Nacionalno zlo

Skoro puna dva veka, otkako postoji kao moderna zajednica, Srbija je u stalnim ratovima i sukobima da sebe definise u politickom i prostornom smislu. Nije rec samo o ratovima koje joj nameta spoljni agresor – ovi su ratovi, uostalom, dolazili i prolazili – vec o unutrasnjim previranjima koja su se ticala izbora koncepcije drzavnog uredjenja. Oko toga ona je imala fatalne nesporazume ne samo s narodima, s kojima je delila zajednicku drzavu, nego i sama sa sobom. Koja je bila glavna vododelnica ovog sukobljavanja?

O autoritarnom modelu vladanja

Latinka Perovic kaze da od pocetka proslog veka, otkako je na dnevnom redu oslobadjanje i ujedinjenje srpskog naroda, u narodu se postepeno kristalisu dva programa: »Sustina, po redu nastajanja, prvog srpskog nacionalnog programa svodi se na sledece: srednjovekovna srpska drzava kao osnova; uvecanje i prosirenje Srbije i pozivanje na njena istorijska prava, koja ostali Juzni Sloveni moraju razumeti, jer su Srbi prvi poceli da se bore i imaju pravo da tu borbu dovrse; nasledno knezevstvo, bez cega bi se Srbija raskomadala; pravo Srbije da govori u ime Juznih Slovena. Nastanak drugog nacionalnog programa, za koji je Slobodan Jovanovic rekao da je izazvao krizu srpskog nacionalizma, vezan je za pojavu liberalne i uopste kriticke misli u Srbiji. Sredisna ideja tog programa je nedeljivost spoljnog oslobodjenja i unutrasnje slobode. Narod nije totalitet, a narodno nacelo nije, samo po sebi, napredno. ’Ono moze biti u rukama vestih vlastoljubaca orudje nazatka i tiranije, kao sto moze biti u rukama svesnih patriota orudje narodnog napretka’, govorio je Svetozar Markovic. Tvorci ovog programa su polazili od revolucionarnog znacaja misli o jedinstvu srpskog naroda, ali su istovremeno postavljali pitanje kako ce biti ujedinjeno srpstvo: materijalno, drustveno, kulturno i moralno, kakvo ce biti u civilizacijskom smislu. Za njih jedinstvo srpskog naroda nije bilo ’jedinstvo kancelarije’, vec ’jedinstvo slobodnih ljudi’«.¹
Teznja da se ova retrogradna ideja nacionalnog jedinstva sacuva potrajala je i do nasih dana. Jedan od ideologa SPC, mitropolit crnogorski Amfilohije Radovic rekao je jos na pocetku sukoba na tlu Jugoslavije: »Srbi su od pamtiveka sve resavali na saborima – o Trojicinu dne, preko miholjskih zborova na Prevlaci do crkvenih sabora – zato bi bilo dobro da se i danas obnovi saborna svijest naroda. Stranke su nesto novijeg datuma i uvezene medju Srbe sa zapada, sto moze da bude i opasno za nas koji svemu pristupamo sa metafizickih pozicija. Treba donositi odluke iz glave celog naroda – to su jedine odluke koje su dalekovide i dalekosezne«.²
Prosto je neverovatno koliko je, pocetkom devedesetih, cak i medju vrhunskim srpskim intelektualcima bila razvijena sklonost trazenja jedne vise sinteze nacionalnog interesa u licu jednog vozda. Dobrica Cosic je u to vreme pisao: »Tu demokratsku volju birackog tela Srbije, po mom uverenju, treba sto pre prevazici zastupanjem zivotnog interesa citavog srpskog naroda. Vreme je takvo da danasnje tegobe i odgovornost za buducnost srpskog naroda treba podeliti na celokupne patriotske, umne i moralne snage naroda. Onaj ko to sada ucini, siguran sam, opravdace poverenje koje je dobio na proslim izborima i na iducim izborima potvrditi svoju pobedu«.³
Takva shvatanja vode pravo u autoritarni model vladavine. Istoricarka Dubravka Stojanovic tvrdi da je autoritarni kulturni model vlasti nastao iz specificnog istorijskog razvoja srpske drzave i neodvojiv je od sireg autoritarnog kulturnog modela srpskog patrijarhalnog drustva. »Buduci da pripadaju istom modelu«, kaze ona, »drustvo i vlast stvaraju specificnu vrstu veza. Podudarni u svojoj autoritarnoj sustini, oni se dopunjuju i medjusobno ’hrane’. Drustvo u kojem preovladjuje autoritarni model trazi takav tip vlasti, kao sto je takvom tipu vlasti potreban odgovarajuci, vecinski model u drustvu«.⁴
Razmatranjem ovog kulturnog modela bavio se i Slobodan Jovanovic koji kaze: »A mogucno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca lezi u samoj prirodi naseg individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicija ga pokrece vise na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmisljanja o sebi samome. Sa ovim objasnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kojem smo mi jos mlad narod s kratkim iskustvom zivota, koji jos nije naucio da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalom, kako bilo da bilo, nas individualizam, rukovodjen iskljucivo nacionalnim i politickim obrascima trosio je svu snagu u spoljasnjoj, drustvenoj akciji, i trazio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti«.⁵
Zato su Srbi u XX veku, kada su se sve evropske zemlje konacno drzavno stabilizovale, imali toliko nevolja da organizuju trajnu drzavnu zajednicu. Suvise su se opijali pobednickim ratovima, bezrezervno isli za vodjama i njihovim aktuelnim idejama, a sasvim su zanemarili uljudno demokratsko uredjivanje medjusobnih odnosa. Najveci deo dvadesetog stoleca protekao nam je u znaku tri vladaoca: kralja Aleksandra Karadjordjevica, kao nosioca ideje jugoslovenstva, Tita kao tvorca jugoslovenskog socijalizma i Milosevica, kao predvodnika nacionalistickog talasa. Sto je vladalac bio bezobzirniji, bolest vladanja je sve dublje inficirala narodni organizam. Devedesetih, kada se prethodna Jugoslavija ljuljala iz temelja, Mirko Tepavac je ovu dijagnozu lapidarno formulisao: »U 70 godina svoga postojanja Jugoslavija je bila i versajska, i kraljevska, i unitarna, i samoupravljacka, i brionska, i partijska i titovska – jedino nikada nije bila istinski demokratska. I jos uvek to nije. Nisu to ni njene osamostaljene republike, ni posle visestranackih izbora. A Jugoslavija se samo kao demokratska mogla opravdati ili demantovati kao zajednica naroda i gradjana. Jedino demokratska Jugoslavija moze dati kvalifikovan odgovor na pitanje da li je ona resenje ili promasaj. Jedino kao demokratska danas moze naci nacin i da se civilizovano prekomponuje, ako tako presudi demokratska volja naroda«.⁶

Nas deo odgovornosti

Sukob ovih ideja snazno je obelezio poslednju deceniju dvadesetog veka u Srbiji. On je bio dramaticno ostar u drzavnim vrhovima republika, ali i u opozicionim krugovima. Latinka Perovic taj period karakterise ovako: »Jos u pripremama za razdoblje posle Tita... jedni su buducnost Jugoslavije videli u liberalizaciji ekonomije i politike, vecoj samostalnosti republika i napustanju formalnog federalizma u korist asimetricne federacije i konfederacije. Za druge, na dnevnom redu je bilo ukidanje konsenzusa kao izvora neefikasnosti i ucvrscenje jedinstva partije i drzave... Identifikovana sa Jugoslavijom, Srbija je prava drugih republika dozivljavala kao otkidanje od sopstvene moci... Politika da svi Srbi moraju ziveti u jednoj drzavi bila je duhovno pripremljena, politicki najavljena i siroko podrzana«.⁷
Nebojsa Popov svedoci o tome kako je ovaj razlaz izgledao u opozicionim krugovima: »Samo su u Srbiji postojale pokrajine i to sa ustavnim ovlascenjima vecim od ’uze Srbije’. To se dozivljava kao ’prinudna uprava’ nad Srbijom. Put u srpsku nacionalnu homogenizaciju vodio je preko Kosova. U jednom trenutku beogradski ’peticionasi’ poverovali su da se nevolje Srba na Kosovu, radi kojih su sve brojnije kolone dolazile da se zale vlastima u Beogradu, a one ih ’na noz’ docekivale, mogu resavati sa stanovista ljudskih prava i gradjanskih sloboda. U samom pristupu ’kosovskom cvoru’ nastaje razlaz, a kasnije i sukob, i izmedju samih ’peticionasa’. Stanoviste ljudskih prava, naime, podrazumeva korenite izmene politickog sistema, uspostavljanje demokratije, dok bi nacionalisticko stanoviste najpre da zastiti vlastitu naciju, ne pitajuci se o sredstvima i prirodi poretka. Otuda cuveno geslo: najpre nacionalna drzava, a potom demokratija; prvo ustav, potom izbori«.⁸
Zbog slicnih sukoba raspale su se i prva i druga Jugoslavija, a sada je i ova treca pod velikim znakom pitanja. Istina je da su se prethodne Jugoslavije raspadale i zbog snaznih nacionalizama ostalih naroda, ali je nas deo odgovornosti u tome sto se zvanicna Srbija stalno i slepo drzala centralizma i u svakom pokusaju decentralizacije videla opasnost po jaku drzavu.
Gotovo od prvog dana postojanja ove trece Jugoslavije nastaju sukobi izmedju Srbije i Crne Gore, koji se neprekidno produbljuju. Crna Gora je od pocetka tvrdila da je nezakonito prikracena u mnogim svojim pravima pocev od zakonskog regulisanja raznih svojih pitanja, pa sve do neravnopravnog predstavljanja u diplomatskoj sluzbi federacije. Odnosi izmedju dve federalne jedinice narocito su se zaostrili posle pobede na izborima 1997. kada je u Crnoj Gori pobedio reformski kurs, dok je Srbija i dalje ostala tvrdo dogmatski vezana za svoje centralisticko i antireformsko opredeljenje, pa je cak i blokirala granicu izmedju dve federalne jedinice. Crnogorska Skupstina sacinila je platformu koja insistira na radikalnoj promeni odnosa u federaciji i vecoj drzavnoj samostalnosti Crne Gore. Posto se Srbija oglusila i o ovaj najnoviji pokusaj demokratskog uredjivanja medjusobnih odnosa, Crna Gora je u odbranu svojih legitimnih interesa donela novi niz mera, medju kojima i uvodjenje sopstvene carine i nove valute. Ceo ovaj sled dogadjaja neodoljivo podseca na sva ona zbivanja koja su prethodila i tragicnom raspadu druge Jugoslavije. Da li smo osudjeni na to da stalno gledamo staro izdanje istorije i ko ce ovde smoci snage da ovom nacionalnom zlu stane na kraj?
Ovde je mnogo onih koji slabo pamte istorijske lekcije, o cemu govori i akademik Mijat Sukovic: »Crna Gora ne moze pristati na podredjen polozaj, na dirigovanje iz Srbije sta ce se zbivati u Crnoj Gori i ko ce je predstavljati u zajednickim organima. Srbija treba da prihvati predlog crnogorske vlade o redefinisanju odnosa izmedju Crne Gore i Srbije, jer demokratsko zajednistvo je u interesu i Crne Gore i Srbije. Crna Gora je tri puta u istoriji, 1903, 1904. i 1913. godine, nudila Srbiji sporazume slicne onom koje sada nudi crnogorska vlada. Sva tri puta Srbija je odbila te ponude, iako istorijske cinjenice govore da je to uvijek bilo na njenu stetu, ali vjerujem da je Srbija izvukla pouke i da nece odbiti najnoviji crnogorski predlog. Medjutim, postoji mogucnost da se ta tradicija nastavi, jer nijedan zvanicni subjekt u Srbiji ne prihvata ravnopravnost Crne Gore i mnogi od njih negiraju crnogorsku naciju, iskazujuci izricito anticrnogorstvo. U narodu Srbije, opet, sve vise sazrijeva uvjerenje i saznanje da se u Crnoj Gori desava nesto posebno, da je apsurdno govoriti da Crnu Goru treba svesti na jedan srpski region i da Crnoj Gori treba priznati ravnopravni status i na toj osnovi traziti slogu«.⁹

Strast vlastoljubaca i laznih patriota

Sa ukidanjem autonomnih nadleznosti Kosova i Vojvodine 1989. drzavni problemi Srbije jos vise su se komplikovali. Albanski nacionalni pokret odmah je stvorio svoju paralelnu drzavu koja je godinama, dok nije doslo do strane intervencije, funkcionisala van zvanicnog drzavnog sistema. Tako je Savezna Republika Jugoslavija, upravo zbog toga sto je rezim u Beogradu uporno odbijao da prizna i tudja prava, postala cudan galimatijas raznih protivrecnih legaliteta. Sem zvanicno priznatih pravnih poredaka u federaciji i dve federalne jedinice, imamo i posebne paralelne pravne poretke u Crnoj Gori i na Kosovu. Jedna drzava, a pet poredaka! Ako uskoro i Vojvodina pribegne separatnom pravnom regulisanju svojih unutrasnjih pitanja, gde ce najzad zavrsiti ova Miloseviceva drzava?
Jedno od nasih velikih zala je i u tome sto – kada stvari krenu lose – ima malo dobre volje da se cvorovi razrese na miran i razuman nacin. Kada je kosovski problem bio na svom pocetku nasla se grupa intelektualaca u Beogradu koja je izradila konkretnu platformu za razgovor Srba i Albanaca. Knjiga Kosovski cvor – dresiti ili seci, koja je formulisala osnove za ovakav jedan razgovor, nije, nazalost, naisla na interesovanje. Bilo je i kasnije nekih pokusaja kontakata usamljenih grupa dve strane, ali se svaki od njih zavrsio bez rezultata. Ostao je bez odjeka i glas albanskog intelektualca Ismeta Hajdarija, pocetkom devedesetih, koji je gotovo zvucao kao izazov: »Ima li medju Srbima te snage i licnosti koja ce i po cenu nacionalne ekskomunikacije, ali u ime mira i demokratskog razresenja eksplozivnog kosovskog pitanja, naciji predloziti da se sedne za sto sa Albancima i razumno saslusaju njihovi zahtevi? Ima li medju Albancima licnosti od autoriteta koja ce svom narodu objasniti cinjenicu da se kosovski cvor ne moze dresiti izuzimanjem Srbije«.¹⁰
Kada se sredinom devedesetih, na podsticaje iz sveta, govorilo o mogucnosti da SRJ postane troclana federacija (Kosovo kao nova federalna jedinica), odmah su se, u ime rezima, oglasile dezurne patriote koje ne propustaju priliku da liju suze nad hudom sudbinom srpskog naroda. Cak su i neki istaknuti profesori ustavnog prava predvidjali da bi u ovakvoj drzavnoj kompoziciji, Srbija sa osam miliona stanovnika bila u stalnoj opasnosti da bude preglasana od Crne Gore (600 000) i Kosova (1,8 miliona stanovnika). Teoretski gledano i to je mogucno. Ali, koliko bi tek razloga za podozrenje imala Crna Gora koja je sesnaest puta manja od Srbije? Najzad, zar i Albanci ne mogu da kazu: gde cemo mi stici u toj federaciji, ako se Srbi i Crnogorci sloze protiv nas? Bitno je, dakle, da za dokazivanje necega samo izaberete dobru polaznu tacku, a logika neprekidnog otkrivanja neprijatelja pobrinuce se sama za dokaze. 
Prilicno cesto, cak i kod dobronamernih, oseca se izvestan defekt i u samom prilazu autonomnim pravima. Kad god se govorilo o drugacijem ustavnom resenju za Kosovo, stalno se imalo na umu da Albancima treba podariti neko pravo koje bi ih usrecilo. Albanci su, medjutim, od takvih predloga s prezrenjem okretali glavu. Kako, uostalom, da imaju poverenja u drzavu koja im jednom dâ prava (Ustav 1974), a zatim ih samovoljno uzima (ustavne promene 1989)? Nacionalna autonomna prava, da bi bila postojana i trajna, moraju da budu izvorna, cak i izvedena do vrha drzave, sto znaci da proizlaze iz ustavnog akta samog albanskog entiteta. Samo u tom slucaju ona ne mogu da budu ugrozena nekim hirovitim promenama politickog raspolozenja u republickom ili federalnom centru. To je ono sto ni vecina opozicionih stranaka u Srbiji ne shvata. S druge strane, vecina politickih grupacija kosovskih Albanaca opredelila se, takodje, za ekstrem – ili nezavisnost ili nista. Zato i jeste ispalo da je svet, sve do NATO bombardovanja, bolje razumevao nas problem nego mi sami. Kontakt grupa nam je svojevremeno nudila resenja koja su slicna Juznom Tirolu ili Alanskim ostrvima. Njihova sadrzina je upravo izvornost autonomnih prava, bliska poznatom planu Z-4 koji je 1994. ponudjen hrvatskim Srbima, a koji je njihovo vodjstvo tako brzopleto odbilo.
Srbija je najvise platila zbog ovog siledzijskog i neinteligentnog ponasanja svoga rukovodstva. Cak ni u martu 1999. nije bilo kasno da se spasu neki izgledi za povoljnije resenje kosovskog pitanja i ostanemo postedjeni rata. Specijalni izaslanik predsednika SAD Ricard Holbruk jasno je upozorio predsednika Milosevica: »Upozoravam Vas, gospodine predsednice, da ce nasa akcija biti brza, razorna i efikasna«. Milosevic je odgovorio s ledenim mirom: »Vi to mozete, vi ste velika sila«. Ni trunke pokusaja da zemlju, koju je vec doterao do ivice ambisa, naknadnim uvidjanjem greske vrati na normalan kolosek. Ovde, kad se prigrli jedna politika, na njoj se strasno istrajava do kraja, »pa neka kosta sta kosta«. Koliko smo puta culi ovaj slogan izrecen ne samo u vlasti, nego i u krugovima opozicije, pa cak i Pravoslavne crkve, kada su oni najratoborniji upozoravali narod da se u ratovima za veliku Srbiju mora izdrzati do kraja.
To je dalo povoda Mirku Tepavcu da primeti: »Niko ne moze tako temeljito upropastiti narod kao njegovi vlastoljupci i lazni patrioti... Kada svest o neophodnosti reformi postane preovladjujuca politicka volja, mozda vise nece imati sta da se reformise. Ali, autokrati i nemaju nameru da menjaju drustvo, nego da vladaju njime«.¹¹

Traganje za najvecom drzavom

Obuzetost idejom velike i snazne drzave navodila je Milosevica na najneocekivanije korake. U prvoj polovini aprila 1999. godine Savezna skupstina je odlucila da SRJ pristupi savezu Rusije i Belorusije. Odluka je doneta po hitnom postupku, kao da je rec o nekom banalnom i drugorazrednom zakonskom propisu, a ne o sudbonosnom koraku gradjenja nove drzavne tvorevine. O ovoj meri u javnosti niko nije konsultovan, a od druge federalne jedinice, Crne Gore, uopste nije trazena saglasnost. Otkako je razbijena druga Jugoslavija, ova treca po redu sve vise lici na drzavu lutalicu koja je u neprestanoj potrazi za svojim identitetom. Jedva da je i ova zabljacka Jugoslavija cestito prohodala, a tadasnji predsednik Srbije Milosevic je, na opste zaprepascenje, najavio da se sprema konfederacija sa Grckom. Jugoslavija nastavlja svoj mucni put traganja za sopstvenom dusom.
Nazalost, ovaj zao duh trazenja najvece mogucne drzave prati nas odvajkada. Danas samo deca do deset godina starosti mogu da se pohvale da su zivela samo u jednoj drzavi. Najstariji, koji sada imaju oko devedeset godina, kao podanici, preturili su preko glave cak i pet, a mozda i sest drzava. Najpre su ziveli u pretkumanovskoj Srbiji, zatim u Srbiji prosirenoj Makedonijom, u prvoj Jugoslaviji (koja se najpre zvala drzava Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je tek oktobra 1929. promenila ime), u drugoj, Titovoj Jugoslaviji, u Milosevicevoj Jugoslaviji, a jos se ne zna sta ce biti i sa sadasnjom federacijom. Ovde svakih 15 do 20 godina nastaje nova drzava, a demokratski obicaji citavo stolece tapkaju u mestu. Gotovo da je svakoj generaciji sudjeno da zivot pocne u jednoj drzavi, a da ga zavrsi u drugoj. U toku zivota, svako nekoliko puta promeni ili drzavu ili ime drzave. Ali, jedna drzavna ideologija, bez obzira na politicke sisteme, uvek je bila stalna i nepromenljiva: drzava je iznad nasih zivota, jaca je od svih nasih gradjanskih prava i svetija od svih nasih nadanja.
Profesor Vojin Dimitrijevic tvrdi da je Srbija jedina zemlja koja se u preambuli svog Ustava (1990) poziva na »drzavotvorne tradicije srpskog naroda«. Ocigledno, vlastima je to bilo potrebno da bi u sukobu sa ostalim republikama i narodima bivse Jugoslavije dokazali superiornost Srba i njihovo istorijsko i drzavno pravo da se prosire i na tudje teritorije. Ovakve ideje ne padaju s neba, njih su svojim dugogodisnjim radom pripremili prvi ljudi intelektualnog i drzavnog zivota. »Sve sto smo dobijali u ratu, gubili smo u miru«, rekao je svojevremeno Dobrica Cosic, namenjujuci tako Srbima rat kao istorijski i sudbinski izbor. Slobodan Milosevic je pokazivao zaverenicku efikasnost u prihvatanju ovakvih ideja. Pred pocetak ratnog sukoba, 16. marta 1991. godine, Milosevic, tadasnji predsednik Srbije, naprasno u pet ujutro saziva predsednike opstina Srbije. Na pitanje: »Sta ce biti ako se rasturi Jugoslavija«, on odgovara: »Ako treba da se tucemo, bogami cemo da se tucemo... Jer, ako ne umemo dobro da radimo, bar cemo znati da se bijemo«.¹²
Na ovim prostorima vec pedeset godina nije bilo demokratskih izbora. Pa i u vremenu pre toga, sem mozda kratkotrajnih perioda, izbori su redovno bili obelezeni kortesovanjem, zakulisnim mahinacijama, zagrizljivoscu i medjusobnim obracunima. Na vlast se dolazilo ili ratom ili pucem. SPS se domogao vlasti populistickom revolucijom i danas je nastavljac svih onih negativnih tradicija nasledjenih iz komunistickog i ranijih rezima. Nekadasnji predsednik Predsednistva bivse Jugoslavije i istaknuti funkcioner vladajuce partije Borisav Jovic jos 1992. je rekao: »Ova je vlast dosla pomocu rata i nece otici bez rata«.
Zbog svega toga glasacki listic uvek nam je bio tezi od metka. Lakse smo se lacali puske da tako namirimo svoje stranacke racune, nego da na izborima civilizovano resavamo svoje drzavne i gradjanske poslove. Izbori su najcesce prolazili kao traumatican dogadjaj, a vlast ih je, suocena sa mogucnoscu da bude legalno svrgnuta, dozivljavala cak apokalipticno. Politicki hronicari tvrde da za poslednjih sto godina, izuzev retkih slucajeva, ovde nikada nije bilo ni casnih pobednika na izborima, ni dostojanstvenih gubitnika. Sudbina naroda ponajvecma je zavisila ili od arogantnog trijumfa novih pobednika ili od osvetnickog ocaja, kada bi ta ista vlast naslutila bliski kraj. Cim je zaseo na vlast, SPS je zgrabio u svoje ruke sve – i rat i mir, i nase zivote i nasa prava, i sadasnjost i buducnost, i privredu i obrazovanje i sve nase licne sudbine. Sada, kada se nasao pred neizvesnim izgledima za opstanak, opet je svasta u stanju da pocini sopstvenom narodu. U njegovom politickom vokabularu dve najcesce pominjane reci su »patriotizam« i »izdaja«. Naravno, »patrioti« su oni, a »izdajnici« svi ostali koji se s njima ne slazu. Opozicija i veliki deo naroda stavljeni su tako fakticki van zakona, sto je nezamislivo u demokratskom svetu.

»Glave nam igraju«

Patoloska vlast bila je ta koja je stalno siromasila narod, duhovno ga dezorijentisala, dovodeci u pitanje i ljudske zivote. To je, verovatno, imao u vidu knjizevnik i filozof Rade Konstantinovic koji je jednom rekao »da nam glave igraju«. Igrale su nam stalno i citavog ovog veka. Kao pokusaj preispitivanja sopstvenih savesti Konstantinovic jos dodaje da je »u totalitarizmu strasno to sto ima sve manje strasnog«. »Ako ne vidim cudoviste nije li to zato sto sam i sam postao cudoviste.«¹³
O strahovanju da nam se moze dogoditi neki nas – »ciganjski« – fasizam govorio je svojevremeno i dramski pisac Aleksandar Popovic. On je tu svoju bojazan temeljio na velikom broju nezaposlenih i onih na prinudnim odmorima, koji su podlozni uticaju socijalne demagogije. »Nista se ovde ne moze sprovesti«, kaze Popovic, »pa i kad bi se pravio fasizam – znam sta govorim, to nije bilo salabajzersko zlo – tesko da bi bio cvrst. Ali, u njemu su ucestvovali salabajzeri, dobro organizovani, pouceni, indoktrinirani onoliko koliko njima treba. Nas eventualni fasizam, neka mi oproste nacionalna manjina Romi, bio bi ciganjski fasizam«.¹⁴
Do svoje neogranicene moci danasnja vlast je dosla preko rusevina legalnih institucija i gazenja Ustava i zakona. O tome kako je ona fakticki organizovana Nebojsa Popov kaze: »U samom sredistu nalazi se vladajuca (jedina) partija s mocnim vodjom na vrhu i komandnim stabovima aparata vlasti. Drugi krug cine samo aparati vlasti, organizacije i institucije, sprovodnici odluka prvog kruga. Treci krug cine lojalne grupe svih staleza (zavisnog i nezavisnog srednjeg sloja, radnistva, seljastva i ’postene’ inteligencije). U cetvrtoj grupi nalazi se lojalni ’radni narod’. Sve ostalo izgleda kao nepouzdano, cak ’neprijateljsko’ okruzenje«.¹⁵
Institucionalizacija naseg politickog zivota hendikepirana je jos vise pocetkom visestranacja. Umesto da podstakne nove obicaje i duh tolerancije, politicki pluralizam, kako ga je shvatila i primenjivala vlast, ali i dobar deo opozicije, jos je vise produbio sebicne uskogrudosti i medjusobne zagrizljivosti. Nasa politicka i parlamentarna hronika puna je primera medjustranackih sukoba koji su bili nerafinirani i hajducki divlji. U Skupstini se ne razgovara na uljudan i argumentovan nacin o temama od nacionalnog znacaja, nego se vise insistira na sredjivanju nerasciscenih medjustranackih racuna. Izmedju vecine i manjine nema ni traga nekog kontakta ili saradnje. Sve sto manjinski poslanici predloze, vladajuca stranka a priori odbacuje. U demokratskim zemljama, gde sadasnja vecina mora da racuna da sutra moze postati manjina, vladaju pristojniji obicaji. Kod nas je drugacije – cim je pobedila prvi put na izborima, vladajuca stranka se i zubima i noktima zakacila za vlast spremna da je ne pusta ni po cenu krvoprolica.
Iz ovakvih patoloskih ambicija proizlaze i najneocekivaniji obrti u stranackom povezivanju. Vec godinama na vlasti nam je koalicija stranaka sa potpuno suprotnim ideoloskim predznakom – krajnjim desnicarem Seseljem, krajnjim levicarima Mire Markovic i Milosevicev SPS koji je negde u sredini, izmedju te dve opcije. Kada se u prvoj polovini 1999. u ovom drustvu na vlasti nasao i procetnicki i monarhisticki SPO Vuka Draskovica, spoj nespojivog bio je potpun. Za razliku od sveta gde se stranke priblizavaju po programskoj srodnosti, ove nase je ujedinila ista zelja da sto sigurnije i duze vladaju, pa cak i na najbezobzirniji nacin.

Savezi iz racuna

Uplasena cinjenicom da je 1996. demokratska opozicija pobedila u oko 40 gradova i opstina Srbije, vladajuca stranka je odmah stala zaverenicki da smislja plan kako da smrsi konce koaliciji Zajedno. Prema jednom dokumentu koji je izbio u javnost, SPS je pocetkom 1997. doneo strogo poverljivo uputstvo koje je odmah poslao svim svojim organizacijama. Tu se, nimalo uvijeno, govori o tome »da je prioritetni cilj buduceg delovanja SPS rasturanje i unistenje koalicije Zajedno«. Kojim sredstvima? »Maksimalno koriscenje svih potencijalnih prednosti SPS kao najjace i vladajuce partije u Srbiji«... »Maksimiziranje uticaja potencijalnih neprijatelja koalicije«, »pre svega SRS, razne lokalne politicke organizacije, patriotska udruzenja, SUBNOR, rezervne vojne staresine, samostalni sindikati, provladine organizacije i sl.«. Kojim metodama? Ubacivanje obucenih kadrova putem uclanjenja, vrbovanjem i korumpiranjem funkcionera opozicije, ali i »prisluskivanje prostorija«, »pracenje lica«, »pracenje posiljki i pisama«, »sabotaze«, »uvezbavanje malih agresivnih grupa«, »tajna ubacivanja u objekte i pretresi«, »ekonomski pritisak«...¹⁶ Naravno, za sve to koriste se razni drzavni organi, jer je ovde vec decenijama, ako ne i oduvek, drzava pripadala vladajucoj stranci.
Mnogim strankama u opoziciji, nestrpljivim da sto pre dodju na vlast, strana je svaka pomisao na dugogodisnju parlamentarnu borbu za osvajanje poverenja biraca. Narocito velike stranke smatraju da su dugo sedele u predsoblju vlasti i da za to ponizavajuce cekanje moraju najzad da budu nagradjene. Sklone su da se lako i bez kolebanja upustaju u neprincipijelnu trgovinu s vladajucom strankom, dojucerasnjim ljutim protivnikom.
Vuk Draskovic se odlucio za ovakvu racunicu – kad ne mozes da ih pobedis, ti im se pridruzi, a kad im vec prilazis gledaj da zgrabis sto veci komad od njih. Tu je taktiku Draskovic primenio posle skupstinskih izbora 1997. zbog cega je obrazovanje nove Vlade Srbije trajalo neuobicajeno dugo. U zahtevu koji je pocetkom februara 1998. uputio predsedniku Republike Srbije Milanu Milutinovicu, Draskovic je trazio da SPO dobije predsednicko mesto u vladi, jedno mesto potpredsednika i jos deset ministarskih fotelja, zatim pet mesta u Saveznoj vladi od kojih jedno potpredsednicko i mesto ministra spoljnih poslova; trecinu ambasadorskih mesta iz srpske kvote plus predstavnika u UN; 40 odsto direktorskih mesta i mesta u upravnim odborima javnih preduzeca i, najzad, mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika na RTS i u Politici. Seselj je, medjutim, bio jeftiniji pa je, pretekavsi svoje suparnike, lakse usao u srpsku Vladu. Nista zato – Vuk Draskovic je nesto kasnije prihvatio angazman u Saveznoj vladi, doduse uz nesto skromnije zahteve. Nase stranke, dakle, ili su visoko mitomanske ili brutalno racundzijske, ali nikako nisu pragmaticne u zapadnom smislu reci gde se cak i kad se prave neizbezni kompromisi, ipak ne odstupa od programskih opredeljenja.
Kad se sklapaju ovakvi poslovi izmedju vlasti i opozicije glavni motiv su materijalne privilegije, mada je tesko saznati koja je suma novca u pitanju. Jedan od najdramaticnijih trenutaka, kada se takodje mnogo nagadjalo kolika je cena protivusluge, odigrao se u toku 1993. posto je Nova demokratija verolomno okrenula ledja opoziciji i pristala da vladajucoj partiji u Skupstini osigura vecinu za naredne cetiri godine. Doduse, Nova demokratija je stalno govorila da je u Vladu usla da bi zastupala politiku trzisne orijentacije i vlasnicke transformacije. Ali, ta prica je ostala kao providan izgovor, jer od svega toga nije bilo nista u toj Vladi. I to je jos jedan dokaz da prevrtljiva opozicija u vladu ne ulazi iz nacelnih razloga nego zbog materijalnih racuna.

Zaboravljeni od istorije

Ovu sklonost ka necasnim nagodbama uocio je i Jovan Skerlic koji je jos u prvoj deceniji XX veka napisao: »Pod ovakvim uslovima stranke se grupisu oko vodja i koterija, a u najboljem slucaju oko mrtvih tradicija koje zivot gaze. Mesto iskrene i svesne politicke stranke koja posteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i nacela, dolazi gomila koja se valja po prasini, otimajuci se za mesta i zarade. Dok se u celom svetu politicka borba uredjuje, i tako reci kanalizuje, kod nas jos uvek ostaje u haoticnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopusteno: politicko licitiranje, prekonocne promene misljenja, najneprirodniji savezi i prodaja savesti«.¹⁷
Jos nasom scenom neprikosnoveno vladaju vlastoljubivi politicari i samoljubivi nacionalisticki intelektualci. Najvece opozicione stranke, duboko ukorenjene u sopstvene konfuzije, plutaju kroz ove nase zlosrecne prilike bez previse kompasa. A sam narod je u grcu, u nekakvom muklom iscekivanju sta ce sutra da se desi. Mnogo je onih koji se unezvereno pitaju uz koju stranu da pristanu. Onima koji su se devedesetih godina lako i brzo uklapali u opsti nacionalisticki talas sada je, ojadjenim i razocaranim, najteze da prihvate neki novi izbor. Mnogo je onih koji ni sada ne mogu lako da izadju iz ovih dilema. Ali, nije bilo ni malo onih koji su shvatili svu surovost istine stiha pesnika Branka Miljkovica: »Sada nase pesme traze nase glave«.
Sta nam se to zapravo desilo i zasto nam se bas tako desilo – time se sada bave mnogi misleci ljudi. Na ovom mestu vredi citirati dva misljenja. Istoricarka Branka Prpa tumaci nas slom ovako: »Prijetnja kompletnom propascu nije, medjutim, postala razlog za budjenje. Sarlatanstvo – politicko, naucno i kulturno – opste je mjesto naseg drustvenog zivota. Nije srpsku drzavu na kraju dvadesetog vijeka dokrajcio jedan rat. Urusila se sama izgubivsi sve civilizacijske repere koje su stvarale njene sopstvene elite. Ako je teznja za demokratskom drzavom, naucnim umom i povezanoscu sa svijetom postala proskribovana onda su, sasvim izvjesno, unisteni svi korijeni koji Srbe povezuju sa njihovim precima«.¹⁸
A Rade Konstantinovic to tumaci ovako:
»Iskustvo nam je palanacko.
Ponekad, opasno je (i kaznjivo) reci to na uho palanackoj oholosti; ponekad, medjutim, ova rec ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaze se, nasa sudbina, nas zao udes. Nema niti moze da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Izmedju sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, medjutim, jeste duh izmedju plemenskog, kao idealno jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglasava za prokletstvo, on hoce tu izvesnost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokusava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time sto ce i sam (onako kao sto se klinom klin vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveci u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde pocinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta...«¹⁹
Mozda ce se na primeru Srbije najbolje pokazati tacnost stare maksime »da je u zivotu najteze prekoraciti svoj kucni prag« i preci na drugu stranu brda. Kada ce se to desiti ili, bolje receno, koliko ce to trajati? Ko zna. Interesantno je da je jedina parola iz oba gradjanska protesta, i ’96/97. i 1999, koja nostalgicno pretrajava godinama, bila – »da zivimo kao sav normalan svet«. Mnogi, medjutim, strahuju da ovde, kako neko lepo rece, niko normalan jos dugo nece biti srecan.

¹ Republika, br. 17, 1991.
² Borba, 28. 03. 1991.
³ Republika, br. 25–26, 1991.
⁴ Danas, 30–31. 01. 1999.
⁵ Slobodan Jovanovic, Jedan prilog za proucavanje srpskog nacionalnog karaktera, Kanada, Vindzor, 1964, str. 42.
⁶ Republika, br. 16, 1991.
⁷ Republika, br. 67, 1993.
⁸ Republika, br. 85, 1994.
⁹ Vreme, 29. 06. 1999.
¹⁰ Republika, br. 66, 1993.
¹¹ Republika, br. 198–199, 1998.
¹² Republika, br. 59–60, 1993.
¹³ Republika, br. 53, 1992.
¹⁴ Vecernje novosti, 31. 10. 1993.
¹⁵ Republika, br. 177–178, 1997.
¹⁶ Demokratija, 16. 07. 1997.
¹⁷ Jovan Skerlic, Feljtoni, skice, govori, Prosveta, 1964, str. 199.
¹⁸ Danas, 7–8. 08. 1999.
¹⁹ Rade Konstantinovic, Filozofija palanke, Treci program Radio Beograda, 1969, Republika, br. 97–98, 1994.