Dijalog

Monarhija i(li) republika

U istoriji naseg naroda republikanska ideja je svakako imala svoje korene, ali ne i tikvu

U Republici broj 281 od 16. marta 2002 naisao sam na tekst g. M. Djordjevica "Republika nije tikva bez korena". Radi se o reakciji na moj tekst "Godisnjica Kraljevine" objavljen u beogradskom dnevniku Danas (6. marta 2002).
Priznajem da ne verujem u "reakcije na reakcije", medjutim, tekst koji je g. Djordjevic prilozio mi se cini u tolikoj meri fenomenoloski zanimljiv da jednostavno osecam potrebu da prilozim jedan kratak komentar. Pre svega moj tekst "Godisnjica Kraljevine" jeste prozet izvesnom dozom sentimenta, medjutim, ne prema monarhiji, vec pre svega prema samostalnosti Srbije.
Sto se tice monarhizma, jos je Polibije primetio da su monarhija i republika dva uredjenja podjednake starosti koja se u istoriji smenjuju i donekle dopunjuju. Nazalost, Srbija nije imala srecu da u neprekinutom istorijskom razvoju iskusi blagodeti tog nadmetanja. Monarhija u istoriji srpskog 19. veka nije imala takmaca, ni alternativu. Mnogi su razlozi za to: drzavna nedovrsenost nase zemlje, destratifikovanost stanovnistva i nedostatak republikanskih tradicija samo su najizrazitiji. Nazalost, republikanstvo je u Srbiji uvek bilo "uvozna roba". Republike su u srpskoj istoriji po pravilu bile nedovoljno jasno zamisljene i ustanovljene bez obzira na prilike u zemlji. Srpski republikanci, kao sto je to cini se slucaj i sa g. Djordjevicem, nikada nisu pokusavali da razvijaju neke tradicije domaceg egalitarizma i usmeravaju ih ka istinskoj demokratiji i republikanizmu. Naprotiv...
Zamislite dva "idealna primera" srpskog republikanizma u devetnaestom veku koje autor daje: Ignjat Djurdjevic krajem 18. veka iz Osmanskog carstva ode cak pod Budim da peva "Marseljezu" i to na francuskom (posto je tu pesmu na nas jezik prepevao tek Laza Kostic sedamdesetak godina kasnije), da bi naposletku bio pogubljen od stranih vlasti, posto Srbija jos uvek nije postojala. Drugi primer je jos izrazitiji. G. Djordjevic se o okolnostima atentata na Kneza Mihaila (iz 1868) obavestio iz izvestaja jednog francuskog putnika namernika, umesto da prvo posegne za memoarima Vladimira Jovanovica ili istorijama Slobodana Jovanovica i Zivana Zivanovica. Naime, danas se u istoriografiji smatra dokazanim, a to potvrdjuju i navodi iz dnevnika austrougarskog konzula u Beogradu Benjamina Kalaja, da knezeve ubice nisu imale nameru da uspostave republiku. Radovanovici su naime vec bili imenovali buduce namesnistvo Knezevine Srbije. U republikama, kao sto je poznato, regentstva ne postoje. Koliko je zaista masakr, koji su u Kosutnjaku izvrsili Pavle Radovanovic i njegova tri brata, bio odusak jednog organizovanog "republikanskog pokreta" stvar je manje naucne spekulacije a vise licne imaginacije. Po svemu sudeci, zaveru je zamislila i organizovala dinasticka opozicija, a pojedini savremeni dokumenti ukazuju na to da je iza nje stajao sam prognani knez Aleksandar Karadjordjevic (koji je upravo zato i proveo godinu dana u austrougarskom zatvoru). Autori jednodusno tvrde da su Radovanovici namerno na sudu predstavljali svoj pokret kao "ekstremno liberalan", nastojeci tako da izbegnu razotkrivanje svojih saucesnika. Kakve su veze sa liberalima zaista imali najbolje svedoci cinjenica da neki clanovi njihovog nesudjenog regentstva, Stojan Boskovic na primer, nisu znali za zaveru i cak posle svega nisu ni bili uhapseni.
Rekao bih da problem republikanizma i monarhije u savremenoj Srbiji ipak nije bas tako jednostavno pitanje kakvim ga predstavljaju ostrasceni zastupnici dveju ideja. Kazu da je Robespjer jednom prilikom primetio kako postoje republikanske monarhije i monarhijske republike. Upravo potpuno neobaziranje na prethodnu istoriju dovelo je u slucaju Srbije do izvesnog paradoksa: u 19. veku srpska monarhija nije uvek podrazumevala i parlamentarizam, ali se u tom pravcu razvijala. Srpski vladari su cesto bili birani od strane narodnih skupstina, a njihova svrgavanja nisu po pravilu bila krvava. Nasuprot tome, od kada je u Srbiji uspostavljena republika ostavke ili smene njenih prvih ljudi umesto prakse postale su fantastika. Podsetio bih da je prvi predsednik vlade u istoriji SFRJ koji je podneo ostavku bio Branko Mikulic (krajem 1980-ih), dok do danas niti jedan predsednik republike (ni u Jugoslaviji ni u Srbiji) nije podneo ostavku. Zato je danas potrebno na drugi nacin posmatrati citav problem.
Za monarhiju se u srednjem veku verovalo da je veza naroda sa Svevisnjim, dok su krunisane glave smatrane namesnicima samog Hrista. U novom veku ustalilo se misljenje da je kruna simbol nacionalnog jedinstva. Danas, u vreme kada se tok svetske istorije sve vise dozivljava kao prozimanje i sukob civilizacija, monarhija je, kao fenomen u nasoj nacionalnoj istoriji, pitanje civilizacijske prirode. Monarsi vise nigde nisu predvodnici naroda, a njihov uticaj na skupstinu, vladu, sud ili vojsku svuda u svetu je manji nego sto je to slucaj sa predsednicima republike. U slucaju Srbije to pitanje je pre svega vezano za nas odnos prema proslosti: da li zelimo da nasu istoriju konstruisemo ili rekonstruisemo. U istoriji naseg naroda republikanska ideja je svakako imala svoje korene, ali ne i tikvu.

Cedomir Antic

Ponovo procitati: Mirnodopski zlocin protiv covecnosti

Dijalog: Kolaci kraljice Marije Antoanete

 


1996 - 2002 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar