Javni skupovi gradjana (mitinzi), jos u toku NATO bombardovanja i neposredno nakon toga – narocito u Cacku, Krusevcu, Aleksandrovcu, Leskovcu i Valjevu – naznacili su izvestan zaokret u borbi za ljudska prava. Naime, ranijih godina je u prvom planu bila borba protiv krsenja ljudskih prava. Najpre su to bili pojedinacni protesti, potom sve brojnije peticije i razni odbori za zastitu ljudskih prava, da bi, pocetkom i tokom trajanja jugoslovenskih ratova, nastajale mnoge specijalizovane organizacije i ustanove za zastitu ljudskih prava i brigu o ugrozenima. Prosle godine, povodom cetvrtog jugoslovenskog rata, na Kosovu, i NATO bombardovanja u prvi plan dospela je borba za pravo na zivot.
Inace, osnovno, »prirodno« pravo na zivot temelj je najznacajnijih dokumenata medjunarodnog prava: Povelje Ujedinjenih nacija, Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima coveka, Deklaracije Ujedinjenih nacija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima i niza drugih akata kojima se uredjuju odnosi medju ljudima i drzavama. Slobode i prava gradjana, sadrzane u medjunarodnim dokumentima, jamce se i Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine.
Sistematska represija srbijanskog rezima, i pre rata na Kosovu i NATO bombardovanja, prerasta u teror nad neistomisljenicima. Takva represija je dokaz da se medjunarodne norme i odredbe Ustava ne postuju. Samovlascem drzavnog vrha ponistene su sve naznake institucija pravne drzave. Podela vlasti nije izvrsena, vec su, naprotiv, sudovi pod direktnim uticajem rezima.
Mnogi gradjani, neki od njih i ne znajuci da postoje »medjunarodni standardi« ljudskih prava, naprosto prisiljeni vlastitom egzistencijalnom situacijom, krenuli su u borbu da zastite svoje pravo na zivot i ostala ljudska prava, s njim povezana.

Spontana borba gradjana

Cacak je jedan od prvih gradova u Srbiji u kojem su se, u vreme NATO bombardovanja, maja 1999. godine, gradjani pobunili protiv zloupotrebe civila i civilnih objekata u ratne svrhe. Pobunio se i gradonacelnik Cacka Velimir Ilic, zbog cega se potom duze vreme skrivao pred progonom i pretnjom da ce biti ubijen. U ovim protestima nastao je i organizovan nov oblik delovanja gradjana – Gradjanski parlament.
»Na prvim protestima tokom bombardovanja«, kazuje jedan od njegovih osnivaca Verica Barac, »Gradjanski parlament je pozvao gradjane da ne nasedaju na travestiju patriotizma i odbrane zemlje, da ne sumnjaju da NATO bombe na Jugoslaviju padaju sa Dedinja, duzim putem, preko Vasingtona i Avijana, i da ne veruju u nove ’neprijatelje’ Srbije, albanski narod koji samo zeli isto sto i ostali narodi Jugoslavije – kraj Slobodana Milosevica i pocetak normalnog zivota. U otvorenim pismima koja smo sa tih protesta slali predsednicima Jugoslavije i Srbije, osim zahteva za prestankom rata i etnickog ciscenja, trazili smo i da nas sugradjanin Velimir Ilic, predsednik Skupstine opstine Cacak, bude oslobodjen bezrazloznog policijskog gonjenja.
Po prestanku ratnog stanja, Gradjanski parlament Cacka pomogao je Savezu za promene da odrzi prvi posleratni miting u Srbiji. Od Radio Cacka dobili smo besplatan termin za nasu emisiju, u kojoj smo nastavili sa apelima protiv krsenja ljudskih prava u konkretnim slucajevima, naporedo sa promocijom koncepta civilnog drustva. Do zastoja u radu Gradjanskog parlamenta doslo je usled pritisaka od strane politickih stranaka koje imaju vecinu u opstinskoj samoupravi da se nasa organizacija transformise u njihovu partijsku celiju. To je dovelo do raskola medju clanovima Gradjanskog parlamenta, koji je prevazidjen tako sto je vecinski deo odlucio da nastavi rad u pravcu borbe za ljudska prava. Opozicione stranke su, pri tom, pokazale da smatraju da ljudska prava nisu kategorija za koju se valja boriti. Nekako u to vreme nasa emisija na Radio Cacku, otvorenom radiju, ukinuta je nakon sto smo zatrazili istinu o dve hiljade Albanaca u srpskim zatvorima i apelovali na ucesnike Preobrazenjskog mitinga (19. avgusta prosle godine) da osude politiku etnickog ciscenja na Kosovu.
U jednoj od poseta Leskovcu pojavila se ideja i potreba povezivanja gradova. Prvo, da se bolje upoznamo i prepoznamo ono isto, nase, samo u nekom drugom gradu, a kasnije radi delovanja na konkretnoj zastiti ljudskih prava. Vec tada su jasno iskazani ciljevi, promena rezima i prestanak represije protiv gradjana koji su se okupljanjem i javno izrecenom mislju zalagali za postovanje osnovnih ljudskih prava, kao i zahtev za obustavljanje postupka protiv svih gradjana koji se nisu odazvali na poziv u besmisleni rat.
Na prvom sastanku Gradjanskog parlamenta Srbije u Cacku, 4. septembra 1999. godine, zakljuceno je da su ljudska prava primarni javni interes i temelj modernog politickog i pravnog poretka. Dogovoreno je da se radi na konkretnoj zastiti ljudskih prava pruzanjem pravne pomoci gradjanima pod represijom, pomoci njihovim porodicama i stvaranjem mogucnosti da istina o njihovom protestu i stradanju bude dostupna javnosti.
Milosevicev rezim vise nema koga da nam poturi za nacionalnog neprijatelja, osim nas samih. Bez onog spasonosnog treceg ostali smo oci u oci sa monstrumom i sad se vise nema kud osim napred. Zato Gradjanski parlament Cacka, i pored razocaranja u ovdasnju opoziciju, podrzava njenu borbu da Srbija krene u nastupajuce promene na slobodnim izborima. To nije stvar simpatija, vec opstanka« (Prava coveka, Leskovac, oktobar i decembar 1999).
Zaokret u borbi za ljudska prava, od zalaganja za ideje i nacela a protiv njihovog krsenja, ka sasvim konkretnoj borbi za vlastita prava, pre svega za pravo na zivot, primetan je u protestima vojnika i njihovih porodica i sugradjana. Vec uoci rata na Kosovu, prilikom mobilizacije, vojni rezervisti u Leskovcu protestovali su (17. marta 1999) zbog diskriminacije gradjana koji dobijaju pozive za vojsku i zastite onih koji te pozive ne dobijaju. Gradjani Krusevca, Aleksandrovca i okolnih sela protestovali su iz istih razloga, nalazeci da su ratom ugrozeni najnezasticeniji slojevi, oni koji nemaju pokrovitelje u vlasti. Zbog toga su hiljade gradjana protestovale u tim gradovima. Povremeno su se u proteste ukljucivali i vojnici mobilisani u tom kraju, dolazeci s kosovskog ratista. Sahrane poginulih vojnika unosile su rastuci nemir i razbuktavale proteste.
Protesti u Krusevcu nisu prerasli u organizovane oblike borbe za ljudska prava, vec su ostali dosta nerazgovetni usled medijske blokade i novih talasa represije.
Vidljivije tragove ostavili su javni skupovi u Leskovcu i Valjevu, u kojima su se pojavili i novi borci za ljudska prava: Ivan Novkovic i Bogoljub Arsenijevic Maki.

Novi borci za ljudska prava

Jedan dogadjaj, nezabelezen u Srbiji, pokrenuo je lavinu nezadovoljstva na jugu Srbije, cvrstom uporistu vlasti Slobodana Milosevica. Montazer u Televiziji Leskovac Ivan Novkovic emitovao je 1. jula, u poluvremenu kosarkaske utakmice Jugoslavija–Nemacka, kasetu sa svojim sedmominutnim obracanjem gradjanima Jablanickog okruga. U formi niza pitanja i apela zatrazio je od nacelnika okruga Zivojina Stefanovica da podnese ostavku. U svom apelu Novkovic je apostrofirao mobilizaciju vise od 40 000 ljudi iz Jablanickog okruga za rat na Kosovu, propadanje leskovacke privrede, a lokalnu vlast je prozvao zbog medijskog mraka. On je pozvao sugradjane da se 5. jula u 18 sati okupe u centru Leskovca. Na njegov poziv, prema procenama izvestaca nerezimskih medija i inostranih televizijskih kuca, odazvalo se vise od 20 000 ljudi. Tako je otpocela serija antirezimskih protesta koji su se odrzavali puna dva meseca, sve do izlaska iz zatvora Novkovica i sedmorice gradjana Leskovca prekrsajno osudjenih »zbog sazivanja neprijavljenog skupa«. Iz ovih protesta nastao je Narodni parlament Leskovca.
U prekrsajnom postupku Novkovic je osudjen na mesec dana zatvora po clanu 15 Zakona o okupljanju gradjana, jer je pozvao gradjane na skup koji nije bio prijavljen. Tokom postupka nacinjen je niz povreda Zakona o prekrsajima, bila je iskljucena javnost, a u obrazlozenju resenja grubo je falsifikovana Novkoviceva izjava. Organ za prekrsaje nije dozvolio Novkovicu nikakvu odbranu, ni da se sam brani, ni da uzme advokata.
Resenje kojim je Novkovic kaznjen izvrseno je pre pravnosnaznosti, odmah po okoncanju prekrsajnog postupka, iako je bio kaznjen za laksi prekrsaj. Presudom koja mu je izrecena prekrseno je ustavno pravo gradjana na slobodu misljenja i kritike drzavnih organa, regulisano clanovima 45 i 48 Ustava SRJ.
Javni tuzilac pokrenuo je protiv Novkovica krivicni postupak, kojem se pridruzio nacelnik Stefanovic, isticuci odstetni zahtev od dva miliona dinara. Leskovacki Narodni parlament, ciji je Novkovic u to vreme bio predsednik, u svom saopstenju postavio je pitanje: »Kolika bi trebalo da bude odsteta za sve ljude koje nacelnik naziva dezerterima, izdajnicima, petom kolonom i defetistima samo zato sto se ne slazu sa njegovom vizijom buducnosti Leskovca?« Postupak nije okoncan, uprkos nedostatku dokaza; njegovo produzavanje u nedogled oblik je svojevrsnog pritiska na Ivana Novkovica i njegovu porodicu. Rec je, takodje, o instrumentalizaciji suda u politicke svrhe, odnosno o represiji rezima uperenoj ka ljudima koji su samo ostvarivali svoja Ustavom zagarantovana prava.
Kako je zakljuceno na prvoj sednici Gradjanskog parlamenta Srbije, odbranu Ivana Novkovica preuzeo je Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava ciji su advokati Gradimir Nalic, Zoran Petrovic i Tatomir Lekovic zastupali Novkovica u postupku pred Okruznim sudom u Leskovcu. Odbrani se na prvom rocistu prikljucio i beogradski advokat Borivoje Borovic ciji je angazman obezbedio Srpski pokret obnove.
U »leskovackom slucaju« Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava podneo je krivicnu prijavu protiv nacelnika Jablanickog okruga Zivojina Stefanovica, koji je u Novkoviceve branioce uperio pistolj pretivsi da ce ih poubijati. Stefanovica su razoruzala dva pripadnika MUP-a Srbije. Stefanovic je visoki funkcioner Socijalisticke partije Srbije, poslanik u Skupstini Srbije i potpredsednik Odbora za pravosudje. Krivicna prijava je odbacena uprkos tome sto je rec o ozbiljnoj pretnji. To je jos jedan u nizu dokaza da je pravosudje instrumentalizovano, odnosno da rezim stiti svoje pripadnike, a prema gradjanima koji se bore za ostvarivanje svojih prava postupa bahato i osvetnicki.
Jos burnije se oglasio jedan drugi borac za ljudska prava. Rec je o Bogoljubu Arsenijevicu Makiju, slikaru iz Valjeva, koji je – letkom – sazvao miting »protiv vlasti i opozicije«, a radi oslobadjanja gradjana u oslobodjenim gradovima. Na mitingu u Valjevu, 12. jula 1999. godine, okupilo se oko 10 000 gradjana koji su podrzali Arsenijevicev apel, a mnogi od njih su ga sledili i u »pohodu na opstinu« s namerom da je oslobode od sadasnjeg rezima. Ali, naisli su na snazan kordon policije, koja ih je, uz uzajamno koskanje bez tezih posledica, sprecila. Potom je zapocela potera za Arsenijevicem, koji se »odmetnuo« u nepoznate predele. Mitinzi u Valjevu su nastavljeni.
Mesec dana kasnije Arsenijevic je uhapsen u Beogradu i tom prilikom zestoko pretucen (slomljena vilica, iscasena ruka, slomljena rebra, kontuzije, povreda bubrega). Priredjeno mu je i sudjenje zbog »ucestvovanja u skupini koja sprecava sluzbeno lice u vrsenju sluzbene radnje«. Na osnovu iskaza svedoka–policajaca, uz ignorisanje drugih svedoka i dokaza, Okruzni sud u Valjevu osudio ga je, 15. novembra 1999. godine, na tri godine strogog zatvora.
U toku izdrzavanja kazne, lisen redovne lekarske nege, prilikom jedne lekarske intervencije u Beogradu, Arsenijevic se ponovo »odmetnuo« 7. marta 2000. godine. Tih dana je Vrhovni sud ponistio presudu Okruznog suda u Valjevu i citav »slucaj« vratio na novo sudjenje.
Bogoljub Arsenijevic Maki je jos jasnije i snaznije od Ivana Novkovica izrazio ideje i nacela licne slobode kao uslova za oslobadjanje naroda, pod geslom »slobodan gradjanin u slobodnom gradu«. Na mitingu, tokom »odmetnistva«, u sudnici i zatvoru, u izjavama koje daje medijima, Arsenijevic uverljivo pokazuje da je pravo na zivot zaista »prirodno« pravo kojeg ga niko ne moze lisiti. Kao slobodan covek, uprkos nametanju neslobode, o neprijateljima slobode i o sadasnjem rezimu Arsenijevic ne govori s mrznjom i osvetoljubivo: jednostavno kaze, a to i cini, svim svojim snagama bori se za njegovo uklanjanje, verujuci da ce i mnogi gradjani Srbije krenuti u odlucnu borbu za vlastitu slobodu i za slobodu Srbije.
Na svim sastancima Gradjanskog parlamenta Srbije pracena je sudbina Ivana Novkovica i Bogoljuba Arsenijevica Makija; upucivane su poruke vlastima, opoziciji, javnosti i njihovim porodicama. Organizovano su pracena i sudjenja, i o tome obavestavana javnost. Organizovane su i izlozbe Makijevih slika u vise gradova (Beograd, Nis, Pirot, Cacak, Uzice). Ona i dalje »putuje« kao memento jedne osobene borbe za zivot, slobodu i ljudska prava.
Zaokretom u borbi za ljudska prava i zastita boraca za ljudska prava biva sve organizovanija, ne samo preko Gradjanskog parlamenta Srbije. Posebno je znacajno sirenje mreze pravne pomoci u sve vecem broju gradova, pre svega preko Jugoslovenskog komiteta pravnika. Organizuje se i pomoc porodicama boraca za ljudska prava.
Mnogi borci za ljudska prava, medjutim, ostaju nepoznati siroj javnosti, pa im je podrska obicno slabija i manje uspesna. A oni su zbog toga i izlozeniji represiji, narocito u »unutrasnjosti Srbije«. Melita Sudzum, ucesnica gradjanskih protesta u Valjevu, optuzena je da je organizovala neprijavljeni skup protiv Arsenijevicevog hapsenja. Protiv nje je pokrenuto ukupno 18 prekrsajnih postupaka od strane MUP-a Valjevo, i to je sigurno neslavan rekord u primeni ovakvih vidova pritiska i represije prema gradjanima. U tri slucaja Melita Sudzum je oslobodjena prekrsajne odgovornosti, jer valjevski MUP nije doneo nijedno resenje da se bilo koji protest zabranjuje.
Prema podacima Narodnog pokreta Otpor, od zavrsetka NATO intervencije u Jugoslaviji do kraja aprila 2000. godine, policija je privela vise od 400 aktivista Pokreta, koji su u policijskom pritvoru proveli 15 000 sati.
Clanovi Gradjanskog parlamenta Srbije iz preko 30 gradova podrzavali su ne samo borbu za ljudska prava svojih clanova nego i svih drugih koji su se borili za ljudska prava (slobodu izrazavanja, informisanja, okupljanja, politickog i nepolitickog delovanja). Organizovani su i mnogi protesti protiv krsenja ljudskih prava (»slucajevi« Flore Brovine, Nebojse Ristica, Vojkana Ristica, Husnije Biticija i drugih).
Podrska borcima za ljudska prava, a ne samo protesti protiv njihovog krsenja, postaje, dakle, sve solidarnija i organizovanija.

»Dezerteri« iz gradjanskog rata

U zaokretu u borbi za ljudska prava, pre svega za pravo na zivot, posebno vazno mesto imaju oni koji odustaju od ucesca u ratu ili odbijaju da u njemu ucestvuju, a koje rezimska propaganda etiketira kao »dezertere«. O njima je vec bilo reci kada smo govorili o javnim skupovima u Leskovcu i Krusevcu. Vise stotina »rezervista«, kao sto smo videli, protestovalo je protiv diskriminacije prilikom mobilizacije. Oni cije pravo na zivot nije zasticeno, jer nemaju zastitu u rezimu, sve jasnije su »otkrivali« svoje prirodno pravo na zivot i sve odlucnije se bore za njegovu zastitu. Slicno su se ponasali i mnogi rezervisti u drugim gradovima, na primer, u Kraljevu. Deo tih protesta su i oni protiv zakidanja nadoknade za ucesce u vojnoj sluzbi. Tu spadaju i odbijanja da se prime odlikovanja ili razna druga »priznanja« za ucesce u ratu i za poginule sinove.
Mozemo se sporiti oko intenziteta otpora ratu i sirine pokreta za mir, kao i pravovremenosti trenutka »dezertiranja«, da li je »doslo« kasno ili rano, zasto ga nije bilo vise pre pocetka ratova... Da je toga bilo vise ili dovoljno, ratova mozda ne bi ni bilo. Sada, posle cetiri jugoslovenska rata, neobicno je vazno da ratova vise ne bude, da se ugase njihova zarista i da se spreci rasplamsavanje gradjanskog rata usred Srbije, sto su »zagonetke« bas sadasnjeg trenutka.
Prema nezvanicnim podacima, za dela vezana za vojnu sluzbu vodi se ili je okoncano vise od 20 000 sudskih postupaka. Izricu se uglavnom drakonske kazne. Pretpostavlja se, takodje, da je zemlju napustilo vise desetina hiljada mladih ljudi koji nisu hteli da ucestvuju u poslednjem ratu, a mnogi njihovi vrsnjaci u zemlji imaju status »unutrasnjih emigranata«. Sudeci prema dosadasnjem ignorantskom odnosu vlasti prema ovom problemu, rezim nema interesa da omoguci njihovo ukljucivanje u normalan zivot, odnosno povratak u zemlju. Razlozi su njihova politicka uverenja i nastavak flerta rezima sa ratnim opcijama i unutrasnjim sukobima.
Za neodazivanje na vojni poziv, izbegavanje vojne obaveze i niz slicnih krivicnih dela sprovodjeni su uglavnom ekspresni sudski postupci, a drzavni mediji su podsticali svojevrstan »lov na vestice«. Jedan od takvih primera je objavljivanje policijske prijave kao presude u Politici, a »dezurni« komentatori rezimskih listova i elektronskih medija nebrojeno puta presudili su »nepatriotama« i medju stranackim prvacima.
Pokretaci inicijative za donosenje zakona o amnestiji, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava i nevladine organizacije u Srbiji – narocito Zene u crnom – smatraju da je, uz amnestiju osudjenih za izbegavanje vojne obaveze, za demilitarizaciju javnog zivota u zemlji neophodno priznavanje prava na prigovor savesti i oslobadjanje od odgovornosti svih lica koja su tendenciozno osudjena za »terorizam«.

Ljudska prava u Srbiji – perspektive

Poslednji dogadjaji, hapsenje novinara i onemogucavanje opozicionih predstavnika da odrze miting u Pozarevcu, nastavak opasne politizacije Vojske Jugoslavije, diskvalifikacija opozicije od strane predstavnika vlasti, novo zaostravanje srpsko-crnogorskih odnosa, podstaknuto iz Beograda, ukazuju da se represija nastavlja, sa opasnim naznakama moguceg krvavog zapleta.
Nema sumnje da je rezim u do sada najtezem polozaju, ali se, tim pre, moze ocekivati dalja radikalizacija unutrasnjih odnosa, jer se, prema izjavama rezimskih eksponenata, moze zakljuciti da vladajuci koalicioni partneri stavljaju znak jednakosti izmedju vlastitog zivota i funkcija u vlasti. Narastajuca kriminalizacija drustva deo je srbijanskog politickog miljea, u kojem nema bezbednog zivota ni za koga.
U takvim okolnostima, politicki angazman gradjana je veoma znacajan. Od neprocenjive je vaznosti da sve asocijacije koje artikulisu spontanu borbu gradjana za pravo na zivot nastave svoj rad, da pojacaju pritisak na vlasti da prekinu teror kako bi se stvorili elementarni uslovi za odrzavanje slobodnih izbora. Paralelno s tim, neophodno je da se nastavi borba za zastitu ljudskih prava gradjana koji ucestvuju u protestima protiv rezima, njihovih advokata, medija i svih segmenata nastajuceg civilnog drustva. Uloga Gradjanskog parlamenta Srbije u toj borbi bila je i dalje treba da bude znacajna.
Buduci da se od ovakvog rezima, nazalost, tesko moze ocekivati da postuje ljudska prava, i individualna i kolektivna, borba za ljudska prava ima presudan znacaj za buducnost Srbije. Zaokret u toj borbi, o kojem je ovde bilo reci, koja svoj najbolji oslonac ima u neposrednom dozivljaju konkretnih ljudi u pogledu prava na sopstveni zivot, uliva izvesnu nadu u korenite, demokratske promene u Srbiji. Dabome, rec je o slozenoj borbi koja obuhvata i ostala ljudska prava – na informisanje, izrazavanje, komuniciranje, okupljanje, delovanje, zaposljavanje i zaradjivanje za zivot, na vlastite zivotne projekte za buducnost.
Svakako, i razni oblici borbe protiv krsenja ljudskih prava, cime se bavi sve vise ljudi i raznih organizacija i institucija, kao i edukacija o ljudskim pravima, imaju veliki znacaj u daljoj borbi za demokratske promene. Za uspesnu borbu, dakako, posebno je znacajno jacati solidarnost i organizovanost, i razvijati pozitivnu, a ne samo defanzivnu borbu, i strateski osvajati jedno po jedno pravo, pocev od prava na zivot.