Broj 244

Sta citate
Prilog istoriji kulture

Bozidar Jaksic, »Balkanski paradoksi«, Beogradski krug, Beograd, 2000.

Knjiga poznatog beogradskog sociologa Bozidara Jaksica skup svedocanstava o ideoloskim omamama, o raspadu SFRJ, o politickim naciokratijama i novom fasizmu, istorijskom krahu »realnog« i »samoupravnog« socijalizma, balkanskim paradoksima olicenim u definitivnoj propasti svih nacionalistickih politika na tlu bivse Jugoslavije, a zapocetim tako glasnim i trijumfalnim poklicima, o istorijskom prokletstvu etnoimperijalnih ciljeva, kao simbolu srpske politicke megalomanije, o socijalnom i ekonomskom krahu predstavlja decenijski (19891999) hronoloski sazetak njegovog teorijskog angazmana na planu eksplikacije politickih, ekonomskih i socijalnih zbivanja na nasim prostorima, za vreme i neposredno nakon bratoubilackog rata »izatkanog od krvi, patnji, stradanja, borbi i zlocina, pljacke i bede i sveopsteg propadanja«.
Veci broj tekstova objavljen je u strucnim i naucnim casopisima, posto je prethodno saopsten na raznim naucnim skupovima u zemlji i svetu.
Jaksic, premda u mogucnosti da svesno pravi neadekvatnu hronolosku selekciju sopstvenih tekstova koji se odnose na pojavne oblike jugoslovenske krize i docnije na njihov krvav rasplet i tako ucestvuje u onome sto se vulgarnim vokabularom naziva »naknadna pamet«, to srecom ne cini. Stavise, on se ne libi da u knjigu uvrsti tekstove na koje bi i danasnji liberalni intelektualci gledali, u najmanju ruku, sa cudjenjem, ako vec ne sa prezrivim osmehom (npr. »Ponocne snohvatice« o raskolu unutar Saveza komunista Jugoslavije 1990, ili »Tri predloga« teze za skup povodom 70-godisnjice formiranja KPJ/SKJ 19191989), ali to cini funkcionalno kako bi svedocanstvo o totalnom raspadu zemlje bilo kompletno, a citalac imao postepen uvid u sveopstu tragediju za koju smo manje-vise sami krivi. Jaksic, doduse, navodi tri kljucna cinioca za krah SFRJ, sa kojima se u opstim crtama mozemo nacelno sloziti. To su: a) drustveni procesi koji su u zemljama Istocne Evrope doveli do sloma socijalizma, b) razlicitost istorijskih, ekonomskih i kulturnih korena pojedinih jugoslovenskih naroda i c) neposredni oblici sovinizma olicenih u pojavi Slobodana Milosevica i pocetni indikatori fasizacije Srbije.
Kao sto je monarhisticki jugoslovenski centralizam sa jakim i neprikrivenim primesama srboslavizma bio zamenjen titovskim totalitarnim federalizmom, tako je sada i ovaj potonji supstituisan »sovinistickim totalitarizmom«. Drustvena i politicka matrica je istovetna, samo su pojavni oblici drugaciji: vise se ne klice Titu, nego »Slobi«, ne vijore se zastave sa petokrakama, vec sa krstom i ocilima, medijski vokabular premda preko svake mere radikalizovan, kao i u prethodnom rezimu, ostaje u iskljucivim, apsolutnim kategorijama, sto se ima pripisati balkanskim naravima ali i politickoj naredbi s vrha; menja se dakle samo ikona, ram za nju ostaje isti. Klanjanje simbolima socijalizma i internacionalizma zamenjuje se klanjanjem svom etnosu, svom Bogu i svom novom Vodji. Dakle, struktura ljudskog ponasanja nije izmenjena, doslo je samo do nove ritualizacije politickog i javnog zivota. To je dovelo do gradjanskog rata sa dobro znanim posledicama; prokletstvo etnonacionalnih ciljeva je pokazalo svoje pravo lice.

