Broj 244

Svakidasnjica
»Sta ce s nama biti«

Da bi se odbranio od ugrozavajuce stvarnosti i sacuvao psiholoski 
integritet, pojedinac redukuje svoje potrebe do nivoa kada je 
zadovoljan sto je ziv i nevidljiv

Orvelovska epopeja uz Ibijevski nadrealizam kompletira svoje morbidne sadrzaje svakodnevnim spektakularnim novinama koje sveukupnu situaciju definisu kao stanje kompletne dezintegracije.
Proces razgradnje i raslojavanja svih sistema zapocet pre nesto vise od decenije, uoblicava se u zavrsni zastrasujuci patoloski organizam, koji po prirodnim zakonima ne moze da opstane, ali po ljudskom merenju vremena moze dugo da ostane.
Dezintegrisani sistemi ne mogu da sacuvaju integrativnu supstancu, vec degeneracija zahvata elementarne gradivne cinioce, tako da na individualnom planu svi psiholoski, socijalni, istorijski, etnicki, eticki, moralni, religijski i kognitivni elementi gube kohezivne spone i divergiraju nekoordinisano i pretezno nekontrolisano. Formalno organizovane grupe koje cine pojedinci kod kojih je ozbiljno uznapredovao proces dezintegracije, mogu privremeno da funkcionisu samo ako formalna organizacija zadovoljava potrebe svih clanova. Ako su potrebe nedovoljno uoblicene i apstraktne snage divergencije rastacu pocetno zajednistvo.
Proces dezintegracije otpocinje krsenjem ekonomskih zakonitosti koje su uspostavljene na univerzalnim i proverenim principima koji ne dozvoljavaju avanturisticke i alhemijske eksperimente. Razgradnjom ekonomskog sistema narusava se stabilnost temelja drzavne organizacije zbog cega su osporeni svi oblici nadgradnje. U takvoj fazi drzava prestaje da bude integrativni i kohezivni faktor i postaje povremeno-privremeni labavi skup podsistema medju kojima nema kreativne interakcije, posto pocivaju na nestabilnom bazicnom sistemu.

Takve drzavne organizacije predstavljaju smetnju skladnom funkcionisanju regiona u kojem zauzimaju teritoriju. Unutar sopstvenih granica predstavljaju skup mnogobrojnih tragicnih zivotnih prica njenih visestruko destabilizovanih stanovnika. Pojedinacnim sudbinama profano definisanog »obicnog coveka« u cije ime su pokretane i cinjene nesagledive ludosti, sramna i mracna nedela, ne bave se analiticari drustvenih kretanja, niti su oni predmet interesovanja umisljenih privremenih mocnika, koje sklop socijalnih i istorijskih vektora stavi u ulogu vrhovnog arbitra koji moze da odlucuje u ime vecine. Obican covek je u dezintegrisanom sistemu izgubljen i usamljen, funkcionise po najelementarnijim obrascima, culno i nagonski. Da bi se odbranio od ugrozavajuce stvarnosti i sacuvao psiholoski integritet, redukuje svoje potrebe do nivoa kada je zadovoljan sto je ziv i nevidljiv. Manjina koja ne pristaje da bude dezintegrisana i ponistena biva kontinuirano i sistematicno izlagana svim vrstama terora sa ciljem da njeni clanovi budu unisteni ili neutralisani.
I oni koji su nevidljivi i oni koji ne pristaju da se odreknu ljudskih atributa, u osami i dijalogu koji vode sa sobom ne mogu da izbegnu da sebi ne postave pitanje: »Sta ce s nama biti«. U svojim izmrcvarenim i posustalim kognitivnim sistemima redjaju pretpostavljene dogadjaje od kojih se dozivljaji slede, i ta hladnoca prekrije citavo bice, zamraci mu um, i ostavi ga razocaranog, nemocnog, nesposobnog za akciju, sa generalnim osecanjem bede i beznadja.
Mozda bi misleci izgubljeni stanovnik izgubljene drzave po ovakvim scenarijima mogao da vidi njene puteve ka izlazu iz lavirinta.

Scenario broj 1 (optimisticki)

Pokrenuta odgovornost vecine vodi svest pojedinca ka odluci da izadje na izbore i da razumom odluci da svoj glas ne dâ onima koji su izazvali destrukciju zemlje. Posle izbora koji bi pokazali da je razum pobedio, »majstori za razgradnju i obnovu razgradnje« nastavili bi sa svojim, jedino znanim destruktivnim aktivnostima i ne bi priznali da su stigli do zida razuma. Tada bi se za vecinu pojavio neophodni kohezivni faktor i materijalizovani element za koji se treba boriti, pa bi nastalo vreme velikih protesta i pobuna, koji bi svojom sistematicnoscu, masovnoscu i sinhronizovanoscu uslovili da »majstori« posustanu i priznaju poraz. Ako bi se to dogodilo nastupilo bi vreme dugotrajnog odricanja i teskog rada da se ponovo stvore najpre individualni sistemi vrednosti, a zatim i grupni koji bi bili temelji nove organizovane drzavne zajednice. Vreme novog hoda koji bi se odvijao po principu jedan korak napred dva nazad trajalo bi dugo jer uspostavljanje funkcionalne celine zahteva samosvest i svest organizovane grupe da je reintegracija jedini racionalni proces za uspostavljanje novih sistema koji bi sluzili zadovoljavanju potreba vecine, nasuprot dezintegrisanom sistemu, koji se urusio jer je zadovoljavao potrebe uzurpatorske agresivne manjine.

Scenario broj 2 (pesimisticko-realisticki)

»Majstori« bi uz pomoc poluslepih, nevestih, nemoralnih i ucenjenih »kalfi« i »segrta« koji se javno verbalno vec deceniju bore protiv njih, napravili izbore. Za njih bi se odlucili onda kada se uvere da su njihove dezintegrisuce i destruktivne aktivnosti zatrle svaki oblik organizovane akcije koja je usmerena protiv njihove razgradnje. Izbori, koji bi bili predstavljeni kao izraz »narodne volje i mudrosti«, definitivno bi formalizovali njihovo pravo da ovu zlehudu teritoriju i sve sto je na njoj, pod njom ili iznad nje, proglase svojim vlasnistvom. Kao neprikosnoveni vlasnici ocistili bi je od svake misli koja nije formirana po njihovoj matrici, od svake pretpostavke da neko moze da ne misli zadato, od svake ideje koju oni nisu promovisali. »Ognjem i macem« satirali bi svakoga ko se usudi da trazi prava koja oni nisu propisali. Vlasnici svega, svacega i svakoga kreirali bi i odredjivali svaki oblik aktivnosti, od kojih bi vecina bila koncipirana da slavi njihovu mudrost, pravicnost, hrabrost i nepokolebljivost da se bore protiv ostatka sveta koji ne prihvata njihov koncept uredjenja planete. Zavladao bi potpuni mrak iz kojeg nikakav glas ne bi stizao van granica njihovog poseda. Svet bi se polako okretao ka nekim novim spektakularnim dogadjanjima i prestao da pokazuje interesovanje za ovdasnja zbivanja. Zasticeni mrakom, vlasnici poseda ce postati apsolutni gospodari zivota i smrti. Ljudi ce nestajati i nikoga nece biti da pita kuda su nestali i ko ih je odveo. Zavladace zebnja i prekrice svako bice koje vise nece znati od cega ili od koga da se plasi. Ovo iscrpljujuce osecanje blokirace sva ostala, pa ce u toj mentalnoj pustosi istina koju proklamuju vlasnici postati istina vecine.
Do te istine ide neumitno opustosena i ojadjena Srbija, od te istine moze da se spase kada svaki njen stanovnik u sebi artikulise zelju za spasenjem.

Dragica Stanojlovic 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar