Od 1. avgusta gost u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila je grupa ukrajinskih postavangardista koji su izlozbom Delimicno pomracenje u Jugoslaviju doneli prve relevantne informacije o aktuelnim zbivanjima na tamosnjoj likovnoj sceni. Posle dogadjaja stoleca – perestrojke i velikog pada Berlinskog zida – simbola podeljene Evrope – pored svih opstih promena, koje polagano i postupno ali zasigurno zahvataju sve zemlje nekada iza gvozdene zavese, odrazavaju se i u polju kulture i umetnickog stvaralastva. Jedan od tih stvaralackih povetaraca koji duvaju sa Istoka, ovoga puta iz bivse sovjetske republike Ukrajine, upravo iz jednog od njenih najvecih i najznacajnijih kulturnih centara – Odese, dopreo je – posle Hrvatske, Francuske, Rusije, Svedske, Litvanije – i do Jugoslavije potvrdjujuci pravilo da se sa ideoloskim otvaranjem drzava stvaraju neophodni uslovi i za esteticka otvaranja umetnosti.

Dopuna mape umetnosti

Izlozeni radovi krecu se od klasicnog medija slikarstva (ulja i akrilika na platnu) do novih tehnologija u fotografiji, videu i instalacijama. Vasilij Rjabcenko, koji je izlagao na mnogim likovnim manifestacijama savremenog stvaralastva u svetu (Danskoj, Francuskoj, Japanu, Nemackoj, Poljskoj, Slovackoj, Rusiji) spada u danas najpoznatije ukrajinske umetnike. Zbog izrazitog eklekticizma postmoderne slike mu se nalaze u mnogim javnim i privatnim kolekcijama u svetu. U Beogradu je prikazao dve: diptih Obala nenajavljenih licnosti i Zrtva koje svojom prizornoscu novih divljih predstavljaju adekvatan jezicni odgovor na izazove najpluralistickije dekade u umetnosti XX veka. Tri sivo-bele slike Vladimira Kozuhara iz ciklusa Biti vidjen ikonografski barataju sa simbolima savremene tehnicke civilizacije (roleri) uz naglasenu seksualnost koja je iritirajuca s obzirom da se radi o infantima. Njega je stoga lako svrstati u transavangardu lokalnog korita koji govori emancipovanim, nesputanim, cak bezobzirnim jezikom danasnje civilizacije, koja, kao sto je to uvek slucaj sa umetnoscu koja nastaje na kraju veka (ovog puta i na kraju milenijuma), poprima i sasvim jasnu i nametljivu znakovitost dekadencije. Pet crno-belih fotografija Aleksandra Sevcuka pod nazivom Reanimacija imaju dvostruko znacenje i cilj: s jedne strane one iz memorije prizivaju pionire koji su upravo i stvarali modernu fotografiju (poput Stiglica, ili Kartje-Bresona), a sa druge ocigledno da barataju sa nekim elementima aktuelne umetnosti kakvi su brutalnost i morbidnost prizora u kombinaciji sa eroticnoscu i gotovo pateticnim narativom koji je iznet u pet sekvenci. Video rad Bez naziva, Gleba Katcuka, slicno prethodnom autoru traga za, i danas, vazecim porukama preteca modernizma – ovog puta u domenu nemog filma. Njegov rad se sastoji iz sekvenci starih filmova koje je on preradio u kolornoj video-tehnici cime je dobio neobican spoj stare eksperimentalne filmske umetnosti i umetnosti postavangarde devedesetih. Aleksandar Rojtburd takodje je prikazao video rad Psihodelicna invazija ratnog broda »Potemkin« i tautoloske halucinacije Sergeja Ajzenstajna. Za razliku od prethodnog umetnika, Rojtburda zanima najpoznatiji ruski film vodeceg reditelja revolucionarnog perioda, koji je svetu ostavio ovo remek-delo sedme umetnosti. Ono je dakako preradjeno na fantastican nacin: u istom antologijskom mizanscenu i sa istom radnjom umetnik je ispricao svoju pricu o sudbini danasnjeg umetnika koji dozivljava istu sudbinu, s tim da se sa krstarice ne puca na narod vec na stvaraoce. Dramaticnost tog prizora sasvim je, iako je ocigledna replika ili citat, na nivou Ajzenstajna – ispunjen strahom, besom, uzasom, haosom, beznadjem dolazece kataklizme koja se dogadja na pocetku veka, a, kako vidimo, ponavlja se i na njegovom kraju.