Jaksic u posebnom odeljku izvanredno analiticki razmatra i pogubnost politicke dominacije nad kulturom kao svojevrsne i istorijski vrlo rezistentne manipulacijske matrice koja je intelektualce vecito optuzivala za dosluh i saradnju sa »stranim silama« i kao »eksponente tudjinske politike«. Ta stara, otrcana formula koriscena jos od doba Trece internacionale pa sve do nasih dana, za divno cudo, pokazala je cvrstu, neverovatnu otpornost: »menjsevici«,»trockisti«, »agenti-provokatori«, »stetocine«, »kulaci«, »strani elementi«, i »narodni neprijatelji«, brzo su postali »strani placenici«, »sluge imperijalizma«, »izdajnici nacionalnih interesa«, »vazali« »domicilne nistarije« i slicno. Atak na umetnost i kulturu kao trajni znak nepoverenja prema intelektualcima postaje konstanta politickog zivota. Ukidanje Korculanske letnje skole pocetkom sedamdesetih godina, sa motivacijom da se tu radi o »specijalnom ratu protiv socijalisticke Jugoslavije«, drzavno-cenzorske intervencije u oblasti filma i knjizevnosti (tzv. crni talas), borba protiv praksisovaca kao toboze americkih dousnika (Bakaric je 1968. godine optuzio intelektualce okupljene oko Praxisa »da su skrenuli u vode koje je dirigovala americka demokratska grupa za borbu protiv komunizma«), kao i policijske optuzbe protiv avangardnih umetnika tih godina, nisu doprinosili demokratizaciji vec totalitarizaciji drustva.
Takva situacija je i danas, samo s novim totalitaristickim predznacima. A cim je posredi takav oblik vladavine, onda je politicki zivot pretvoren u isprazan ritual, a osnove materijalnog i kulturnog zivota postaju vise nego oskudne. I to je ono na sta Jaksic transparentno ukazuje, bas kao i na primer sjajnog istorijskog paralelizma izmedju Titovog i Milosevicevog stila vladanja, premda ta vrsta analogija, per definitionem, nije uvek pozeljan oblik konacnog zakljucivanja.
Izvanredan je poslednji odeljak »Predlosci iz literature« u kojima autor navodi nekoliko svojih radova o poznatim politickim piscima kao sto su Delajl Berns (pogovor o Bernsovoj studiji »Politicki ideali«), Milan Grol (urednicka recenzija Grolovim »Londonskim dnevnicima 19411945«) i narocito dr Dragoljub Jovanovic (predgovor za Jovanoviceve izabrane spise pod naslovom »Sloboda od straha«). Narocito je zanimljiv ovaj potonji tekst u kojem slikovito prikazuje sudbinu postenog politicara i visokomoralnog coveka kakav je, bez sumnje, bio Dragoljub Jovanovic, dakle sudbinu pojedinca u metezu opsteg drustvenog haosa.
Kako je, medjutim, sudbina pojedinca neretko pokazatelj opste situacije u drustvu, simbolika tragicne Jovanoviceve sudbine moguca je simbolika sudbine svakoga od nas. Jer trenutna selektivnost represije koju vrsi rezim nikako ne iskljucuje njenu buducu masovnost; ono sto je danas napad na slobodu medija i na Univerzitet, sutra ce biti na visepartijski sistem, a prekosutra, zasto da ne, na opstu slobodu kretanja. Zato je Grolova sintagma »sloboda od straha« koju je dr Dragoljub Jovanovic tako cesto 1946. godine ponavljao kao poslanik u komunistickom parlamentu nove Jugoslavije sve do svog nezakonitog hapsenja, nazalost, vremenski i geografski i dalje aktuelna kategorija, a Jovanovicevo gorko iskustvo nam predstavlja veliku pouku.
Ta pouka, pored ostalih opservacija, mozda je i najvrednije sto je ovaj zbornik Jaksicevih tekstova iznedrio.
Zlatoje Martinov 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar