slobode gradjana«. Ali, kako pesma Eriha Frida »Sloboda vladanja« (prevod N. Cvetkovic) kazuje:

Reci:
Ovde vlada sloboda
isto je toliko
pogresno
koliko
i netacno:
Sloboda ne ume
da vlada.