Pridruzeni umetnik Bozidar Milovic za ovu priliku je realizovao video-instalaciju Delimicno pomracenje. Njega zanima sudbina umetnosti u uslovima medijakratskog doba, tj. totalne prevlasti televizijskog medija u svim sferama drustvenog zivota. Opasnost na koju on upozorava je direktna i nemilosrdna jer se preko TV-ekrana salju one otrovne poruke koje kontaminiraju ljudsku svest i onemogucavaju mu da jasno razazna cinjenice stvarnosti od virtuelnih. On se zapravo nalazi izmedju stavova Bojsa da svako moze da bude umetnik i Virilja da u situaciji kada svako moze da bude umetnik, za umetnost vise ne ostaje mesto gradeci vlastitu poziciju stvaraoca koji nije obavezan skolskim metodama i tehnikama pravljenja umetnickog predmeta vec iskljucivo stepenu unutrasnje kreativne ekspresije koja nije kanalisana spoljasnjim razlozima.

Otvaranje/Zatvaranje

Ukrajinska neoavangarda krajem veka u radovima ovih Odesita pokazuje onu vrstu slobode koja je nedostajala evropskoj multikulturalnosti pre poslednje decenije. Time se mapa umetnosti starog kontinenta dopunjuje na najefektniji, a za samo stvaralastvo na najdragoceniji nacin.
Ova izlozba bi imala uobicajenu javnu recepciju da je nije pratio jedan neverovatan dogadjaj. Naime, posle izlozbe Mice Popovica iz 1974. godine koja je zatvorena (zapravo, iako postavljena, nije ni bila otvorena) ovo je prva koju je aktuelna vlast (finansijska policija i drzavna bezbednost) zatvorila!? Naime, nekoliko dana nakon njenog otvaranja, u CZKD je upala finansijska policija uz asistenciju drzavne bezbednosti (i to u trenutku kada niko od ovlascenih lica iz Centra nije bio u Beogradu) da bi kontrolisala njeno poslovanje. I to ne bi bilo nista neuobicajeno za ovaj predizborni period kada je vlast odlucila da se, gde je to god moguce po njenom misljenju, obracuna sa ideoloskim neistomisljenicima, da sutradan nisu dosli da zatvore CZKD (»obustave njen rad«) a time i izlozbu ukrajinskih umetnika koja je bila u toku. Naravno da je odmah obavestena medjunarodna javnost, pre svega drzava Ukrajina (gle cuda, to je bas ona zemlja sa kojom Jugoslavija nastoji da uspostavi najprisnije moguce odnose poput Rusije i Belorusije) koja je posle provere na najvisem diplomatskom nivou, i protesta Jirzija Dinstbira, izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava (u kojima znacajno mesto imaju i umetnicke i kulturne slobode), zahtevala objasnjenje od naseg Ministarstva inostranih poslova. Njihov odgovor je ubrzo stigao: Paviljon »Veljkovic« i CZKD su oni koji su ga »zapecatili« otvorili za manje od 24 casa. Time je tek ublazen jos jedan medjunarodni skandal u koji se Jugoslavija uvalila, ovog puta u domenu kulturne politike, jer ne samo da je po prvi put u periodu sadasnje vlasti zatvorena jedna znacajna institucija kulture sa medjunarodnom reputacijom, vec je jasno dat signal kojim bi putem ona da se krece i u ovoj oblasti posle 24. septembra. Ujedno je i ogoljena prica o proveri rada u domenu finansijske policije, a u prvi plan su dosli stvarni interesi drzavne bezbednosti i to u onoj oblasti u kojoj ona nema sta da trazi – u kulturi i umetnickom stvaralastvu. Tako je Delimicno pomracenje izvesno postalo najava totalnog.