Nastojanje vladajucih stranaka da ovladaju univerzitetima najlakse je shvatiti ako se analiziraju varijante Zakona o univerzitetu (ZU) koje su usvojene od vremena od kada je na celo drzave dosla vlast sastavljena od predstavnika SPS-a i JUL-a. Kako je vreme proticalo vlast je uvodila sve novije verzije zakona. Svaki je, u odnosu na prethodni, postajao sve ostriji po univerzitete i uvodio je sve veci pritisak i dominaciju. Ne moze se, naravno, mimoici ni tvrdnja da je Univerzitet bio pod neprekidnim nadzorom vlasti pocev od prvih dana posle Drugog svetskog rata. Bilo je i cistki i uklanjanja profesora. Paznja je bila posebno posvecena nakon 1968, kada je doslo do progona veceg broja profesora sa Univerziteta.
Politicke partije koje su dosle na vlast 1989, godine raspada SFRJ, imale su sve vreme na umu da Univerzitet treba nadzirati i na rukovodece polozaje birati samo njima odane i proverene profesore. Da razmotrimo redom kako je takva namera sprovedena u delo primenom zakona.

2.1. Zakon o univerzitetu iz 1990.

Celokupan postupak izbora rektorskog kolegijuma kao upravljaca univerziteta po ZU iz 1990. zapocinjao je predlaganjem osoba za celnike univerziteta u osnovnim jedinicama univerziteta, fakultetima (F) i univerzitetskim institutima (UI). Za Univerzitet u Beogradu (BU) to je bilo 30 F i 8 UI. Svaka jedinica imala je pravo da predlozi svog kandidata. Kompletan spisak predlozenih kandidata pripremala je Kandidaciona komisija Univerziteta (KKU) i upucivala Nastavno-naucnom vecu (NNV) BU na dalje razmatranje. Tu je formirana konacna lista i odredjenim kandidaturama data prednost.
Do te tacke postupak je isao manje-vise redovnim putem, pod plastom demokratije. Svi su, naravno, bili svesni da clanovi partija na vlasti na F i u UI pazljivo prate ko dospeva na listu kandidata. Znalo se, isto tako, da to moraju biti »provereni« i »uzorni« kadrovi. Iako komandovan, bio je blazi u izvedbi, jer su ga po nalogu odozgo sprovodili clanovi partija na vlasti iz sastava NNVF, odnosno naucnih veca UI.
Uticaj partija na vlasti postajao je drastican i beskrupulozan na nivou Skupstine Univerziteta (SkU) koja od predlozenih kandidata bira celnike univerziteta: rektora, prorektore i studenta prorektora. Ta se cinjenica najvise ispoljava u nacinu kako je ZU iz 1990. definisao brojnost i sastav SkU. ZU definise samo koliko treba da bude predstavnika (F i UI), odnosno studenata. ZU ne pominje koliki je ukupan broj clanova SkU, i prepusta tu odluku Univerzitetu! Drugi deo SkU po slovu zakona imenuje Vlada, ali se ne kaze koliko ih imenuje. Time je ZU Vladi ostavio slobodu da po potrebi menja broj svojih delegata i brojnost svih delegata u SkU. Ova nedefinisanost sastava SkU smisljena je da bi se u slucaju potrebe menjao broj delegata Vlade, a time i procentni sastav delegata. To se moglo desiti uvek kada se jave neki problemi koji vonjaju na politicke.

2.2. Zakon o univerzitetu iz 1992.

Partijama na vlasti se cinilo da ZU iz 1990. ne obezbedjuje dovoljan nadzor nad Univerzitetom, preko SkU i od nje izabranih celnika univerziteta. Nesto je slozeniji postao nacin kako se dolazi do kandidata za celnike. Prvi krug predlaganja kandidata je ostao isti kao po ZU iz 1990. Razlika je u tome sto KKU salje listu svih kandidata nazad svim clanicama univerziteta da dadu svoju podrsku kandidatima sa liste. Tek po primljenim podrskama clanica univerziteta KKU dostavlja konacnu listu kandidata dalje na odlucivanje.
Novim ZU izmenjen je naziv vrhunskog univerzitetskog tela, pa se ono umesto SkU naziva Savet Univerziteta (SaU). Da bi se Univerzitet jos vise podjarmio i stavio pod komandu partija na vlasti, ZU iz 1992. detaljno odredjuje sastav SaU. Prema njemu, po jednog delegata salje svaka clanica univerziteta (30 sa F i 8 iz UI). Tom broju 38 potom Vlada dodaje svojih 38 clanova, tako da SaU ima ukupno 76 clanova.
Od Vlade upuceni clanovi SaU svi do jednog su clanovi jedne od vladajucih partija. Time je obezbedjena totalna kontrola u odlucivanju na sednicama SaU. Jer, pri glasanju potrebno je da samo jedan od predstavnika BU glasa kao predstavnici Vlade pa da bilo kakav njihov predlog bude usvojen vecinom glasova. Da li je takva odluka pri tom korisna ili stetna po BU uopste nije bilo vazno.
Ozbiljnija borba protiv delovanja ZU na zivot univerziteta zapocela je posle velikih demonstracija 1996/97. Tada su obavljeni izbori za drugi saziv SaU. NNVF su ovog puta za clanice SaU odabrala osobe iz svojih redova koje su se istakle u demonstracijama protiv izborne kradje, i one koji su svojim studentima u vreme protesta iskazali potpunu podrsku.
Tenzija izmedju predstavnika BU i predstavnika Vlade pocela je da se javlja vec na prvoj sednici drugog saziva SaU. Videlo se to pre svega po nacinu kako je izveden izbor predsednika SaU. To je postalo jos drasticnije kada se pocelo raspravljati o drugim problemima. Razjasnilo se brzo da je nacin glasanja predstavnika Vlade (citaj partija na vlasti!) strogo komandovan i pre svakog sastanka SaU dogovoren. Predstavnicima clanica BU ostalo je potpuno nejasno kako je moguce da 38 predstavnika Vlade ne zeli da raspravlja ni o jednom predlogu na nacin koji je drugaciji od uputstva dobijenog pre sastanka i strogo nadziranog od strane jednog od Vladinih predstavnika (vodja tima!). U delotvornost tog mehanizma komandovanja i nadzora delegati BU imali su prilike da se uvere veoma cesto. Za svakog slobodno misleceg profesora univerziteta ili naucnog radnika bilo je potpuno neshvatljivo da postoji 38 punoletnih ljudi koji se drze uputstva o nacinu istupanja, a pogotovo uputstva o nacinu glasanja za svaku tacku dnevnog reda, kao da sopstvenom glavom ne umeju da misle!
Suoceni sa nedopustivim nivoom manipulacije radom SaU, predstavnici BU brzo su dosli do zakljucka da je potrebno organizovati se, pripremati sastanke i istupanja na njima i dogovorno reagovati na tendencije predstavnika Vlade da svaku odluku donesu po svom nahodjenju. Stoga su predstavnici BU formirali Koordinacioni odbor (KO) univerzitetskog dela SaU (prof. dr M. Kurepa, Fizicki fakultet; prof. dr R. Trajkovic, Tehnolosko-metalurski fakultet; prof. dr Z. Spasic, Masinski fakultet i prof. dr M. Milovanovic, Ekonomski fakultet). Tom odboru poveren je zadatak koordiniranja univerzitetskog dela SaU, priprema istupanja na zakazanim sednicama, analiza dogadjanja u toku same sednice i nacina reagovanja na njih. Cinjenica je da se predstavnici BU, gotovo po pravilu, medjusobno nisu poznavali i da su se prvi put sreli pri dolasku na prvu sednicu SaU. Svaki od njih je dosao iz druge sredine, svaki sa nekim specificnim uglom posmatranja problema univerziteta. Za KO prvi zadatak je bio usaglasavanje misljenja predstavnika BU i dogovor o spremnosti na zajednicko istupanje, sto je izvedeno srazmerno brzo. Od toga se izuzelo svega nekoliko clanova univerzitetskog dela SaU, pasivnim stavom ili odsustvom sa sastanaka delegata BU. Odmah je postalo jasno da su oni zapravo clanovi partija na vlasti i da im je zadatak da obezbede vecinu pri glasanju na nacin kako su to pripremili delegati Vlade. S obzirom na to, nije se, dakle, moglo racunati da ce svi delegati BU glasati na isti nacin i da univerzitetski deo SaU zapravo nema mogucnost odlucivanja ni po jednoj tacki vaznoj za zivot i rad BU ukoliko to nije u saglasnosti sa namerama partija na vlasti. Bila je to neravnopravna borba za dobrobit BU, koja je morala biti dobijena na neki drugi nacin, a ne glasanjem na sednicama SaU.
Veoma brzo je postalo jasno da je organizovanje univerzitetskog dela SaU izazvalo veliko negodovanje medju delegatima Vlade. Jer, univerzitetski deo SaU je nastojao da se o svakoj tacki dnevnog reda otvori argumentovana rasprava i da se tek posle nje donesu resenja zasnovana na usaglasenim stavovima, ali, svakako, na dobrobit BU. Tako nesto je za delegate Vlade bilo nezamislivo i neprihvatljivo. Da je to tako, veoma se cesto culo u istupanjima nekih od njih u toku pokusaja da se zametne rasprava o pojedinoj temi iz dnevnog reda. Jos cesce to je bilo sadrzano u njihovim istupanjima upucenim sredstvima informisanja (njihovim, razume se!).
Svaki put kada je postojala bojazan da ce delegati Vlade i njihovi partijski istomisljenici medju delegatima univerzitetskog dela SaU, u skladu sa njihovim zacrtanim stavom, nadglasati bilo kakav predlog, univerzitetski deo SaU preduzimao je protivmere. Nekada je to bilo napustanje sednice, cime se gubio kvorum za glasanje, a nekada odbijanje da sednica uopste zapocne. Ti metodi strogo demokratske borbe pokazali su se uspesnim. Jer, delegati Vlade nisu vise uspevali da sprovedu nakanu i dogovor da se odredjena tacka dnevnog reda sprovede onako kako su unapred instruirani ili kako su se dogovorili. Optuzbe delegata Vlade na racun predstavnika BU postajale su sve ostrije i sve grublje. To se narocito javljalo u istupima nekolicine delegata Vlade, kako u vreme sednica SaU tako i u istupima za novine i televiziju.
Rezultati uspesnog suprotstavljanja jednoumlju Vladinih delegata u SaU bili su vidljivi u tome sto nijedna od cetiri sednice drugog saziva SaU nije prosla bez incidenta, prekida i veoma ostrih polemika. Ali, jedno je postalo jasno. Vladini delegati vise nisu mogli racunati da ce pripremljeni postupak izglasavanja bilo kakve odluke proci.

2.3. Prednacrt ZU Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije

Da li je vec posle prvih sednica SaU, godine 1997. ili nesto docnije, u glavama nekih delegata Vlade iskrsla ideja o potrebi promene tada vazeceg ZU, tesko je reci. Sigurno je, medjutim, da su predstavnici BU i SaU, ali i drugi profesori i naucni radnici postali ubedjeni da ZU iz 1992. treba izmeniti i to sto pre. Akciju za izradu prednacrta zakona pokrenuo je Univerzitetski odbor za odbranu demokratije (UOOD), kojem je predsedavao prof. dr Goran Milicevic. To telo formirano je spontano za vreme demokratskih protesta, a posebno u vreme studentskih demonstracija, sa ciljem da se ukaze na sve nedemokratske radnje koje je na BU, i u vezi sa njima, sprovodila vlast sastavljena od predstavnika SPS-a i JUL-a.
Vrhunski pravni eksperti, profesori Pravnog fakulteta u Beogradu, kao i nekolicina drugih profesora, vicnih takvim naporima, pripremili su prednacrt ZU. Taj tekst je prosao veoma siroku raspravu po F i UI, a potom delimicno izmenjen u skladu sa primedbama i preporukama. Pouceni iskustvom rada SaU po ZU iz 1992, UOOD je predlozio da se potpuno izmeni nacin izbora clanova u SaU. Prema njemu, u njegov sastav treba da udju samo predstavnici clanica univerziteta, a nijedan profesionalni politicar, u koje su svrstani tzv. delegati Vlade. To je ucinjeno pod pretpostavkom da su profesori univerziteta casne i postovanja dostojne osobe i da uopste nije potrebno nametati im bilo kakvu partijsku diktaturu, koja je vladala po ZU iz 1990. i 1992. godine. Cela zemlja je, kobajagi, krenula ka demokratizaciji. Ta demokratizacija je morala u veoma ociglednom obliku da se pojavi i na vrhovima univerziteta u Srbiji.
Prednacrt ZU nikada nije raspravljan na sednicama Narodne skupstine Republike Srbije, iako je bio predat poslanicima opozicionih stranaka u Skupstini, sa molbom da ih oni unesu u skupstinsku proceduru.

2.4. Zakon o univerzitetu iz 1998.

Posle po sebe losih iskustava u toku demokratskih protesta i posebno studentskog protesta 1996/97, kao i zbog nemogucnosti da sprovede svoje nakane na SaU, vlast je resila da se Univerzitetu zestoko osveti. Ta osveta je dosla u vidu novog ZU koji je Skupstina Republike Srbije usvojila 1998. godine. Od bilo kakve demokratije na univerzitetu nije ostalo nista. Ceo postupak izbora celnika univerziteta zapocinje Vlada Srbije imenovanjem rektora. A kandidat za rektora moze da bude samo osoba do poslednjeg daha verna jednoj od partija na vlasti: SPS-u ili JUL-u! Tako postavljen rektor, zatim, iz skupa redovnih profesora svih fakulteta BU, odabira i imenuje sebi prorektore. I oni, naravno, moraju biti vernici svojih partija.
Profesori univerziteta ni kao pojedinci, a ni kao clanovi bilo kog univerzitetskog tela, po tom novom ZU, ne mogu uticati na izbor rektora i prorektora. Ali, isto tako ne mogu uticati ni na izbor dekana i prodekana. Sve je, od gore do dole, podvrgnuto apsolutnoj kontroli partija na vlasti! Na bilo koje rukovodece mesto na univerzitetu mogu da dospeju samo osobe koje su clanovi vladajucih partija. Sada, medjutim, to vise nisu samo SPS i JUL, vec im se pridruzila i SRS, posto se priklonila prvim dvema partijama u podeli vlasti na nivou Vlade Srbije.

3.1. Zakon o univerzitetu iz 1990.

U skladu sa ZU iz 1990, dekana i prodekane fakulteta bira Savet fakulteta (SaF). U ovom slucaju SaF se obrazuje na sledeci nacin: po jednu trecinu cine delegati fakulteta, delegati Vlade i predstavnici studenata. Postupak izbora novog dekana pokrece tekuci dekan na sednici NNV fakulteta, gde se bira kandidaciona komisija (KKNNV). KKNNV zatim odabira kandidate za polozaj dekana, pristupa im sa predlogom da prihvate nominaciju, a zatim predlaze listu kandidata na NNV. Na sednici NNV dolazi se do predloga kandidata glasanjem. Osoba koja dobije vecinu glasova je kandidat za dekana fakulteta. Predlog kandidata za dekana NNV upucuje se SaF, gde se na sednici glasanjem bira dekan.

3.2. Zakon o univerzitetu iz 1992.

Posle ozbiljnih studentskih protesta 1992, politicke partije na vlasti su osetile da ne mogu vise verovati studentima (cak ni njima!). Jer, s njima kao clanovima SaF, nisu vise mogle da racunaju da ce njihovo resenje bilo kog ozbiljnog problema imati potrebnu vecinu pri glasanju. Stoga su 1992. godine promenile deo ZU koji se odnosi na izbor dekana. U skladu sa ZU iz 1992, SaF je sastavljen od po deset (10) predstavnika F i delegata Vlade. Dovoljno je imati bar jednog predstavnika F koji glasa u skladu sa namerama delegata Vlade, pa da se u potpunosti kontrolise izbor dekana i prodekana. Time je obezbedjeno da na te polozaje mogu da dospeju osobe poslusne partijama na vlasti ili one koje imaju neutralan stav, ali nikako one koje se suprotstavljaju njihovim stremljenjima i odlukama. Ostali deo procedure izbora dekana i prodekana ostao je isti kao po ZU iz 1990. godine.

3.3. Prednacrt ZU Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije

Profesori univerziteta su bili misljenja da je uticaj politickih partija na vlasti, preko delegata u SaF, prevelik i opasan za dalji razvoj demokratije na F. Iz tog razloga je u prednacrtu ZU Komisije UOOD planirano da nijednom delegatu Vlade (politickih partija na vlasti) ne treba dati mogucnost da utice na izbor dekana i prodekana na F. Profesori univerziteta bili su duboko ubedjeni da su oni dovoljno svesni i odgovorni, tako da sigurno nece za dekana izabrati osobu koja tog polozaja nije dostojna i koja nece kako valja zastupati interese fakulteta, njegovih profesora i studenata. U skladu sa prednacrtom ZU, NNV je trebalo da postane telo koje bira dekana i prodekane F. Pre toga je NNV trebalo da odabere KK. Njen zadatak bi bio odabiranje potencijalnih kandidata za polozaje dekana i prodekana, razgovor sa njima i dobijanje saglasnosti za nominaciju. Kandidate za studenta–prodekana trebalo je da predloze studenti fakulteta na svom zajednickom zboru.
Kao sto je vec receno, prednacrt ZU Komisije UOOD nikada nije stigao na javnu raspravu u Skupstinu Srbije.

3.4. Zakon o univerzitetu iz 1998.

Politicke partije na vlasti reagovale su veoma brzo na pojavu prednacrta ZU Komisije UOOD. One su bile misljenja da cak ni polovina delegata Vlade u sastavu SaF nije dovoljna da bi se imala potpuna kontrola u izboru dekana i prodekana, pa su odlucile da u potpunosti iskljuce uticaj nastavnog osoblja fakulteta na taj izbor. U skladu sa ZU iz 1998, imenovanje rukovodilaca fakulteta zapocinju univerzitetski komiteti partija na vlasti, a postojanje takvih komiteta je zabranjeno zakonom! Ti komiteti predlazu svoje kandidate Vladi, a ona zatim jednog od njih imenuje za dekana F. Ta osoba moze da bude jedan od profesora tog F, moze da bude osoba sa nekog drugog F, ili osoba potpuno izvan bilo kog F. Postoji samo jedan vazan uslov koji takva osoba mora da zadovolji, a to je da je clan jedne od partija na vlasti i da je njoj izuzetno poslusna i odana. Nijedna osoba, nijedno fakultetsko telo ne moze da se suprotstavi takvom postavljenju bilo kakvim argumentima!
Tako postavljen dekan zatim odabira sebi prodekane iz redova nastavnog osoblja F i imenuje ih na duznost, a da o tome ne mora da pita za savet nikoga na fakultetu. Ovde ponovo prednost imaju clanovi partija na vlasti, bez obzira na njihovu pedagosku sposobnost i profesionalno znanje. Studenta prodekana na duznost takodje imenuje dekan, sledeci sugestije clanova politickih partija na vlasti medju studentima.
Zapanjujuci je nivo nipodastavanja vlasti prema univerzitetu i prema profesorima univerziteta ovim nacinom izbora rukovodecih osoba na fakultetima. Tom rukovodstvu data je sva moc i sloboda delovanja. Oni mogu da je koriste u skladu sa svojim licnim odlukama, a najcesce u skladu sa preporukama politickih partija na vlasti. Sva zlomisao uvedena ZU iz 1998. postala je ocigledna postupcima dekana nasih fakulteta, kao sto su: Filoloski, Elektrotehnicki, Sumarski, Pravni, Defektoloski i Fakulteta za fizicku kulturu. Na drugim fakultetima problemi su bili manje drasticni, verovatno zato sto su osobe imenovane za dekane bile pristojnije i kulturnije, unatoc pripadnosti politickim partijama na vlasti, ili su uspesno izbegavale da poslusaju naredbe o uvodjenju krute discipline po postojecem zakonu.

4.1. Zakoni o univerzitetu iz 1990. i 1992. i prednacrt zakona Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije iz 1998.

Postupak za izbor odredjene osobe za neko od nastavnickih zvanja na fakultetu isti je po ZU iz 1990, onom iz 1992, kao i prednacrtu ZU UOOD iz 1998. Potreba da se popuni odredjeno nastavnicko mesto utvrdjuje se na sednici odredjene katedre, a predlog upucuje na odlucivanja NNVF. NNVF zatim raspisuje javni konkurs objavljivanjem u zvanicnom glasilu, kao i u novinama sa najvecim tirazom. Konkurs sadrzi sve uslove koje potencijalni kandidat mora da zadovolji da bi mogao ucestvovati u nadmetanju za slobodno nastavnicko mesto. Istovremeno se na sednici NNVF bira komisija od tri clana ili ponekad od pet. Dva clana moraju da budu profesori tog F, a treci mora da bude sa drugog F ili iz nekog naucnog instituta u Srbiji. Pri tom najmanje dva clana moraju biti dovoljno kompetentna da mogu oceniti strucnu sposobnost kandidata za predmete koje treba da preuzme nakon izbora. Komisija pregleda celokupan materijal prispeo na konkurs, od kandidata koji zadovoljavaju uslove priprema listu po redosledu valjanosti i upucuje je NNVF na odlucivanje.
Pri glasanju za izbor nastavnika pravo glasa imaju samo clanovi NNVF u istom ili visem nastavnickom zvanju. Za izbor u zvanje redovnog profesora mogu da glasaju samo redovni profesori, u zvanje vanrednog profesora glasaju redovni i vanredni profesori, a u zvanje docenta svi koji imaju nastavnicko zvanje. Postupak izbora u nastavnicko zvanje po ovom zakonskom predlogu je demokratski. On je pod nadzorom NNVF, a posebno nastavnika blize upoznatih sa predmetom za koji se novi nastavnik bira, kao i njegovim strucnim sposobnostima i moralnim likom. Posledica postojanja ovakvog postupka izbora bio je neprekidan porast kvaliteta profesora univerziteta, a posebno stalan porast opsteg znanja koje oni prenose na studente. Neki od F BU postali su izuzetno poznati i cenjeni u svetu, a diplomirani studenti tih F su bez teskoca mogli da konkurisu za poslediplomske studije na bilo kojem univerzitetu u svetu sa preporukama dva profesora. Na taj nacin je BU bio u potpunosti integrisan u nauku Evrope i sveta.

4.2. Zakon o univerzitetu iz 1998.

Celokupna slika izbora za nastavnicka zvanja promenila se preko noci uvodjenjem ZU iz 1998. Trenutno vazeci nacin izbora novih nastavnika je takav da ga je veoma tesko objasniti, a jos teze shvatiti sa stanovista napretka univerziteta, nauke i zemlje kao celine. Prema ZU, dekan fakulteta odabira tri nastavnika kao savetodavnu komisiju. Medjutim, bez obzira sta ta komisija misli i koga predlaze za svog nastavnika, dekan jedini odlucuje koga ce postaviti u to zvanje! On nema obavezu da o tome pita bilo koga od nastavnika fakulteta! O svojoj odluci koga treba izabrati za profesora on obavestava ministra za visoko obrazovanje. Ako je njegov izbor potvrdjen u ministarstvu, on objavljuje postavljenje novog profesora.
Ne postoji nijedna osoba na F, niti neko telo na F koje moze da izmeni odluku o postavljenju osobe za redovnog ili vanrednog profesora, odnosno za docenta! Ceo postupak smisljen je tako da je izbor pod potpunim nadzorom Ministarstva za visoko obrazovanje. Dekan je tu, kao poslusan clan jedne od partija na vlasti, samo prenosnik odluka tih partija. Sasvim je jasno da pri svim tim izborima clanovi partija na vlasti imaju apsolutnu prednost nad ostalim kandidatima, ma koliko ti drugi bili bolji!

5.1. Unistenje najvrednijih fabrika Srbije

Upropastavanje i davljenje univerziteta Srbije je najveci i najozbiljniji napad sadasnje vlasti (SPS, JUL i SRS) na buducnost Srbije. Jer, univerziteti mogu da budu posmatrani kao fabrike. Te fabrike imaju preko 100 000 radnika, u koje valja ubrojati i nastavno osoblje i studente. Univerziteti su najvrednije fabrike svake drzave i svakog naroda! U tim fabrikama se prenosi i povecava znanje, a to je preduslov za napredak svake nacije, pogotovo pri kraju 20. i na pocetku 21. veka.
U bombardovanju Jugoslavije unistene su mnoge fabrike. Nema vise usisivaca iz Cacka, ali ako imamo novca lako mozemo da ih kupimo u Rumuniji, Madjarskoj, Nemackoj ili bilo gde. Nema vise ni fabrike akumulatora u Valjevu, ali i njih mozemo kupiti od bilo kog proizvodjaca u svetu. Gotovo da nema fabrike automobila u Kragujevcu, ali mnoge zemlje sveta proizvode automobile i mi ih vazda kupujemo.
Univerzitete, najvece fabrike Srbije, nisu upropastile bombe NATO avijacije. Njih su zadavile stranke na vlasti: SPS, JUL i SRS. Dakle, domaci strucnjaci za unistavanje su bili na delu. Radili su to dugo, istrajno i sa puno entuzijazma, gotovo u sladostrascu! A ako su upropasceni univerziteti Srbije, gde da kupimo dobre lekare da nas lece? Gde da kupimo dobre veterinare da nam lece stoku? Gde da kupimo dobre agronome da nam savetuju kako i sta da sejemo? Gde da kupimo dobre inzenjere da projektuju i vode razne fabrike? Gde da kupimo dobre profesore da nam sa ljubavlju uce decu? I tako sve po redu. Zar sve njih treba i mogu da uce nedouceni profesori univerziteta? Kakvi li ce to kadrovi biti, kakvi strucnjaci, i to na pocetku kibernetske ere na Zemlji?
U dugotrajnom procesu pokoravanja i davljenja univerziteta ucestvovao je veliki broj osoba. Neke su to cinile iz sopstvenih ubedjenja, druge sluzeci svojim nalogodavcima u nastojanju da napreduju na partijskoj lestvici, a neke potpuno nesvesne tragicnih posledica do kojih ce to dovesti univerzitete i drzavu Srbiju!

5.2. Odgovornost generatora ideje o ZU

Glavni krivci za tragicnu situaciju na univerzitetima Srbije su osobe koje su dosle na ideju na koji nacin treba ovladati univerzitetima, kako ih potpuno podjarmiti partijama na vlasti i kako ih rastociti. Ostaje odgovarajucim strucnjacima da prouce i shvate odakle kod tih osoba tolika zlomisao i mrznja prema univerzitetima i univerzitetskim profesorima kao slobodnomislecim osobama i zasto im je stalo da svi oni budu ili uklonjeni ili potpuno ucutkani. Te osobe kad-tad treba da odgovaraju narodu Srbije za ono sto su mu smislile i ucinile.

5.3. Odgovornost sastavljaca ZU

Sledece po odgovornosti su osobe koje su nastojanja idejnih pokretaca pokoravanja univerziteta pretocile u zakonske odredbe i ponudile ih Skupstini Srbije. U tom poslu trebalo je imati mnogo imaginacije i domisliti na koje sve nacine se univerzitet moze srozati, razoriti i tako razoren staviti pod nadzor partija na vlasti. Osobe iz ove grupe treba da budu uklonjene sa svih polozaja sa kojih bi mogle da ucestvuju u buducnosti u sastavljanju bilo kakvih zakona ili slicnih akata od znacaja za drzavu Srbiju. A za ono sto su ucinile narodu Srbije treba pred njim da odgovaraju!

5.4. Odgovornost poslanika partija na vlasti

Za uvodjenje ZU glasali su poslanici politickih partija na vlasti (SPS, JUL i SRS). Oni nisu imali ozbiljnih protivnika u Skupstini Srbije koji bi sprecili donosenje ZU 1998, jer su u njoj imali prevlast. To je razlog sto su veoma lako i bez ozbiljnog otpora uveli nazadni, necivilizovani i nedemokratski ZU maja 1998. godine.
Pitanje na koje oni sebi i svima drugima treba da odgovore jeste: Da li su kao clanovi partija na vlasti (SPS, JUL i SRS) i poslanici u Skupstini Srbije, svesni stete i posledica uvodjenja Zakona o univerzitetu iz 1998. godine? Ako jesu, nikada vise u svom zivotu ne bi trebalo da se bave politikom, jer su aktivno ucestvovali u upropascivanju univerziteta u Srbiji, jer su doprineli porastu neznanja u nas, jer su Srbiju vratili bar 50 godina unazad!
Ali ako nisu, tada oni treba da odgovore na pitanje: Da li su sve to radili svesno i namerno, ili je to bila zapovest vodje da treba pokoriti sve sto postoji u Srbiji, a narocito univerzitete? I, naravno: Da li je slepa pokornost zapovestima celnika partije dovoljan razlog da se prihvate tako prljave rabote protiv sopstvenog naroda?
Univerzitet, kao mesto gde se mladi i pametni ljudi uce kako treba misliti, bio je tvrdjava koju su partije na vlasti resile da osvoje po svaku cenu. Bez te pobede one ne bi imale mnogo izgleda da se na vlasti zadrze. Protiv njihove politike i metoda njenog sprovodjenja postojao bi neprekidan otpor medju nastavnicima i studentima svih univerziteta u Srbiji. Oni to jednostavno nisu sebi mogli da dozvole. Njihov konacni cilj je diktatura, totalitarizam i kontrola svake moguce oblasti zivota u Srbiji. I od toga nece odustati, cak i po cenu da Srbiju vrate u osamnaesti vek po broju ljudi od znanja i nivou obrazovanja naroda.

5.5. Odgovornost rektora univerziteta

Rektore svih univerziteta, pa i BU (prof. dr Jagosa Purica) imenovala je na te polozaje Vlada Srbije, na predlog neke od partija na vlasti (partijski kadar!). Prihvatanjem imenovanja oni snose odgovornost za sve sto se desava na univerzitetu na cijem se celu nalaze. Primera radi, rektor BU nije nikada izrekao ni jednu jedinu javnu rec osude u vezi sa dogadjajima na fakultetima BU, nastalim delovanjem neodgovornih i obesnih dekana. Time se u potpunosti stavio na njihovu stranu. On se stoga za sve te dogadjaje mora smatrati odgovornim isto onoliko koliko i dekani kao neposredni izvrsioci nakaradne politike partija na vlasti prema univerzitetu. Jer, kao rektor, bio je obavezan i duzan da takve dekane prizove kulturnom i akademskom ponasanju, da ih privoli pridrzavanju svih postojecih zakona, ne samo ZU, a posebno da ih odvrati od zloupotrebe zakona. Ne postoji mogucnost da o tim dogadjajima nije bio obavesten neposredno ili posredno iz sredstava javnog informisanja. Ukoliko dekane nije mogao da prizove pameti morao je da predlozi Vladi smenu takvih dekana!

5.6. Odgovornost dekana

Dekane svih fakulteta u Srbiji imenovala je Vlada. Oni su, prihvatajuci to imenovanje, pristali da ucestvuju u svim dogadjajima koji su sledili, pa time dele i odgovornost za njih.
Sva neodmerenost i zlomisao uvedena ZU iz 1998. postala je jasna delovanjem dekana nekih fakulteta: Filoloskog, Elektrotehnickog, Sumarskog, Pravnog, Defektoloskog i Fakulteta za fizicku kulturu. Na drugim fakultetima problemi su bili manji ili su manje drasticni, iako ih ima.

5.7. Odgovornost profesora univerziteta

Studenti su bili jedina organizovana grupa koja je preduzela neke mere protiv uvodjenja ZU iz 1998. Oni su danima protestovali i odrzavali skupove, ali je na nesrecu i njihovo protivljenje ubrzo prestalo.
Otpor nastavnog osoblja BU (ali i ostalih univerziteta) ovoga puta, za razliku od vremena studentskih protesta 1996/97, bio je izuzetno slab. Potpuno neobjasnjiva letargija i mrtvilo zavladali su medju nastavnicima Univerziteta u odnosu na uvodjenje ovog represivnog ZU! Iz razloga sto su o svim dogadjajima cutali (»cutolozi«) i dopustili da od Vlade imenovani dekani sprovode po fakultetima sta god im se prohte, i profesori snose svoj deo odgovornosti. Mnogi medju njima nisu polozili ispit moralne podobnosti za ucitelje nove generacije mladih strucnjaka.

6.1. Kratkorocne posledice

Dve godine od uvodjenja ZU iz 1998. posledice su mnogo ozbiljnije no sto je bilo ko mogao i da pretpostavi. Na mnogim fakultetima novopostavljeni dekani su rastocili celokupnu strukturu fakulteta. Najgori primeri su Elektrotehnicki i Filoloski fakultet. Na mnogim fakultetima dekani otpustaju profesore ili ih prisiljavaju na prevremenu penziju. Mladi, asistenti i docenti, videci sta se desava starijim i poznatim profesorima, pakuju kofere i glavom bez obzira beze u inostranstvo. Odliv mozgova, kakav je trenutno u toku, do sada nije vidjen u Srbiji! U pitanju su stotine ljudi.
Na nekim fakultetima u nastavnicka zvanja vec su postavljene nove osobe, bez kriticke analize njihovih sposobnosti od strane starijih i iskusnijih kolega, kao sto je to radjeno po prethodnim ZU. Neposredna posledica je snizenje kvaliteta nastave. Studenti se vec zale da imaju ozbiljnih posledica na pripremu iz predmeta koje predaju nekompetentni profesori. Ti novi nastavnici univerziteta, za cije postavljenje su odgovorni samo sadasnji dekani i politicke partije na vlasti, bice nazivani nadalje »univerzitetski korov«.

6.2. Uklanjanje nesposobnih profesora univerziteta

Taj »univerzitetski korov« bice, isto kao i svaki drugi korov, veoma tesko ukloniti. Postoji drasticna metoda da se sve te osobe, postavljene po ZU iz 1998, uklone sa svojih polozaja. A to je ponistavanje svih imenovanja po tom zakonu i otvaranje redovnih konkursnih postupaka za proveru njihovih sposobnosti i znanja. To moze da se izvede kada se politicka situacija u Srbiji promeni i demokratske partije preuzmu vecinu u Skupstini, pa Skupstina donese odgovarajuci zakon. Svako ko prodje takvu proveru moze bez daljeg da nastavi svoju karijeru univerzitetskog profesora. Ostali, za koje se utvrdi da im je jedini kvalitet pri postavljenju za profesora bila pripadnost nekoj od sadasnjih partija na vlasti, treba da budu zauvek uklonjeni sa univerziteta. To bi bio najbrzi i najefikasniji nacin da se univerzitet dekontaminira od onih cija je osnovna osobina pokornost partijama koje su sada na vlasti u Srbiji.
Redovni postupak, reizbor u odredjeno zvanje, zahteva mnogo vise vremena. Tako, recimo, osoba imenovana u zvanje redovnog profesora moze da ostane u tom zvanju do penzionisanja! Ta frakcija »univerzitetskog korova« ne moze da bude uklonjena redovnim postupkom. Osobe imenovane u zvanje vanrednog profesora ili docenta moraju proci postupak reizbora pet godina nakon postavljenja u zvanje. Prema tome, vecina, posto su postavljeni bez strucne ocene od strane ostalih nastavnika fakulteta, moze da bude uklonjena sa univerziteta. Ali, narednih pet godina oni ce ostati na fakultetima i nastaviti svoje nestrucno delovanje u nastavi, ali i pogubno delovanje u korist svojih retrogradnih politickih partija!

6.3. Sudbina univerzitetskih »cutologa«

Osobe koje se sada nalaze u odredjenim nastavnickim zvanjima, a birane su po ranijim ZU, ne mogu mnogo pomoci u procesu dekontaminacije univerziteta. Glavni razlog je sto su bile cutljive u vreme kada je 1998. uveden novi ZU, nisu mu se organizovano suprotstavile i nisu podrzale studente kada su oni protestovali protiv tog ZU. Pedeset godina zivota pod diktaturom Komunisticke partije i njenog vodje Tita, odnosno Socijalisticke partije Srbije i njenog vodje Milosevica, ostavilo je ozbiljan trag na njihovoj sposobnosti da razluce sta je demokratija a sta je represija.

6.4. Dekontaminacija univerziteta

Nada Srbije su novi, mladi ljudi. Ali, potrebno je mnogo vremena da se obavi smena generacija. Najozbiljniji kandidati da izvedu taj proces jesu oni koji su sada upisali fakultete, pa i mladji od njih. Pod idealnim uslovima, sadasnji student prve godine studija moze da dostigne zrelost za nastavu kroz 13 (trinaest) godina. Tada moze da bude izabran u zvanje docenta. Da bi dostigao izbor u zvanje redovnog profesora treba da prodje bar jos 10 (deset) godina! Prema tome, potpuna dekontaminacija univerziteta moze da bude zavrsena tek daleke 2023. godine! Do tada ce univerziteti u Srbiji imati medju nastavnicima osobe koje spadaju u kategoriju »univerzitetski cutolozi«. Bice tu mnogo indolentnih nastavnika, onih koji misle samo o svom svakodnevnom problemu, bez vizije kuda univerzitet, nacija i drzava treba da idu u buducnosti.
Mozda je izneseno misljenje pesimisticko. Ali, bojati se valja da nije daleko od istine. I, bas zbog toga je zastrasujuce. Gotovo je neverovatno da posledice ZU iz 1998. mogu da izazovu ovoliku stetu vec dve godine nakon njegovog uvodjenja! Kolika li ce tek steta biti posle pet ili deset godina? I, sto je jos ozbiljnije, to nije samo steta nanesena univerzitetu kao vaznoj nacionalnoj instituciji, to je steta po celu drzavu i narod u njoj!

7. Polazista obnove*

Potreba za reformom univerzitetske nastave uocena je tokom osamdesetih godina, pre svega na tehnickim fakultetima, zahvaljujuci razvoju saradnje sa industrijom i velikim sistemima. Tako je formirana Zajednica tehnickih fakulteta u okviru koje se razmatraju nastavni planovi i programi, kadrovska i upisna politika itd. Uvidjajuci neaktivnost Univerziteta u Beogradu, kao celine, Zajednica tehnickih fakulteta predlaze stvaranje vise univerziteta koje bi cinili medjusobno strukovno povezani fakulteti. Suoceno sa ovom inicijativom, do tada pasivno rukovodstvo Univerziteta konacno odlucuje da se ozbiljnije pozabavi tim problemom i 1988. godine osniva Centar za razvoj i istrazivanje univerziteta koji dobija zadatak da analizira stanje na univerzitetu i predlozi pravce mogucih reformi. Ovim otpocinje proces aktivne integracije fakulteta. U okviru nekoliko projekata koji se rade u Centru, prvi put se srecu nastavnici sa razlicitih fakulteta i razmenjuju iskustva u pogledu uslova i nacina rada, stanja opreme i biblioteka. Kao zajednicki rezultat ovih istrazivanja doslo se do zakljucka da je neophodno da se pristupi promeni Zakona o univerzitetu, cime bi se stvorila osnova za ozbiljnije reforme. Tokom skolske 1991/92. godine Univerzitet je bio angazovan na izradi predloga novog zakona i u tome su ucestvovali svi fakulteti. Uporedo sa izradom predloga zakona, rastao je osecaj zajednistva na celom Univerzitetu, a sa njime i prirodna potreba da Univerzitet kao jedna od najznacajnijih institucija drustva ucestvuje u nastojanjima da se vlastima ukaze na ozbiljnost situacije u zemlji. Iz tog uverenja Univerzitet u Beogradu stupio je u protest juna 1992. godine.
Kao neposredni rezultat prerastanja Univerziteta u ustanovu koja je spremna da kriticki reaguje na drustveno-politicka zbivanja, vlast odlucuje da odbaci predlog zakona, nametne drugacija zakonska resenja kojima se pasivizira Univerzitet i ukida Centar za istrazivanje i razvoj univerziteta. Centar ne samo da je ukinut nego su i njegove prostorije zakljucane, tako da je direktoru Centra, prof. Ivanu Ivicu, onemogucen pristup obimnoj dokumentaciji koja je prikupljena tokom cetiri godine rada.
U zelji da se Univerzitet trgne iz pasivnosti i ozivi rad na reformi, ili bar pripremi teren za neko buduce vreme, prof. Ljubisa Rajic osniva neformalnu grupu UNIFORUM, koja okuplja nastavnike razlicitih fakulteta raspolozene da razmisljaju o problemima nastave, kadrovske politike, publikacija i drugih pitanja od znacaja za rad univerziteta. Kolege okupljene oko UNIFORUM-a bile su svesne da ne mogu da uticu na trenutno stanje na fakultetima koji su bili ostavljeni sami sebi i potpuno zaokupljeni iznalazenjem nacina da prezive pod sankcijama. Uprkos tome, sama cinjenica da je vlast odlucila da Univerzitet umrtvi i potpuno iskljuci iz svetskih zbivanja, ukazivala je na potrebu postojanja nekog jezgra koje bi se bavilo univerzitetom, pratilo reformske tendencije u svetu i pripremalo se za buduce reforme.
Iako formiran sa drugacijom idejom, UNIFORUM je odigrao izuzetno znacajnu ulogu pri pokretanju gradjanskog i studentskog protesta krajem novembra 1996. Buduci da se rukovodstvo Univerziteta nije oglasilo i da razjedinjeni fakulteti i nisu imali medjusobnu komunikaciju, profesori okupljeni oko UNIFORUM-a, kao jedino jezgro univerziteta, formirali su Univerzitetski odbor za odbranu demokratije, koji je organizovao i koordinirao protest na Univerzitetu, postepeno uveo sve fakultete u protest i podstakao fakultetske uprave da preuzmu vodjenje protesta. Odbor je imao posebno znacajnu ulogu i u pogledu okupljanja profesora i razvijanja svesti da je neophodno da se formira jedno novo, cvrsce stalesko udruzenje koje bi se, nezavisno od aktuelne vlasti, ili cak uprkos aktuelnoj vlasti, bavilo svim pitanjima od znacaja za razvoj univerziteta. U prolece 1997. osnovano je Udruzenje profesora i istrazivaca (UPI), koje je dobilo snaznu podrsku od strane fakulteta i Univerziteta u celini. Znacaj ovog udruzenja bio je utoliko veci sto su po okoncanju protesta uprave pojedinih fakulteta, u ocekivanju represije vlasti, odlucile da se sasvim pasiviziraju. Tokom skolske 1997/98. godine brigu o univerzitetu preuzeli su UPI i Univerzitetski odbor za odbranu demokratije, s tim sto je dogovoreno da se UPI bavi prevashodno staleskim problemima i pitanjima vezanim za univerzitet, dok je Odboru poverena uloga pracenja i reagovanja na aktuelna drustveno-politicka zbivanja. U tom trenutku izgledalo je da ce ove dve organizacije biti u stanju da odbrane Univerzitet od vlasti, pripreme neophodne reforme i uspostave vezu sa univerzitetskim ustanovama u svetu. Pod okriljem UPI-ja formirana je radna grupa sa zadatkom da pripremi predlog novog zakona o univerzitetu. Osnovni principi zakona, bazirani na Bolonjskoj Magna Charta Univerzitatum iz 1988, usvojeni su na Skupstini profesora i istrazivaca, koju je UPI organizovao u prolece 1997. Radna grupa je pripremila nacrt koji je, posle javne diskusije, prihvacen uz izvesne dopune od strane akademske zajednice, ali nikada nije usao u skupstinsku proceduru. Umesto toga, maja 1998. izglasan je novi Zakon o univerzitetu, koji ne samo da nije preuzeo nijedno resenje iz usvojenog predloga, vec je bio i u suprotnosti sa osnovnim principima Magna Karte.
Donosenje Zakona o univerzitetu pokazalo je da se u ovom trenutku malo toga moze uciniti za sam univerzitet. Delom zato sto je Zakonom u potpunosti onemogucena aktivnost svake formalne ili neformalne grupe profesora koja bi zelela da se bavi reformom, a delom i zato sto je suspenzijom univerziteta u Srbiji od strane Asocijacije evropskih univerziteta, 1999. godine, spreceno svako povezivanje sa svetom.
Suocena sa zeljom vlasti da u potpunosti potcini Univerzitet i onemoguci razvoj slobodnog kritickog misljenja, grupa profesora i istrazivaca okupljenih oko UPI-ja i Odbora odlucila je da formira Alternativnu akademsku obrazovnu mrezu (AAOM). Osnovna misija AAOM-a je da studentima obezbedi dopunsku, alternativnu nastavu i time podigne nivo akademske nastave, da osposobi mladu generaciju za realizaciju procesa tranzicije ka civilnom drustvu, trzisnoj ekonomiji i politickoj demokratiji. Svojim radom AAOM zeli da stvori osnovu za buducu reformu visokog obrazovanja i da, bar u izvesnoj meri, umanji tendenciju mladih profesionalaca za odlaskom iz zemlje. U planiranju svog rada AAOM se u velikoj meri oslanjao na iskustva drugih nevladinih organizacija koje se bave alternativnim obrazovanjem, kao sto su BOS, Centar za zenske studije, Beogradski centar za ljudska prava i druge, koje su postale clanice Mreze.
Prva generacija studenata AAOM-a upisana je skolske 1998/99. godine u okviru pet dodiplomskih programa. Ove godine je odluceno da se dodiplomska nastava poveri clanicama AAOM-a, a da sama Mreza organizuje poslediplomsku nastavu. Pored izvodjenja nastave, AAOM je bio svestan da je u obavezi da ucini i nesto vise za celu akademsku zajednicu, i to kako u izgradnji infrastrukture (racunarska mreza i veza sa Internetom, biblioteka itd.) tako i u uspostavljanju veza sa univerzitetskim institucijama u svetu i aktivnijem ucescu u izradi projekta reforme obrazovanja.
Radi ponovnog uspostavljanja veze sa svetom, AAOM je posao od obrazlozenja odluke Asocijacije evropskih univerziteta (CRE) o suspenziji univerziteta iz Srbije, u kojem se naglasava da ovom merom CRE zeli da »zamrzne« institucionalnu saradnju, a ne da prekine normalne akademske kontakte izmedju profesora i studenata iz Srbije i ostalih zemalja Evrope. Podstaknut ovakvim stavom, AAOM je stupio u kontakt sa predstavnicima CRE trazeci mogucnost da se bar jedan deo nase akademske zajednice ukljuci u evropske procese u oblasti visokog obrazovanja, iz kojih je vec veoma dugo odsutan. Nakon predstavljanja osnovnih ciljeva AAOM-a, njegove organizacije i sadrzaja rada, CRE i Komitet za obrazovanje pri Savetu Evrope prihvatili su saradnju sa AAOM i omogucili njegovim predstavnicima da ucestvuju u radu niza konferencija i seminara na kojima su se razmatrala pitanja reforme visokog skolstva u Evropi. Tako smo imali priliku da sagledamo osnovne pravce u kojima se danas krecu promisljanja evropske univerzitetske zajednice.
Osnovni principi na kojima se zasniva reforma visokog obrazovanja u Evropi sadrzani su u Bolonjskoj deklaraciji koju su 19. juna 1999. usvojili ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja. U deklaraciji se polazi od ideje da se ujedinjenje Evrope mora zasnivati na jacanju njenih intelektualnih, kulturnih, socijalnih, naucnih i tehnoloskih dimenzija, u cemu univerzitet treba da ima centralnu ulogu. Pored toga, istice se da znanje treba da predstavlja osnovu evropskog gradjanstva i u tom kontekstu se naglasava znacaj svesti o zajednickim vrednostima i pripadnosti jedinstvenom socijalnom i kulturnom prostoru. Konacno, kroz prizmu dogadjanja u jugoistocnoj Evropi, potvrdjuje se da je obrazovanje, a posebno saradnja na polju obrazovanja, odlucujuci faktor u izgradnji zajednice stabilnih, miroljubivih demokratskih drzava. Potpisivanjem deklaracije zemlje Evrope su preuzele obavezu da izmene zakone o univerzitetu i naucnom radu i usaglase ih sa usvojenim principima.
Polazeci od pretpostavke da se vitalnost i efikasnost svake civilizacije moze meriti stepenom privlacnosti koju njena kultura ima za druge narode, osnovni cilj Bolonjske deklaracije je povecanje kompetitivnosti evropskog sistema visokog obrazovanja, tako da on dostigne stupanj aktivnosti koji odgovara evropskoj kulturnoj i naucnoj tradiciji. Jednom recju, Bolonjskom deklaracijom izrazava se resenost 29 zemalja Evrope da reformisu svoje sisteme obrazovanja tako da oni konvergiraju ka jednom jedinstvenom sistemu. U ostvarivanju ovog cilja planira se, izmedju ostalog:
– Da sistem visokog obrazovanja ima dva ciklusa: dodiplomski (3 do 4 godine) i poslediplomski koji vodi ka stepenu magistra ili doktora nauka. Dodiplomske studije treba organizovati tako da one daju nivo kvalifikacija potreban evropskom trzistu radne snage;
– Prihvatanje jednostavnog i transparentnog sistema sticanja akademskih zvanja, tako da dobijena diploma omoguci zaposljavanje u celoj Evropi;
– Ustanovljavanje sistema kredita (ECTS) koji bi omogucio vecu mobilnost studenata sirom Evrope;
– Podsticanje mobilnosti nastavnika putem formiranja mehanizma priznavanja i valorizacije perioda koji su nastavnici proveli radeci u drugim evropskim univerzitetskim ustanovama;
– Promocija kooperacije na polju utvrdjivanja kvaliteta.
S ciljem dalje razrade ideja Bolonjske deklaracije, Savet Evrope je otpoceo niz projekata u kojima aktivno ucestvuju univerzitetske ustanove iz svih zemalja potpisnica deklaracije:
1. Ucenje celog zivota kao osnova kohezije i socijalne jednakosti;
2. Metodi i instrumenti za priznavanje kvalifikacija i podsticanje mobilnosti – razvoj ENIC mreze (European Netnjork of Information Centers);
3. Univerziteti kao inkubator gradjanskog drustva;
4. Socijalne nauke i izazovi tranzicije;
5. Evropske studije za demokratsko drustvo;
6. Program legislativnih reformi.
Nema sumnje da ce nas sistem univerzitetskog obrazovanja kad-tad morati da se ukljuci u sve ove procese. Utoliko nam se cini znacajnijim da vec sada pocnemo da aktivno pratimo razvoj svih projekata i pripremamo se za trenutak kada ce ova zemlja shvatiti da nije dovoljno da samo geografski pripada Evropi. Ostaje nam, naravno, da zalimo sto nas je politika koja je ovde vodjena tokom poslednje decenije sprecila da u kreiranju same reforme aktivno ucestvujemo. Umesto da smo bili medju kreatorima Bolonjske deklaracije bicemo poslednja zemlja u Evropi koja ce je prihvatiti. Ipak, AAOM je cvrsto resen da formira nekoliko radnih grupa koje ce aktivno ucestvovati u daljoj razradi svih projekata i istovremeno formirati podlogu za njihovu primenu u zemlji. Krajnji cilj je, svakako, prihvatanje Bolonjske deklaracije i donosenje zakona o univerzitetu i naucnom radu, koji bi bili uskladjeni sa njom.

*) Ovaj odeljak napisala je profesorka Srbijanka Turajlic, suspendovani profesor Elektrotehnickog fakulteta, sada predsednica Upravnog odbora AAOM-a.

Reference
1 Zakon o univerzitetu, Sluzbeni glasnik RS, br. 5, 1990.
2 Zakon o univerzitetu, Sluzbeni glasnik RS, br. 54, 1992.
3 Zakon o univerzitetu: prednacrt Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije, Nova srpska politicka misao, Posebna izdanja, br. 1, 1999, str. 165.
4 Zakon o univerzitetu, Sluzbeni glasnik RS, br. 20, 1998.