Ponovo procitati

Mi i Zapad*

Danas, kad kao jedna celina nas narod hoce da sudeluje u politickom, ekonomskom, i u kulturnom zivotu Evrope, i ostalog sveta, treba da ispitamo i pokusamo resiti nekoja vazna osnovna pitanja. Jedno je od vaznijih takvih pitanja: nas kulturni odnosaj naspram Zapada. Pre nego sto se upustimo u njegovo resavanje, treba sami da znamo da li uopste moze realno da postoji jedan takav problem kod nas i u kojem obliku, odnosno, jasnije receno, da li ima neke razlike izmedju nas i Zapada, i koje su. Ali da ovo pitanje pravilno shvatimo potrebno je da znamo kako je u tome pogledu bilo dosad.
Zapad, to su one zemlje koje su u svom istorijskom razvoju uglavnom prosle sva ona ekonomsko-kulturna stanjâ od varvarstva do savremenog kapitalizma. Taj ekonomsko-kulturni razvoj cini bitnu oznaku Zapada, jer pre toga nijedan narod, ili skup naroda, nije to proziveo, i jer sam taj razvoj ispunjuje glavni deo istorije zapadne Evrope. A to je ujedno i ono najoriginalnije sto je zapadna Evropa donela u opstu istoriju. Ona je u svom razvoju prosla kroz tri ekonomske faze: varvarstvo, feudalizam i kapitalizam, i to je ujedno osnov njezina kulturnog razvoja. Svaka pojedina od ovih faza stvarala je po jednu kulturnu epohu. Sve te kulturne epohe pak imale su u sebi dosta zajednickih elemenata, koji cine da nam se zapadna kultura, od varvarstva pa sve do danas, ipak ukazuje kao jedna celina. Uz manje vazne oznake koje su tome uzrok, postoji i jedna osnovna, zajednicka, karakteristika u svemu sto je Zapad do sada u kulturi stvorio - to je racionalizam.
Na Zapadu sve nosi veoma jake oznake razuma, jer je tu uglavnom sve stvorio razum, sve se oslanja na njega, i sve se upravlja po njemu. I u drugim kulturama, van Zapada, razum igra vaznu ulogu; ali nigde do sada nije ipak dosao do tako jakog izrazaja, jer dok kod drugih razum saradjuje na kulturi, u harmoniji s ostalim dusevnim snagama i svojstvima covecjim, dotle je zapadna kultura pretezno produkt samog razuma. Zapadnjak se uvek oslobadjao svega sto je smetalo slobodnom ispoljavanju razuma, i tako razvijao razum na racun ostalih svojih dusevnih snagâ.
Sva je zapadna filozofija, sem ono par misticara, iskljucivo i skroz racionalisticka, bez obzira da li je to sredovecna skolastika ili savremeni pozitivizam. A nije slucajno bas Kant, najveci filozof Zapada, ujedno i najveci dosadasnji racionalist. Ta su dva pojma - filozofija i racionalizam - na Zapadu postala gotovo sinonimi. Sva sociologija Zapada, u odredjivanju odnosaja medju ljudima, vodila se uvek razumom, zanemarujuci i omalovazavajuci osecanja. Makijaveli, A. Smit, Fihte, Marks, i ostali, na razne su nacine manifestovali u sociologiji tu osnovnu karakteristiku psihe Zapada. Pa i sam Rusô, koliko god bio pun osecanja, ipak i svoju pedagogiju i svoju sociologiju zasniva uglavnom na toboze razumnim zakonima prirode. Isto tako i razni smerovi evropske umetnosti nose na sebi oznake mere, reda, pravilnosti, jednostavnosti, katkada cak i ukocenosti - dakle glavne karakteristike razuma. Narocito su ove oznake jake od renesanse naovamo, otkad je racionalnost potpuno prevladala kulturom Zapada. Karakteristicno je da na Zapadu nikada nije bila moguca umetnost u kojoj bi fantazija stajala nad razumom, kako se to skoro uvek dogadja na Istoku. - Karakteristicno je i to da su se do sada na Zapadu najvise razvile nauke, dakle bas ono cemu razum najvise pogoduje. Protestantizam je jedina religija stvorena na Zapadu, pa zato i jest skroz racionalisticka. A i hriscanstvo je na Zapadu pretrpelo izvesnih promena u tom pravcu. Ekonomska struktura Zapada takodjer je posve racionalno provedena. Na primer, sav se moderni kapitalizam osniva iskljucivo na razumu; a i socijalizam ne trazi drugo do savrseno razumno uredjeno drustvo. Dakle i kod ovih dveju suprotnih teorija osnovna je karakteristika zajednicka, racionalisticka.
Tako izgledaju stvari na Zapadu. A sad da vidimo kako je, u tome pogledu, kod nas.
Trebalo bi, pre svega, poceti uopste od Slovena, ciji smo mi Jugosloveni jedan ogranak. Ali bi nas to odvise daleko odvelo. Ipak, treba svakako imati u vidu da se svi Sloveni, vise ili manje, odnose prema Zapadu kao i mi Jugosloveni, to jest da svi imaju zajednicke odlike koje ih medjusobno vezuju, a skupa ih zajednicki odvajaju od Zapada i njegove kulture. Za Ruse vazi ovo pouzdano jos u vecoj meri nego za Jugoslovene; za Cehe i Bugare, mozda, u manjoj - sto ce reci, da su Rusi najvise Sloveni, odnosno najmanje "zarazeni" Zapadom. Ali, kao ni Rusi, ni mi Jugosloveni, i ostali Sloveni, nismo nikako presli ona ekonomsko-kulturna stanja koja je presao Zapad, bar ne u novija vremena.
Moze se reci ovako: dok smo doba varvarstva, i samo deo feudalizma, prozivljavali naporedo sa Zapadom, dotle u moderni kapitalizam tek danas ulazimo. A kulturni razvitak, koji bi pratio ovaj ekonomski, kod nas u stvari i ne postoji, jer smo i u jednom i u drugom donedavna bili onde gde je Zapad bio pre par stoleca. Zato kod nas i nema jaceg kapitalizma, moderne nauke, filozofije, jace razvijene umetnosti i racionalne ekonomije. Mi smo u celini ostali primitivni, i upravo u osnovnoj karakteristici Zapada, u racionalizmu, daleko smo zaostali. Nas se je sve ono sa Zapada dotaklo, ali samo dotaklo, i nista vise. U nase je krajeve dolazilo sad ovo sad ono, uneseno izvana; ali ono sto je bilo nase vlastito nije nikako islo naporedo s time. Preko naseg naroda preslo je mnogo toga, ali je u njemu od svega veoma malo ostalo: on je i nadalje ostajao po strani, i zaostajao za Zapadom. Stoga je danas upravo i nemoguce sve to preci, i najednom od nas stvoriti zapadnjake.
Ne radi se tu samo o zaostajanju po vremenu, nego su posredi dve psihe: dok je zapadnjak prototip racionaliste, kako smo videli, dotle je Sloven, te i nas narod, skroz protivno od toga. A to je shvatljivo. Sloveni su vecinom seljaci, a seljak nije nikada racionalist, najmanje pak ako se nalazi u primitivnom stanju. I dok se zapadnjak nalazi na vrhuncu jedne kulture, koju je sam podigao, dotle smo mi jos uvek bez prave svoje kulture, a nismo stvoreni, niti smo pripravni, da potpuno prigrlimo jednu i duhom i postankom tudju kulturu. Tako i u kulturi stojimo po strani, zaostajemo, i krparimo i svoje i tudje.
A ima jos nesto. Kod nas je inteligencija vecinom vaspitana u zapadnom duhu, pa je ona imala da bude veza izmedju nas i Zapada. Medjutim, sta vidimo? Vidimo da ni ta inteligencija nije postala zapadnjacka, jer koliko god se ponekad zanasala zapadnom kulturom ipak ne prestaje da bude narodna. Otuda se dogadja da nasa inteligencija kad nesto veliko stvara - oponasa svoj narod, te nadogradjuje na onom sto je vec narod zapoceo; dosta je tu setiti se Vuka, Njegosa, Mazuranica, Mestrovica, pa da se vidi koliko su i nasi najveci uvek blizu narodu. Ali u isto doba i koliko je nas narod sposoban i jak. I tako ni oni, koji su nas imali da priblize Zapadu, i koji su to po svojoj snazi mogli, nisu do danas to ucinili, jer su i sami bili daleko od njega; a oni drugi nisu imali dovoljno snage zato.
Treba stoga biti svestan ove razlike izmedju nas i Zapada, pa se prema tome upravljati. Nekima moze zapadna kultura biti ideal kulture; pri svem tom, treba da smo oprezni pri svakom dodiru s njome. Ne mozemo najednom u sebi savladati sve ono sto je proslost u nama ostavila; a ne moze ni sve sa Zapada da bude dobro za nas. Tek ako budemo svesni ove razlike izmedju nas i Zapada, moci cemo crpsti iz zapadne kulture sto nama treba, i bice nam jasnije mnogo toga iz nase proslosti, a i iz sadasnjosti. Ne moze seljak uvek da misli i radi kao zapadnjak, pa ne treba to od njega ni traziti; na drugoj strani opet, nas seljak ne samo da nije sposoban nego nije ni voljan da prima mnogo toga sto mu sa Zapada danas dolazi, jer mu je to i postankom i duhom posve tudje. Razvijajuci svoju kulturu, iz sebe, a dopunjujuci je zapadnom u onom sto pogoduje nasoj prirodi, ili sto nema u nas a potrebno je za razvitak, mi cemo s vremenom stici Zapad, i stati s njime naporedo, kao ravan s ravnim, nastojeci da udruzeni podignemo celokupnu evropsku kulturu na visi stepen, i tako je priblizimo opstem covecanskom idealu.

Jorjo Tadic

*) Iz: Nova Evropa, knjiga XII, br. 10, 1. 10. 1925.

Sta citate: Prava strava zaborava «

» 'umor u glavi: Nasi vjetrovnjaci i njihovi vjetrovnjaci