U podnozju demokratskih propileja
 

Uvod

U podnozju propileja

Opste je i nepodeljeno misljenje da su izbori, kao odavno prihvacena demokratska institucija biranja vlasti, zapravo najelementarniji izraz volje naroda, da vec sama mogucnost da se ta volja iskaze predstavlja kamen temeljac demokratije. Osnovna funkcija izbora jeste da se »demokratija ucini mogucom« (Sartori), a ne da je izbori u potpunosti realizuju, jer je njeno ostvarivanje mukotrpan i dug proces, ostvariv zajednickom voljom svih gradjana u periodu nakon izbora. Izbori su, dakle, samo pocetni korak, conditio sine qua non formiranja demokratskog drustva; naime, tek postizborno delovanje izabranih politickih predstavnika naroda treba da pokaze stepen te volje.
Naravno, pod ovim podrazumevamo iskljucivo kompetitivne izbore gde se na zakonit nacin i potpuno ravnopravno nadmecu razlicite politicke stranke u cilju sticanja naklonosti biraca. Opsta tipologija izbora poznaje i plebiscitarne kao i tzv. izbore ogranicenog dometa koji su karakteristicni za izbore u partijskoj drzavi. Prva vrsta se jos naziva »glasanje bez izbora« jer se na izbornoj listi nalazi kandidat jedine partije koga valja izabrati, dok je druga naizgled nesto demokratskija, posto njena lista obicno ima vise kandidata iz vladajuce partije ili udruzenja i organizacija kao njenih transmisija. Jasno je da takve vrste izbora ne mogu dobiti demokratski legitimitet, jer je jedna od vaznih demokratskih funkcija izbora legitimizacija vlasti, a vlast moze biti legitimna samo ako je rezultat slobodnog i nesputanog takmicenja raznih politickih opcija koje postoje u svakom drustvu. Izbori moraju podrazumevati i visok stepen inkluzivnosti, odnosno sto siru difuziju punoletnog stanovnistva glasaca, jer predstavnicka vlast izabrana od uske, ekskluzivne grupe ljudi nije ni reprezentativna ni demokratska. Izbori moraju biti i periodicni kako bi se izbegla dozivotnost funkcija poput slucajeva u jednopartijskim drzavama. Samo takvi izbori mogu vladi dati pun demokratski legitimitet, a drustvo polako uvoditi u demokratske procese. Jer, izbori uticu i na kvalitet vlasti, na njen autoritet i na njenu politiku zato sto po tzv. zakonu anticipiranih reakcija koji je formulisao poznati teoreticar Karl Fridrih, demokratska vlast prilagodjava svoje ponasanje ne iskljucivo sadasnjim nego i buducim zahtevima biraca. Strah da ce na sledecim izborima doziveti poraz, tera je na razumno i kvalitetno vladanje, cime doprinosi ne samo ekonomskom blagostanju drustva vec daljem razvoju demokratskih oblika ponasanja.
Slobodni visepartijski izbori, kao najmasovniji akt ucesca gradjana u politickom zivotu drzave, predstavljaju svojevrsnu potvrdu postojanja ili odsustva demokratskog poretka. Korelacija izmedju demokratskog poretka i izbora postoji kao nekakav circulus vitiosus, jer da bi se obezbedili »slobodni i fer« izbori potrebno je da vec postoji izvestan kvantum demokratskih principa, prihvacen od svih relevantnih politickih subjekata (to su pre samih izbora sloboda kretanja, govora, medija, ravnopravna i slobodna izborna agitacija; za vreme izbora tajnost glasanja i nepovredivost glasackog mesta, korektan rad izbornih komisija i javni uvid u rezultate glasanja; a posle izbora mogucnost ulaganja zalbe kod dezideologiziranih i departizovanih pravosudnih organa). S druge strane, da bi se doslo do tih principa potrebni su slobodni i fer izbori. Slobodne izbore smatramo stoga lokomotivom demokratije, a izbornu smenu vlasti prvim i osnovnim demokratskim principom.
Izbori u Srbiji (1990. predsednicki i parlamentarni, 1992. prevremeni predsednicki i parlamentarni, 1993. prevremeni parlamentarni, 1997. redovni predsednicki i parlamentarni, 1992. u maju redovni, a u decembru vanredni za Vece gradjana savezne skupstine i lokalnu samoupravu, 1996. redovni za Vece gradjana savezne skupstine i lokalnu samoupravu), nazalost nisu doveli do prve izborne smene vlasti, odnosno nije predjen »najkriticniji prag demokratije« kako se u politikoloskoj literaturi naziva izborni raskid sa jednopartijskim rezimom.
Brojni su pokusaji odgonetanja ovog fenomena. Tesko je ne sloziti se sa onim autorima koji navode istorijske, socioloske i antropoloske faktore koji su uzrokovali cinjenicu da u citavoj istoriji moderne Srbije, a ona traje skoro dva veka, do drustvenih promena i preokreta nikada nije doslo ustavno-demokratskim putem, putem izbora, vec su se promene, kada ih je bilo, desavale nezakonito, nasilno, krvavim prevratima i pucevima.
Ipak, pogresno i istorijski netacno bi bilo verovati da uprkos svemu u Srbiji nije bilo demokratskog potencijala. Osnovno pitanje je, cini nam se, u tome sto u Srbiji nije bilo one politicke snage da snazna nezadovoljstva, proteste i bune, gradjansko budjenje svesti o samopostovanju i potrebi demokratskih promena, artikulise u jasan programski okvir i dâ mu politicku sadrzinu koja ce biti lako shvatljiva politicki neukom birackom telu i koja ce na demokratskim izborima dobiti vecinu glasova, a samim tim i pobedu.
Ovome treba dodati i cinjenicu da su svi srbijanski rezimi od 1804. do danas uvek manipulisali narodnom voljom na najdrasticniji nacin, bilo tako sto su je jednostavno dekretima ukidali ili preinacavali, bilo da su manipulisali samim izbornim procesom. Navescemo samo dva primera iz kojih se to jasno vidi.
Na prvim izborima za parlament nove drzave, Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (SHS), od 25. novembra 1920. godine, opoziciona Demokratska stranka LJube Davidovica dobila je 94 mandata, a vladajuca Pasiceva Narodna radikalna stranka (NRS) jedan manje (93), ali je regent, na radikalsko insistiranje (»LJuba Davidovic i njegova Demokratska stranka federalisti su koji ce razbiti novu drzavu i razjediniti nas narod«), mandat za sastav vlade ipak poverio Pasicu koji je sa Stjepanom Radicem, sefom Hrvatske republikanske seljacke stranke (osvojila 50 mandata) formirao koalicionu vladu. Uzalud su bili Davidovicevi protesti, kao i protesti citave tadasnje demokratske javnosti da je po zakonu o izborima Kruna duzna da mandat poveri onoj stranci koja osvoji najveci broj mandata, pa tek ako ona ne uspe da sastavi vladu, onda se vraceni mandat poverava drugoj stranci po jacini. Politicko nasilje nad pravom uvek prethodi nasilju nad gradjanima i njega su svi srbijanski vlastodrsci u manjoj ili vecoj meri sprovodili.
Pomenimo i opstinske izbore odrzane iste godine kada su komunisti sasvim legalno osvojili vecinu u Beogradu, ali ih je zandarmerija fizicki sprecila da formalno preuzmu vlast. Time se direktno i bez ikakvih ograda krsila izborna volja gradjana.
U mnogo svezijem secanju su nam, naravno, opstinski izbori iz 1996. godine, kada je vlast, opet rukovodjena strahom za svoje pozicije, uhvacena u falsifikovanju izbornih zapisnika, odnosno prekrajanju izborne volje biraca i to onoga momenta kada je postala svesna da su gradjani oko cetrdeset opstina sirom Srbije poverenje na izborima ukazali udruzenoj opoziciji. Pod pritiskom domace i svetske javnosti rezim je morao da ustukne i prizna rezultate izbora posle nekoliko meseci natezanja i odugovlacenja.
Od tada do danas na drustvenoj sceni Srbije opazamo mnogobrojne gradjanske pokrete i inicijative, borce za ljudska prava i slobode koje vlast sistematski sikanira, hapsi i zastrasuje. Po mnogim gradovima i to ne samo onim u kojima su na vlasti demokratske partije, vec i u tradicionalnim uporistima vladajucih partija, formirani su, uporedo sa vecom spiralom nasilja od strane rezima, gradjanski nukleusi demokratije kao vesnici buducih promena. Jer, gradjani su sve vise postali svesni neophodnosti sopstvenog samopostovanja, oni na politiku ne gledaju drugacije do kao na skup sopstvenih zivotnih interesa. Stoga se vidi odlucna resenost da politiku zauvek demistifikuju, da je iz nebeskih sfera nedodirljivosti spuste na zemlju pragmaticne sluzbe sebi. Jedini nacin da se to ostvari jesu izbori, odnosno mirna smena vlasti koja proizvodi represiju, zlo i bedu.
Zato izbore nazivamo lokomotivom demokratije jer se drustvo, posle odrzanih izbora nalazi u podnozju demokratskih propileja, ali sa validnom legitimacijom da se polako pocne uspinjati na stepenice. Odatle i naziv ove knjige.
 


Poglavlje prvo

Sadrzaj

 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar