Dijalog

Povodom Bozicne poslanice patrijarha Pavla

Zar je samo hriscanska sreca - sreca?

Ovogodisnja Bozicna poslanica patrijarha Srpske pravoslavne crkve g. Pavla, pored tradicionalnih poruka vernicima da neguju hriscanske vrline poput ljubavi prema Bogu i bliznjemu, prema miru i dobrim delima, odlikovala se neobicno ostrim tonovima naspram drustvenog i roditeljskog otpora uvodjenju verske nastave u drzavne skole, ali i prema "ogrehovljenim umovima" boraca za ljudska prava i slobode koji, prema Pavlovim recima, "slobodu coveka shvataju kao pravo da cini sto hoce, cak i da ugrozava drugima slobodu, pa i sam zivot". Roditelje i onaj deo javnosti koji se usprotivio uvodjenju veronauke, patrijarh je bespogovorno optuzio da su "lisavajuci svoju decu verskog vaspitanja i bozicne radosti, gurnuli sopstveni porod na puteve lazne srece i lazne slobode, dopustajuci svojim sinovima i kcerima da cine sve sto im je po volji, te da su se mnogi od njih zbog toga odali pijanstvu, narkomaniji i razvratu". On je apostrofirajuci one koji se zalazu za ljudska prava nazvao "revolucionarima" i utvrdio da je "malo onih koji shvataju da je jedina prava revolucija, dozvoljena i blagoslovena, bunt protiv greha u nama samima, zato sto ona umesto nasilja i osvete nudi zakon ljubavi i prastanja, umesto nasilnog menjanja sveta i krojenja po svojoj meri, nudi menjanje sopstvenog bica i njegovo ciscenje kroz istinski podvig i pokajanje".
Ovakve reci ne sadrze u sebi ni trunku blagog ocinskog prekora kako bi se dalo ocekivati od "arhiepiskopa peckog, mitropolita beogradsko-karlovackog i patrijarha srpskog", a cime se, inace, vaskolika hriscanska crkva (pravoslavna posebice) dici; naprotiv; one pre podsecaju na nemilosrdnu presudu bez prava na priziv.
Osvrnucemo se stoga na, po nama, tri kljucna momenta Poslanice: 1) pevanje panegirika novoj vlasti (odnosno njenim "vrednim pregaocima" koji su radili na "normalizaciji zivota u nasoj otadzbini") zbog uvodjenja veronauke u javne skole, sto je presedan par excellence i potpuno neustavan cin u jednoj sekularnoj drzavi kakva je SRJ; 2) necuven napad na liberalno-demokratske snage gradjanske provenijencije (ljudi "ogrehovljenog uma") i 3) poziv da se pronadje mir u sebi, da se umesto osvete predje na zakon ljubavi i da se izmeni sopstveno bice i izvrsi njegovo ciscenje kroz istinski podvig i pokajanje.
1. Belodano je da ustavi Srbije i SRJ jasno i nedvosmisleno razdvajaju Crkvu i drzavu. SRJ i Srbija su sekularne drzave, a veroispovest je slobodna i garantovana onim gradjanima koji imaju religijske potrebe. U SRJ i Srbiji nema oficijelne drzavne religije. Od Francuske revolucije naovamo ovo je postalo pravilo u gotovo svim demokratskim zemljama. Vera, odnosno njeno ispovedanje, postala je privatna stvar covekova.
U skladu sa takvim ustavnim resenjima kod nas, a i u najvecem broju evropskih drzava, verska nastava nije moguca u javnim skolama, ali se njeno izvodjenje, kao neotudjivi deo opstih ljudskih prava, pa prema tome i prava na verska ubedjenja, ne zabranjuje, naprotiv, ono je dozvoljeno u svim objektima i institucijama legalno delujucih crkava. Teznja SPC da prodre u drzavne skole samo je korak ka poznatom "istorijskom" putu Istocne crkve, na kojem se cesto bestidno bacala u zagrljaj drzave zudeci da se stopi sa njome. Daleko bi nas odvela eksplikacija ovog antidogmatskog fenomena, ali treba reci - a pravoslavni klirici to svakako dobro znaju, ali slabo mare - da je insistiranje na cvrstoj i neprikosnovenoj vezi Crkve i Drzave, odnosno Crkve i Nacije zapravo jeres prvoga reda, poznata kao etnofiletizam.
Insistiranje patrijarha Pavla (a supotpisnici Poslanice su svi arhijereji SPC sto se moze smatrati njenim zvanicnim stavom) na verskoj sveobuhvatnosti (uvodjenje svestenika u vojsku, policiju, skole, bolnice i sl.) nije nista drugo do nametanje hriscansko-pravoslavne kosmogonije svim stanovnicima Srbije, medju kojima ima veliki broj ateista odgajanih na volterijanskim idejama slobode i kritickog promisljanja, ali i pripadnika drugih hriscanskih (katolici, protestanti) i nehriscanskih konfesija (Jevreji, budisti, pristalice harikrisne i sl.), sto moze biti uvod u neku vrstu pravoslavnog totalitarizma. Kao sto je do pre jedne decenije marksizam bio nametan svima, bez razlike, kao jedinospasavajuca istina, na isti nacin se sada, uz sadejstvo sa novim vlastima, cini i sa pravoslavljem. Tvrditi da su roditelji gurnuli "sopstveni porod" na put nesrece bizarna je konstatacija, lisena ne samo argumenata vec i zdravorazumske osnove. Ali ne bi to bilo prvi put u nasoj istoriji da neka ideologija zloupotrebljava decu. Roditeljska ljubav prema deci je (a i obrnuto) najjaca emocija; setimo se, u Titovo vreme spevana je ona pesmica koja se izvodila u raznim svecanim prigodama sa ciljem da se sveobuhvatna vlast olicena u jednom coveku ucvrsti i ojaca: "Tito se voli vise od oca, vise od majke, vise od sunca".
Da li se sada, mozda, hoce reci da neko drugi (npr. Crkva) vise voli decu od roditelja ili da bi deca trebalo da vise vole Crkvu od svojih roditelja? Ovo potonje i nije daleko od istine ako se prisetimo poznatog jevandjeljskog prizora Hristovog obracanja apostolima jos neuverenim u njegovu misiju: "I svaki koji je ostavio kucu, ili bracu, ili sestre, ili oca, ili mater, ili zenu, ili djecu, ili zemlju, imena moga radi, primice sto puta onoliko, i nasljedice zivot vjecni" (Mt. 19, 29).1
2. Nemam nameru da bilo koga, ponajmanje crkvene velikodostojnike, poducavam dogmatici - premda mnogi ne bas tako retko izlaze iz njenog okvira - ali je tesko objasnjivo zasto su samo borci za ljudska prava i ateisti optuzeni za "ogrehovljenost". Po kom to dogmatskom pravilu bi klir, ma i najvisi, bio bezgresan? Prema dogmatici, posle Adamovog Pada, ljudski narastaj je nasledio rajski (istocni, edenski) greh. Samo je Sin Bozji cak i u trenucima kada je, prema evandjeljima, hodao zemljom u ljudskom obliku, bio lisen greha.

Po tom silogizmu, dakle, covek je gresan, crkveni velikodostojnici su ljudi, prema tome i oni su gresni. A kako svaki greh proistice iskljucivo iz uma "i srca" (Mt. 15, 18-19) jasno je da je "ogrehovljenost" u smislu hriscanske dogmatike opsta pojava, stvar nesrecnog ljudskog usuda. (Istini za volju moguce je govoriti o stepenu i velicini greha ali kategorija ogrehovljenost je svojevrsna konstanta covekovog zemnog zivota.) U poslanici se jos kaze da je "bunt protiv greha u nama samima", dakle u neprestanim molitvama i obracanju Bogu pojedinac moze iskajati steceni, ako vec ne i istocni greh. Pa, ako je tako, zasto se onda Crkva zalaze za socijalizaciju "bunta protiv greha", za njegovo "podrzavljenje" uvodjenjem veronauke u javne skole? Ne naucava li Hrist da je Crkva u svakom pojedinom coveku, a ne u drzavi?
3. Plediranje za nenasilje, za ljubav, za mir, najvece su vrednosti hriscanstva ali i ostalih religija koje to zagovaraju. I ne vidim na koji nacin "borci za ljudska prava" svoje delovanje toboze protivstavljaju ovim elementima za koje se Crkva tako stedro zalaze. Mozda joj smeta cinjenica da se ovi borci bore za prava svih ljudi a ne samo Srba; zato sto su se molili (ako su bili religiozni) za sve zrtve uzasnog, bratoubilackog rata, umesto da poput nekih "nacionalno osvescenih" snaga - a nazalost i mnogih crkvenih velikodostojnika - pevaju hvalospeve "junacnim srpskim momcima koji ratuju za srpstvo" tamo negde u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Ako se Crkva vec toliko zalaze za "menjanje sopstvenog bica i njegovo prociscenje" kako je moguce da je tako nemusto saopstavala svoje stavove tokom uzasnog trogodisnjeg bombardovanja Sarajeva, odnosno bespomocnih ljudi u njemu, od strane Karadziceve paravojske i da tog zlocinca nijednom nije pozvala na konkretnu hriscansku odgovornost? Nisu li mnoge vladike sedele uz skute upravo Mladicu i Karadzicu, ljudima sa medjunarodnih poternica, koji su ukaljali ime sopstvenog naroda cineci bestijalne zlocine prema drugim narodima? Od koga se to trazi prociscenje i pokajanje? Od zlocinaca ili zrtava? Da li se samoprocistio onaj vladika koji je voljno uzeo kalasnjikov u ruke i ponosno skocio na Arkanov tenk placuci od srece (zlobnici kazu: od rakije!) jer se toboze tako bori za srpstvo? Onaj koji je u necasnoj predizbornoj kampanji u septembru 2000. kao "psaltir" javno pozivao svoje "ovcice" da glasaju za izvor svoje nevolje, a ne za svetlost u tunelu, koja se nazirala kroz tamu kojom su bili obavijeni? Ne sedi li taj vladika (pred Saborom SPC navodno pokajani) i dan-danji u Milesevi?
To su, dakle, pitanja koja nam je Poslanica ponovo otvorila. Ta pitanja nisu dogmatske prirode kako bi se dalo ocekivati od jednog crkvenog poglavara koji verujucima, povodom Bozica, salje Bozju blagodat. Ona zadiru u sferu drustva kao celine, a ne samo jednog njegovog segmenta.
Ako drustvo nije teisticko i ne zeli da nakon, na jedvite jade, ukinute partijske drzave gradi versku, onda ostali njeni segmenti moraju da reaguju na ovakav izazov Crkve. U najboljoj nameri to se cini ovom prilikom.

Zlatoje Martinov

1 Tesko da su prihvatljiva naknadna teoloska objasnjenja, vekovima smisljana, o toboznjim parabolama i navodnim metaforama.


Susedi: Praznovanje «

» Dijalog: Grdna bruka na srpskim Delfima

 


© 1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar