Primetan je rizik da se kriza majskih zbivanja ’68. meri – takav rizik je vec tu uprkos slovu nekih komentara – laktom proslosti, da se sve svede na znacenja i kategorije koji su vec dostupni, da se o svemu sudi na osnovu prenagljivanja i pogresaka, na osnovu poredjenja sa vec osvojenim iskustvom. Protagonisti tih zbivanja nisu medju poslednjima koji nedovoljno poimaju smisao onoga sto su ucinili, onoga sto su pokrenuli, i u tome nema nicega cemu bi se trebalo cuditi. Ljudi retko shvataju, odmah i bez oklevanja, da i sami ucestvuju u stvaranju novih odrednica i repera. Znacenje postaje vidljivo najcesce kada ono sto je stvoreno stigne do stanja imaginarne solidnosti neke proslosti i kada – iz same cinjenice sto je realnost tako malo primetna – sve to postane odlucujuce za buducnost.¹
Ovde nema mesta nekom sirem razgovoru o laznim poredjenjima sa pseudo»kulturnom« revolucijom u Kini. Uprkos mnogim slozenim okolnostima, te snagama i problemima o kojima se radilo, smisao pomenute »revolucije« je jasan – to je bila siroka operacija s ciljem da se uzme u ruke birokratski aparat, vodjena od strane maoisticke frakcije koja nije oklevala da se – u toku operacije – pozove na narod u borbi protiv snaga koje su se tome protivile. Da takve operacije ne bi bilo da se na hiljadama mesta tako mobilisani slojevi nisu pokrenuli u nastojanju da krenu nekim svojim putem – to se po sebi razume. Ali, da je i maoisticka frakcija svuda uspela da odrzi kontrolu u toj situaciji, i to je takodje ocevidno. Izjednaciti kritiku revolucionarnih studenata u Francuskoj – kritiku potrosackog drustva – i maoisticko razoblicavanje »ekonomizma« u Kini, u kojem se kombinuju staljinsko ludilo i volja da se zahtevi radnika okrenu u pravcu jednog novog i laznog politickog opijuma, sa deformacijom narodne kritike jednog birokratskog rezima koja se svodi na potragu za zrtvenim jarcem koji je samo deo te birokratije – to je nesto totalno konfuzno. Totalna konfuzija se vidi i u samom – makar i izdaleka  – priblizavanju kritike Univerziteta, kulture, odnosa profesor–student u smislu u kojem je to postojalo u Francuskoj, onoj kritici profesora, »dogmatizma«, te »slobodnih rasprava«, kakvi su postojali u Kini, i sto se jasno pokazalo na kraju kada je bilo jasno sta se htelo – nametnuti narodu od sedam stotina miliona ljudi neku novu Bibliju, smesnu malu crvenu knjizicu koja sadrzi principe svih istina proslosti, sadasnjosti i buducnosti.
Lazna »kulturna revolucija« u Kini je bila u potpunosti dirigovana od strane maoisticke frakcije, kako je s pravom podsecao – u Le Mondu 6. juna 1968 – R. Guillain, jer je ona jednako razoblicavala »spontanost« u ime jedne, i samo jedne, istine – a to je bila istina Mao Cedunga. Napokon, sama armija kao snaga i arbitar u tom procesu u celini – sa svojom nenacetom hijerarhijskom strukturom – nije bila ni u jednom momentu dovedena u pitanje i ona je, prema tome, ostala istovremeno i stub birokratskog drustva i glavni dobitnik u krizi.
Nasuprot tome, na mestu je uklanjanje jedne druge lazne slike o krizi maja meseca 1968. jer je ona, ponovimo to, neprestano uticala na stav vecine revolucionarnih studenata – to je slika–predstava o proleterskoj socijalistickoj revoluciji koja nije uspela ili koja je rodjena pre vremena. To je navodno revolucija jer je jedan segment drustva udario na rezim s radikalnim namerama i metodama direktne akcije, jer je opste sirenje strajkova poprimilo tokom krize nacionalne i globalne razmere, cime se objektivno postavljalo pitanje vlasti, jer su se najzad vlada i administracija nasli u situaciji materijalne paralize i moralnog raspada. Revolucija je bila, dakle, neuspela i prevremena jer radnicka klasa nije bila presla u napad za osvajanje vlasti bilo stoga sto ju je birokratski aparat »sprecio« da odigra svoju revolucionarnu ulogu, bilo pak stoga sto »uslovi nisu bili dozreli«, a to je izraz pod kojim se moze razumeti bilo sta pa i ono sto se hoce. Uzete posebno, i svaka za sebe, te su konstatacije korektne – tu su karakteristike jedne revolucionarne situacije, a tu je i odsustvo odredjene politicke uloge proletarijata. Sve nas to ne sprecava da sastavimo sistem znacenja bez veze sa dogadjajima, ako ove konstatacije stavimo na uzarene resetke jedne socijalisticke revolucije koja nije uspela ili koja je bila prevremena, ako se sudi po onom sto je bilo u odnosu na nesto »sto je moglo biti«, i sto se konstruise polazeci ne od refleksije samog procesa, realnog procesa i njegovih vlastitih tendencija, vec od slike onoga sto je jednom nekada negde drugde bilo. Razmisljati o krizi iz maja meseca ’68. kao o klasicnoj krizi u kojoj glavni akter nije bio odigrao svoju ulogu je sasvim proizvoljno. To bi bio ne samo razgovor o Hamletu bez danskog kraljevica – to bi bio razgovor o Hamletu kao drami u kojoj kraljevic sebe muci teskocama koje se ne sastoje u tome sto ne moze da osveti oca vec u tome sto ne moze sebi da kupi siroki ogrtac sa pesevima – i to nov ogrtac. U stvarnosti, rec je o jednom drugom komadu koji je bio odigran. To sto su glavni akteri, i glavni medju njima – studentski pokret – cesto ponavljali fraze i tirade pozajmljene iz klasicnog repertoara, koji sa akcijom imaju tek spoljasnju i dvosmislenu vezu – nista ne menja na stvari. Ova drama je bila prvi veliki pozorisni komad jednog novog aktera koji jos uvek trazi sopstveni put, i koji se do sada pokazivao samo uz nekoliko podizanja zavese – u Berkliju, Varsavi i jos negde drugde. Glavni lik drame – lik kolektivan i slozen, kako to uvek biva na istorijskoj pozornici, ima izgled i karakter koji do tada nisu vidjani – nema svoje pretke u klasicnim dramama. On olicava omladinu, studentsku ali ne samo nju, i deo modernih drustvenih slojeva – posebno inteligenciju integrisanu u proizvodne strukture »kulture«. Svakako, to sto jedna licnost moze da stvori oko sebe i da animira jednu istinsku dramu, a ne tek neki incident, dolazi otuda sto se ona srece sa drugim licnostima koje su spremne da stupe u akciju i to, kao i uvek, sa motivima i ciljevima koji su njima vazni. Ali, nasuprot pozoristu, i kao u nekom jedinstvenom Kralju Liru, pozorisni komad je istorija po tome sto se mnoge izdvojene intrige – koje su i heterogene – povezuju zajedno, one nuzno uticu jedna na drugu prema potrebi, vremenu i polu koji im je zajednicki.
Taj zajednicki pol, u ovom slucaju opozicija vladi, nudi jednu slicnost izmedju majske krize ’68. i klasicnih revolucija dvaju poslednjih vekova. Medjutim, ta je slicnost cisto spoljasnja, ona maskira i maskirala je za sve vreme krize dve razlike koje su mnogo vaznije. U klasicnoj revoluciji na pocetku postoji jedinstvo slojeva–grupa koje se bore za eliminaciju postojeceg rezima, i jednom – kada se taj cilj postigne – pojavljuju se razlike medju njima, one se pretvaraju cak u brutalne oprecnosti, upravo u vezi s rezimom koji bi trebalo da zameni stari rezim. To je ono, na drugom mestu, sto im pridaje jasne crte jednog permanentnog revolucionarnog procesa – u preciznom smislu koji ovaj izraz ima kod Marksa i Trockog, a ne u onom neodredjenom smislu u kojem se ovaj pojam cesto koristi. Ostvarivanje prvih ciljeva, onih koji su manje radikalni, razotkriva pritajenu suprotnost izmedju grupa protagonista revolucije, pri cemu sve to od jednih cini cuvare novoga poretka, a od drugih – koji su najvecma podjarmljeni – zahteva obavezu da radikalizuju svoje ciljeve i svoju akciju. Maja meseca ’68. situacija je bila potpuno drugacija. Izmedju studenata i radnika nije bilo cak ni jedinstva u pogledu prostog negativnog cilja. Opozicija vladi ima razlicit smisao kod studenata, barem u onom njihovom aktivnom i revolucionarnom delu, jer oni hoce njeno uklanjanje, i kod radnika – u njihovoj vecini – koji svakako nisu naklonjeni vladi ali apsolutno nisu ni raspolozeni za neku akciju koja bi je oborila. Savez izmedju radnika i studenata, u toj situaciji, nije se mogao ostvariti – on je ostao jedna zelja utemeljena na jednom nesporazumu. Ta cinjenica odredjuje krizu kao nesto sto ima paradoksalni izgled jedne revolucije koja se permanentno snima, ako se tako moze reci, dvostruko unazad-naopako. Ona zapocinje sa ciljevima i sredstvima radikalnih akcija, napreduje hodajuci natraske ka sporovima o procentima ili predavanju policijskih objekata bez otpora. Sa pobunom jedne relativno privilegovane drustvene grupe, koja u sebi ima i istice revolucionarne zahteve, uvode se, od samog pocetka akcije, slojevi i grupe koji su deprivilegovani u najvecoj meri ali ujedno i ograniceni kada je rec o zahtevima za reforme. Ogromna materijalna tezina miliona strajkaca, kombinovana sa pometnjom u vrhovima upravljackog sloja stvara na taj nacin jednu drustvenu krizu, ali sama cinjenica sto ta kriza stvarno postavlja pitanje vlasti – koju ta masa ni u jednom momentu nema u vidu – umesto da je produbi, omogucuje njeno brzo okretanje u smeru imaginarnog prostora izbora.
Hteti da se shvati specificnost i originalnost majske krize ’68. znaci hteti osvetliti znacenje u ponasanju dveju drustvenih grupa koje su bile akteri na sceni.
Drzanje radnicke klase nije nesto sto dugujemo lokalnim faktorima – uz izvesne nijanse, ono odgovara onome sto se dogadja u svim industrijski razvijenim zemljama vec dvadeset godina. Ono nije ni stvar konjunkture, ni prosti odraz nekog ekrana koji bi bio postavljen izmedju proletarijata i revolucije – ekrana koji bi izmedju toga postavile nekakve »radnicke« birokratije. Mi se necemo vracati na ono sto smo gore vec govorili u vezi s tim, jer ovde nije mesto da se ponovo upustamo u analize koje su drugi obavili i to odavno.² Ali bi trebalo podsetiti kratko na faktore koji su od proletarijata tokom sto pedeset godina nacinili jednu revolucionarnu klasu, kao i na bitne crte sadasnje istorijske situacije. Dakle, kratko – delovanje proletarijata – kontinuirano i mnogostruko po obliku, politicki jasno, sa istaknutim zahtevima, »neformalno« i organizovano, reformisticko i revolucionarno – na drustvo je to drustvo duboko promenilo, ali je sve do danas ostalo nedovoljno da ga i revolucionarno promeni. Proletarijat je bio revolucionarna klasa – 1848. i 1871. u Parizu, 1905. i 1917. u Rusiji, 1919. u Nemackoj i Madjarskoj, 1925. u Kini, 1936–37. u Spaniji i 1956. u Poljskoj i Madjarskoj; to nisu nasi snovi ni nase teorije vec skretnice moderne istorije. Proletarijat nije bio revolucionarna klasa zbog toga sto mu je Marks odredio takvu ulogu vec je to bio zbog svoje realne situacije u procesu proizvodnje, u ekonomiji, u drustvu u celini. Ta se situacija nalazi na samom pocetku onoga sto kapitalizam namece ili sto hoce da nametne a to je – pretvaranje proizvodjaca u objekat, unistenje smisla rada u toku procesa proizvodnje, materijalna beda, periodicna nezaposlenost u ekonomskoj sferi i iskljucenje proizvodjaca iz politickog i kulturnog zivota u drustvu. U isto vreme, pak, kapitalisticki sistem – i to njegova specificnost u istorijskom smislu – dopusta proletarijatu da se bori protiv takve situacije i cak – on ga na to obavezuje. I tako se odvija, u procesu proizvodnje, jedna neprestana borba tokom citavog radnog dana, protiv kapitalisticke organizacije rada, njegovih normi, njegovih pseudoracionalnih birokratskih mehanizama. To je borba koja se izrazava u postojanju »neformalnih« grupa koje su izraz nuznog jedinstva u proizvodnji, u jednoj paralelnoj organizaciji proizvodnog procesa, u jednoj efektivnoj kolektivizaciji radnika koja se protivi automatizaciji koju kapitalisticka podela rada namerava da nametne, koja svoj vrhunac dostize u radnickom upravljanju proizvodnjom koja ide napred tokom revolucionarnih faza. (...)
Takvi su »objektivni« zahtevi, u domenu znanja, savremene epohe, koji neograniceno prosiruju i produbljuju one zahteve koji su se pojavljivali vec u domenu proizvodnje i organizacije drustvenog zivota. To su faktori koji od omladine, studenata, radnika u industriji ili u nastavi i kulturi cine ekvivalent jedne nove drustvene avangarde u nasem vremenu. No, da li ti slojevi i grupe, cak i ako su prosireni u drugim modernim grupama u jednoj slicnoj situaciji, mogu da igraju takvu ulogu? Nece li i oni, ranije ili kasnije, naici na jednu kontradikciju koja je simetricna onoj na koju je naisao proletarijat koji se vec jednom s tim bio suocio? Drugacije receno, mogu li oni na duzi rok i u trajnijem smislu izbeci onaj zig kulture u kojoj se radjaju? Imaju li one dovoljnu tezinu, dovoljno kohezije da igraju neku istorijsku ulogu? Mogu li one tu tezinu postici spajanjem – koje danas izgleda tesko i teze nego u proslosti – sa manuelnim radnicima? Bilo bi, u vezi s ovim, ne samo iluzorno nego duboko i u principu lazno ako bi se htelo odgovoriti jednom teorijskom analizom na pitanje koje istorija namece ljudskoj kreativnosti. Ali, sto se nas tice jedno je sigurno – ako postoji neko resenje tih problema ono ne moze biti nadjeno izvan jedinstva manuelnih radnika i intelektualaca. I ako jedno takvo spajanje i povezivanje – koje nije nista manje »prirodno« – treba da bude ostvareno, ono to moze biti samo u funkciji jednog politicko-drustvenog napora koji bi bio permanentan, cije modalitete, strukture i nacine postojanja skoro u celosti tek treba da izmislimo.

¹ Uvodni tekst iz knjige Mai 68 – brèche – Fayard, Paris 1988 – autora E. Morina, C. Leforta i C. Castoriadisa u kojoj se misao iz vremena ’68. valorizuje nakon dvadeset godina. – Napomena prevodioca.
² Posebno videti u casopisu Socialisme ou Barbarie u brojevima 31–33 tekstove o revolucionarnom pokretu u kapitalizmu i tekst o novom pocetku revolucije. – Napomena pisceva.